Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4564/22 od 21.03.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužioca i ukinuta presuda Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P1 404/21 od 05.04.2022. godine u odbijajućem delu kojim je tražena isplata razlike otpremnine, sa zakonskom zateznom kamatom i u delu odluke o troškovima postupka i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom drugim izreke, usvojena je žalba tužene i preinačena presuda Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P1 404/21 od 05.04.2021. godine u usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete u visini izostale zarade za period od 03.01.2008. godine, zaključno sa 05.12.2011. godine, isplati ukupan iznos od 1.781.259,13 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne opredeljene iznose od dospelosti do isplate, kao i zahtev da na ime tužioca, na dosuđene iznose naknade materijalne štete, uplati pripadajuće doprinose obaveznog socijalnog osiguranja.

Protiv stava dva i tri izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) - u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom, dana 03.01.2008. godine, zaključio prvi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, a potom je usledilo zaključenje još 13 takvih ugovora, tako što je poslednji ugovor o privremenim i povremenim poslovima zaključen 01.09.2011. godine. Za sve vreme, tužilac je kod tužene obavljao iste poslove u toku kampanje prerade šećerne repe koja svake godine traje od septembra do decembra meseca, ali i van kampanje, na poslovima magacinskog radnika u magacinu šećera, proizvodnom pogonu i skladištu, gde je obavljao poslove na odražavanju čistoće magacinskog prostora i kruga fabrike, rukovanja i održavanja opreme i uređaja, donošenja repromaterijala (ambalaže), pripremu uzoraka, slanje gotovih proizvoda, te pomoćne poslove oko pakovanja gotovih proizvoda, pretapanja neuslovnog šećera, poslove oko utovara i istovara gotovih proizvoda, odlaganja i presovanja otpadnog materijala i druge poslove, po potrebi i po nalogu neposrednog rukovodioca.

Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P1 1599/13 od 09.03.2015. godine, poništeno je rešenje tužene od 21.12.2011. godine, kojim je utvrđeno da, sa danom 05.12.2011. godine, prestaje potreba za angažovanjem tužioca zbog isteka ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 01.09.2011. godine.

Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P1 261/2020 (2012) od 08.06.2020. godine utvrđeno je da je došlo do preobražaja radnog odnosa na neodređeno vreme, počev od 03.01.2008. godine, s obzirom da je priroda poslova koje je tužilac obavljao kod tužene takva da traje duže od 120 radnih dana godišnje, odnosno potreba za poslovima magacinskog radnika, koje je tužilac obavljao, postoji konstantno tokom kalendarske godine, kako u toku kampanje šećerne repe, tako i van nje.

Visina tražene razlike zarade u utuženom periodu (od 03.01.2008. godine do 05.12.2011. godine) utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke, na bazi vrednosti boda zaposlenog na neodređeno vreme kod tuženog, na poslovima koje je tužilac obavljao za vreme angažovanja po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, u vidu razlike između zarade koju bi tužilac ostvario da je bio zaposlen na neodređeno vreme i imao zaključen ugovor o radu i onoga što mu je isplaćeno po osnovu naknade za obavljene privremene i povremene poslove.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba člana 16. stav 1. tačka 1), člana 104. stav 1. i člana 105. Zakona o radu, našao da je tužbeni zahtev tužioca u delu tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete u visini izostale zarade u utuženom periodu osnovan, jer je naknadno, sudskom odlukom, utvrđeno da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, te da je posledica navedene pravne fikcije, adekvatna posledicama propisanim odredbom člana 191. Zakona o radu, u situaciji nezakonitog otkaza ugovor o radu – da je zaposleni sve vreme bio u radnom odnosu.

Drugostepeni sud je u delu tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade preinačio prvostepenu presudu, tako što je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev u tom delu, jer tužilac, u određenim mesecima, nije bio radno angažovan kod tužene, te okolnost da je naknadno pravnosnažnom presudom utvrđeno da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, po oceni tog suda, ne podrazumeva i pravo na zaradu za te mesece. Pored toga, za mesece kada je radio, tužilac nije dokazao da mu je nezakonitim postupanjem tužene (nezasnivanjem radnog odnosa na neodređeno vreme), povređeno pravo na jednaku zaradu za rad iste vrednosti, s obzirom da mu je u skladu sa zaključenim ugovorima o privremenim i povremenim poslovima od strane tužene isplaćena ugovorena naknada za rad, za poslove za koje je radno angažovan i prema ugovorenoj ceni rada.

Vrhovni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da se drugostepena presuda, u pobijanom preinačujućem delu, zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005 ... 32/2013), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Odredbom člana 191. istog zakona, propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (stav 1). Naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje se u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajući porez i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (stav 2).

Izgubljena zarada predstavlja materijalnu štetu za zaposlenog zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa ili nesposobnosti za rad, a isplaćuje se kao naknada štete u visini zarade koju bi oštećeni ostvarivao da je mogao da radi, umanjene za poreze i doprinose ili se dosuđuje u određenom broju zarada, zavisno od okolnosti slučaja. Kako je u konkretnom slučaju pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P1 261/2020 (2012) od 08.06.2020. godine, tužilac stekao svojstvo radnika na neodređeno vreme sa danom 03.01.2008. godine, to je, po oceni Vrhovnog suda, pravilno prvostepeni sud zaključio da tužiocu pripada pravo na naknadu štete u vidu izostale zarade u utuženom periodu, a prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i traženim doprinosima za socijalno osiguranje. Naime, uzrok izgubljene zarade tužioca nalazi se u činjenici da je tužena sa tužiocem zaključivala više sukcesivnih ugovora o privremenim i povremenim poslovima, iako su poslovi koje je tužilac obavljao po svojoj prirodi bili stalni, odnosno postojala je konstantna potreba za njihovim obavljanjem. Takođe, pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženu da za tužioca izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu isplati navedenu izgubljenu zaradu, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu u pobijanom delu, tako što je odbio žalbu tuženog i u tom delu potvrdio prvostepenu presudu.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu čl. 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka za sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12, 37/21).

Iz tih razloga, Vrhovni sud je, primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković