Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavila reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj revizija tužene u ovom sporu potrebno je odlučivati radi ujednačavanja sudske prakse i tumačenja prava u primeni člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno odgovornosti tužene za potraživanu štetu po nekom drugom osnovu, zbog čega je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je povređena 02.07.2016. godine, u štetnom događaju koji se desio tokom javne manifestacije „Pile fest“ koja se tracionalno organizuje u mestu Žitište. Tužilji su telesne povrede nanete hicima ispaljenim iz automatske puške. Označenog dana je BB iz ... ušao u letnju baštu ugostiteljskog objekta „Caffe Late Machiato“ u kojoj se nalazio veći broj lica, noseći automatsku pušku u ruci i sa prstom na obaraču prišao šanku, a zatim u pravcu gostiju rafalnom paljbom ispalio 26 hitaca kojima je usmrtio pet osoba i ranio dvadeset jednu osobu. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Zrenjaninu okrivljeni BB oglašen je krivim za jedno krivično delo teškog ubistva i dva krivična dela nedozvoljene proizvodnje, držanja, nošenja i prometa oružja i eksplozivnih materija i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 40 godina. Tužilji su u štetnom događaju nanete teške telesne povrede opasne po život. Nanete povrede prouzrokovale su fizičke bolove i naruženost srednjeg stepena zbog jasno vidljivog i uočljivog ožiljka dužine 30 cm na mestu operativnog reza u donjem delu stomaka. U štetnom događaju i nakon toga, tužilja je trpela primarni strah visokog intenziteta u trajanju od nekoliko minuta, a zatim sekundarni strah jakog (desetak dana nakon povređivanja), srednjeg (šest nedelja) i slabog intenziteta (deset meseci). Tužiljina opšta životna aktivnost je trajno umanjena za 35% i manifestuje se nesposobnošću dužeg stajanja, hoda, trčanja i određenih sportskih aktivnosti, usled stalne i kontinuirane slabosti leve noge zbog oštećenja levog butnog živca koji je povređen pri izlasku metka kroz levu preponu, ali i narušenim psihičkim stanjem.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da se osnov odgovornosti tužene zasniva na članu 180. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilja je povređena na javnoj manifestaciji, a saglasno članu 11. Zakona o ministarstvima, u delokrugu poslova Ministarstva unutrašnjih poslova su zaštita života, lične i imovinske bezbednosti građana, održavanje javnog reda i mira, odnosno obezbeđenje zborova i drugih okupljanja građana, dok je članom 30. stav 3. Zakona o policiji propisano da se poslovi obezbeđenja određenih javnih skupova, ličnosti, objekata i prostora smatraju policijskim poslom. Istaknuti prigovor zastarelosti tužiljinog potraživanja taj sud je ocenio kao neosnovan sa pozivom na odredbu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je šteta prouzrokovana krivičnim delom za koje je njegov učinilac oglašen krivim u krivičnom postupku, a za koje je zakonom propisan duži rok zastarelosti krivičnog gonjenja, dok je o visini naknade za svaki od traženih vidova nematerijalne štete odlučeno primenom člana 200. istog Zakona.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište nižestepenog suda o osnovu odgovornosti tužene i ocenu istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja. Po shvatanju tog suda, iako je tačno da posebna odgovornost države po članu 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima postoji ako su akti nasilja usmereni na podrivanje ustavnog uređenja, štetni događaj kojim je tužilji prouzrokovana nematerijalna šteta odigrao se na javnoj manifestaciji – na otvorenom prostoru i u prisustvu većeg broja ljudi na javnom mestu, što vodi zaključku o posebnoj odgovornosti tužene po osnovu navedene zakonske odredbe, jer su njeni nadležni organi bili dužni da obezbede određeni stepen bezbednosti učesnika manifestacije, saglasno članu 30. stav 2. i 3. Zakona o policiji. Drugostepeni sud je zbog pogrešne primene člana 200. Zakona o obligacionim odnosima snizio dosuđenu naknadu štetu za pretrpljene fizičke bolove i u tom delu preinačio prvostepenu presudu.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta da su nižestepeni sudovi o osnovu odgovornosti tužene, odlučivali pogrešnom primenom odredbe člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Navedenom odredbom uređena je posebna odgovornost države usled terorističkih akata, javnih demonstracija ili manifestacija. Prema toj odredbi, za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja i terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Posebna odgovornost tužene po odredbi člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima postoji za štetu koja je nastala kao posledica akata nasilja i terora, odnosno prilikom javnih demonstracija i manifestacija koje su politički motivisani i ciljano upravljeni protiv državnog uređenja, bezbednosti države i njenih građana. Nasilje kojim je tužilji prouzrokovana šteta učinjeno je tokom javne manifestacije koja nije bila organizovana iz navedenih razloga, a sam akt nasilja bio je motivisan ličnim razlozima izvršioca (osveta bivšoj supruzi i njenom partneru).

Međutim, nisu osnovani revizijski navodi da ne postoji odgovornost tužene ni po kom pravnom osnovu, jer su njeni organi preduzeli sve radnje u cilju prevencije narušavanja javnog reda i mira tokom označene manifestacije, tako što su sačinili plan obezbeđenja sa tačnim opisom angažovanja i pozicijama policijskih službenika kako bi se u celosti obezbedili lica i imovina tokom njenog trajanja. Nastala šteta, po stavu revidenta, nije se mogla razumno očekivati i ne može se dovesti u vezu sa obavezom državnih organa da obezbede učesnike manifestacije, a tužilja nije pružila dokaze koji bi ukazivali na to da su nadležni organi znali ili mogli znati da preti opasnost od krivičnog dela koje je počinjeno. Uz reviziju tužena je priložila plan rada koji je 30.06.2016. godine sačinila Policijska uprava u Zrenjaninu – Policijska ispostava u Žitištu povodom obezbeđenja javnog skupa – manifestacije „Pile fest 2016“, koja se u tom mestu održavala tri dana (od 01.07. do 03.07) i izveštaj u vezi održane manifestacije od 04.07.2016. godine. Ove navode i dokaze, tužena nije iznosila, odnosno predlagala do zaključenje glavne rasprave, već to čini u reviziji sa namerom da isključi njenu odgovornost za potraživanu nematerijalnu štetu i po osnovu nezakonitog ili nepravilnog rada njenih organa.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Prema članu 5. stav 1. Zakona o državnoj upravi („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 79/05.. 30/18), za štetu koju svojim nezakonitim ili nepravilnim radom organi državne uprave prouzrokuju fizičkim i pravnim licima odgovara Republika Srbija.

Odredbom člana 11. Zakona o ministarstvima („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 44/14... 96/15), važećeg u vreme štetnog događaja, propisano je da Ministarstvo unutrašnjih poslova obavlja poslove državne uprave koji se odnose na zaštitu života, lične i imovinske bezbednosti građana; održavanja javnog reda i mira; obezbeđenja zborova i drugih okupljanja građana. Prema članu 30. stav 2. Zakona o policiji („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 6/16), policijski poslovi obavljaju se i u cilju ostvarivanja bezbednosne zaštite života, prava i sloboda građana, zaštite imovine, kao i podrške vladavini prava. Stavom 3. tog člana, predviđeno je da su policijski poslovi u smislu tog Zakona i poslovi obezbeđenja određenih javnih skupova, ličnosti, objekata i prostora (tačka 8).

Zakonom o javnom okupljanju („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 6/16), pored ostalog, propisano je: da se okupljanjem u smislu tog Zakona smatra okupljanje više od 20 lica radi izražavanja, ostvarivanja i promovisanja državnih, političkih, socijalnih i nacionalnih uverenja i ciljeva, drugih sloboda i prava u demokratskom društvu (član 3. stav 1); da se okupljanjem u smislu tog Zakona smatraju i drugi oblici okupljanja kojima je svrha ostvarivanje verskih, kulturnih, humanitarnih, sportskih, zabavnih i drugih interesa (član 3. stav 2); da poslove zaštite bezbednosti ljudi i imovine, bezbednosti Republike Srbije, zaštite javnog zdravlja, morala, zaštite prava i druge poslove koji se odnose na održavanje okupljanja, obavlja Ministarstvo unutrašnjih poslova i drugi nadležni organi (član 9. stav 1).

Po stanovištu revizijskog suda, nepravilnim radom organa smatra se svako činjenje ili nečinjenje koje je protivno uobičajenom ili propisanom načinu obavljanja delatnosti, a koje šteti pravu ili interesu nekog trećeg lica, odnosno nepravilni rad postoji kada organ svoju delatnost ne obavlja na način kako se to od njega u datoj situaciji i okolnostima očekivalo. U donetom planu rada, kao deo operativno-preventivnih mera, predviđena je pojačana aktivnost svih policijskih službenika, naročito u obavljanju patrolne, operativne i drugih oblika delatnosti, i u tom smislu obezbeđenje stalnog prisustva policijskih službenika tokom održavanja manifestacije na prostoru gde će se zadržavati građani, sa zadatkom snaga za održavanje javnog reda da svako u svojoj zoni odgovornosti prati kretanje i ponašanje građana, vrši proveru i utvrđenje identiteta i dovodi lica koja su narušila javni red ili kod sebe poseduju predmete pogodne za narušavanje javnog reda i izazivanje nereda. U okviru mera fizičkog obezbeđenja predviđeno je i da će na lokaciji kafe bara „Machiato“ i prostora oko njega delovati ukupno pet policijskih službenika.

U tom kontekstu, po shvatanju revizijskog suda, u ovom slučaju postoji odgovornost tužene u smislu citiranih odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 5. stav 1. Zakona o državnoj upravi u vezi sa odredbom člana 11. Zakona o ministarstvima, člana 30. stav 2. i 3. Zakona o policiji i članova 3. i 9. stav 1. Zakona o javnom okupljanju. Organi tužene su sačinili plan rada policijske službe tokom održavanja javne manifestacije u Žitištu, ali taj plan nisu u potpunosti i pravilno sproveli, što je omogućilo BB da u taj prostor pristupi neprimećen, noseći automatsku pušku u ruci i da je upotrebi na prostoru gde se okupio veći broj lica, te tako i tužilji nanese nematerijalnu štetu koju potražuje podnetom tužbom.

Nisu osnovani ni navodi revidenta o pogrešnoj primeni odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema toj odredbi, kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje predviđen je duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Ovaj rok zastarelosti primenjuje se prema svakom odgovornom licu, a ne samo prema štetniku, ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za izvršeno krivično delo.

O visini naknade nematerijalne štete, odlučeno je pravilnom primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković