Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene matrijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20, 10/23-dr.zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom, jer se pravilo o oceni dokaza pred drugostepenim sudom primenjuje samo kada se drugostepena presuda donosi posle rasprave održane pred tim sudom, što ovde nije slučaj.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Osnovno javno tužilaštvo u Užicu optužnicom Kto 251/16 od 28.07.2016. godine, tužiocu je stavilo na teret izvršenje krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona, a postupajući po krivičnoj prijavi koju je tuženi BB kao oštećeni podneo Policijskoj stanici Bajina Bašta dana 31.01.2012. godine. Presudom Osnovnog suda u Užicu K 315/16 od 30.06.2010. godine, tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio navedeno krivično delo, dok je tuženi BB radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, upućen na parnicu. Navedena presuda postala je pravnosnažna dana 16.10.2020. godine, kada je potvrđena od strane Apelacionog suda u Kragujevcu presudom Kž1 602/20.

Pre donošenja navedene oslobađajuće presude, dana 07.06.2020. godine, tužilac je kao izvršilac sa firmom „Dejan logistics inc“, kao naručiocem, zaključio opšti ugovor o uslugama, prema kom ugovoru ga je naručilac angažovao da pruža usluge prevoza vozila do/od klijenta i oko placa, kao i da mu pruža usluge obezbeđenja na terminalu. Poslovi su trebali biti obavljeni u Americi, gde navedena firma ima sedište, međutim, zbog činjenice da tužilac usled vođenja navedenog krivičnog postupka nije mogao dobiti američku vizu, ugovor je raskinut posle mesec dana. Očekivana zarada tužioca za posao po ugovoru koji je zaključio sa „Dejan logistics inc“ bila bi 150.000 dolara godišnje.

Od 18.11.2019. godine, tužilac se lečio na Klinici za psihijatriju – Kliničkog centra Srbije, gde mu je zbog nesanice, lošeg raspoloženja i napetosti, ustanovljena dijagnoza depresivno anksioznog sindroma, zbog čega mu je prepisana terapija lekovima i zakazivana redovna kontrola.

Polazeći od činjenice da u radnjama organa tužene, Osnovnog javnog tužilaštva i Osnovnog suda u Užicu, nije bilo nepravilnog i nezakonitog rada prilikom pokretanja i vođenja krivičnog postupka protiv tužioca, to bez obzira što je oslobođen od optužbe, tužilac u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, nema pravo na naknadu nematerijalne štete, s obzirom da ga je tokom postupka štitila pretpostavka nevinosti. Zbog toga je tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženu Republiku primenom odredbe člana 172. ZOO, kao i odredbe člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i člana 7. Zakona o sudijama i člana 58. Zakona o javnom tužilaštvu, odbijen. Odbijen je i zahtev tužioca usmeren prema tuženom BB na osnovu odredbe člana 154. ZOO, jer za ovog tuženog kao lice koje je protiv tužioca podnelo krivičnu prijavu zbog krivičnog dela prevare, saglasno Zakoniku o krivičnom postupku, ukazujući na tužioca kao mogućeg učinioca krivičnog dela učinjenog na njegovu štetu, ne postoji pasivna legitimacija.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su tužbeni zahtev tužioca u odnosu na oba tužena odbili.

Prema odredbi člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim i nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Odredba člana 172. Zakona o obligacionim odnosima propisuje da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Osnovna pretpostavka za odgovornost države za naknadu štete jeste nezakonit ili nepravilan rad njenih organa, pri čemu se pod nezakonitim radom smatra svaki akt ili radnja koja je protivna pravnim normama, a nepravilnim radom radnje koje nisu u skladu sa opštim normama vršenja službe. Zbog toga nepravilan i nezakonit rad državnih organa u vršenju službe ili u vezi vršenja službe predstavlja delikt jer podrazumeva izvesno izričito protivpravno ponašanje, odnosno ponašanje koje odstupa od izvesnog pravnog standarda, koje je nepravilno.

Prema odredbi člana 6. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 35/19), javni tužilac je dužan da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. S obzirom da su u konkretnom slučaju postojali osnovi sumnje da je tužilac učinio krivično delo prevare koje mu je optužnicom stavljeno na teret, javni tužilac je bio u obavezi da pokrene postupak i preduzme krivično gonjenje, a sud da taj postupak sprovede i odluči o krivičnoj odgovornosti tužioca. Sama činjenica da je postupak okončan oslobađajućom presudom, tužiocu ne daje pravo na naknadu štete. Tokom trajanja krivičnog postupka, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, tužioca je štitila pretpostavka nevinosti koja prema članu 3. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku podrazumeva da se svako smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. U slučaju odgovornosti države po članu 172. ZOO, nije reč o odgovornosti bez obzira na krivicu – o objektivnoj odgovornosti, kao u slučaju prava na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode ili neosnovane osude (za koju država odgovara saglasno odredbi člana 35. stav 1. Ustava i odgovarajućih odredaba Zakonika o krivičnom postupku), kada država odgovara samo na osnovu rizika da do štetne posledice dođe, na koju odgovornost tužilac u reviziji ukazuje. S obzirom da nema skrivljenog postupanja organa tužene, nema ni odgovornosti tužene pa je zahtev za naknadu štete prema tuženoj Republici Srbiji, pravilno odbijen.

Ni ponašanje tuženog BB primenom odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nije skrivljeno.

Ovo stoga što podnošenje krivične prijave predstavlja prema odredbi člana 280. stav 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku, pravo i dužnost ne samo državnih i drugih organa i pravnih lica, već i fizičkih lica kada su u pitanju krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti, a o kojima su obaveštena ili za njih saznaju na drugi način. Činjenica da do osude tužioca nije došlo, ne ukazuje na lažno prijavljivanje tužioca od strane ovog tuženog, što tužilac ističe u reviziji, s obzirom da postupak nakon prijavljivanja tek sledi, i u kojem se utvrđuje krivična odgovornost prijavljenog pod uslovom da krivični postupak i bude pokrenut, kao što je u konkretnom slučaju.

Zbog svega navedenog tuženi nisu u obavezi da tužiocu naknade eventualno pretrpljenu štetu koju tužilac potražuje u ovom sporu, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković