Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević, Nadežde Vidić, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dejan Živanović, advokat iz ..., protiv tuženih „Železnice Srbije“ AD Beograd i AD „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2887/22 od 23.09.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 25.12.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2887/22 od 23.09.2022. godine stava prvog izreke u delu u kom je odbijena, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6735/21 od 29.03.2022. godine u stavu drugom izreke u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, u stavu trećem izreke, u stavu četvrtom izreke u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, u stavu petom, šestom i osmom izreke i u stavu drugom izreke.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2887/22 od 23.09.2022. godine u stavu prvom izreke u delu kojim je odbijena, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6735/21 od 29.03.2022. godine u stavu drugom izreke u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, u stavu trećem izreke, u stavu četvrtom izreke u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, u stavu petom, šestom i osmom izreke i u stavu drugom izreke i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6735/21 od 29.03.2022. godine u stavu drugom izreke u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, u stavu trećem izreke, u stavu četvrtom izreke u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, u stavu petom, šestom i osmom izreke i u tom delu predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2887/22 od 23.09.2022. godine, stava prvog izreke u delu u kom je odbijena, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6735/21 od 29.03.2022. godine u stavu drugom i četvrtom izreke u odnosu na tuženog AD „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2887/22 od 23.09.2022. godine, stava prvog izreke u delu u kom je odbijena, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6735/21 od 29.03.2022. godine u stavu drugom i četvrtom izreke u odnosu na tuženog AD „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6735/21 od 29.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti suda za postupanje u ovoj parnici. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se solidarno obavežu tuženi da joj na ime troškova ishrane u toku rada, za period od 01.01.2015. godine do 31.08.2015. godine, isplate pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom kako je izrekom navedeno. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi AD „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd da joj na ime naknade troškova ishrane u toku rada, za period od 01.09.2015. godine do 31.12.2017. godine, isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, kako je izrekom navedeno. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se solidarno obavežu tuženi da joj na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 01.01.2015. godine do 31.08.2015. godine, isplate pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom, kako je izrekom navedneo. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi AD „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd da joj na ime naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.09.2015. godine do 31.12.2017. godine, isplati pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom kako je izrekom navedeno. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd da tužilja naknadi troškove postupka. Stavom osmim izreke, obavezana je tužilja da tuženom „Infrastruktura železnice Srbije“ AD Beograd naknadi troškove parničnog postpuka u iznosu od 2.950,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 2887/22 od 23.09.2022. godine, odbio kao neosnovanu, žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom i osmom izreke, i odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, ... 10/23), revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda, u odnosu na drugostepenu presudu u delu u kom je odbijena, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, u stavu trećem izreke, u stavu četvrtom izreke u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, u stavu petom, šestom i osmom izreke ispunjeni su uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP, da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, jer je potrebno ujednačavanje sudske prakse u pogledu prava zaposlenih kod tuženih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u utuženom periodu.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u gore navedenom delu, primenom člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd do septembra 2015. godine na radnom mestu ..., kada je zaključila aneks ugovora o radu 28.08.2015. godine sa tuženim „Infrastruktura železnice Srbije“ AD Beograd. Ovim Aneksom tužilji je utvrđena zarada kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,46 dinara. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske oblasti od 26.01.2022. godine, proizlazi da bi tužilji, za period od 01.01.2015. godine do 31.10.2017. godine, u skladu sa odredbama člana 171. i člana 157. Kolektivnog ugovora tuženog pripala naknada za topli obrok u neto iznosu od 369.297,42 dinara i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora u neto iznosu od 138.120,44 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje odbili, jer su zaključili da tuženi, u utuženom periodu, u skladu sa opštim aktom su kroz vrednost radnog časa za obračun zarade tužilji, obračunavali i isplaćivali predmetne naknade, a da njihov propust da u obračunu zarade iskažu podatke po ovim osnovama ne vodi zaključku da predmetne naknade tužilji nisu isplaćene. Po mišljenju nižestepenih sudova, tužilji ne pripada pravo na isplatu predmetnih naknada pošto ni u posebnim ni u opštim aktima ne postoji osnov za ostvarenje tog njenog prava, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora na osnovu kog bi ona to pravo mogla da ostvari.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05...75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Prema odredbi člana 105. stav 3. istog zakona, pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknade troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tačke 1.-4. i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. tog zakona. Prema odredbi člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Na osnovu odredbe člana 121.stav 1. istog zakona, poslodavac je dužan da zaposlenom, prilikom svake isplate zarade i naknade zarade, dostavi obračun.

Kolektivnim ugovorom za ''Železnice Srbije'' a.d. (''Službeni glasnik RS'', br. 4 od 24.03.2015. godine) predviđeno je da odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih, se primenjuju od 01.02.2015. godine. Po članu 57. tog Kolektivnog ugovora, u vrednost jednog radnog časa uključena je mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Po oceni Vrhovnog suda, konkretizacija prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora (iz 2015. godine) nije izvršena, jer se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, pošto ona nije određena u nominalnom iznosu, ni aneksom, a ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužilji. Osim toga, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i stručnu spremu. Zbog toga se ne može prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila uslovljena visinom koeficijenta za konkretno radno mesto i u direktnoj srazmeri sa tim koeficijentom, pa ne bi bila ista za sve zaposlene, što nije pravilno.

Na osnovu izloženog, nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nisu cenili pravilnost obračuna i visinu tražene naknade tužilje za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, dat u nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, i zbog čega nema uslova za preinačenje nižestepenih presuda.

U ponovnom postupku, potrebno je da prvostepeni sud činjenično stanje potpuno i pravilno utvrdi, postupajući po primedbama iz ovog rešenja, kako bi imao mogućnost da, pravilnom primenom materijalnog prava donese pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od njegovog ishoda, u smislu odredbe člana 163. stav 4. ZPP.

U odnosu na reviziju tužilje izjavljenu protiv drugostepene presude stava prvog izreke u delu u kom je odbijena, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i četvrtom izreke u odnosu na tuženog AD „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd, po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP, za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, jer pobijana odluka, u tom delu, ne odstupa od postojeće sudske prakse o nepostojanju obaveze tuženog AD „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd.

Naime, pravnosnažna presuda, u pobijanom delu (naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od januara 2015. godine do avgusta 2015. godine) u skladu je sa stanovištem Vrhovnog suda, po kome ne postoji odgovornost tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ AD, kao društva sticaoca nastalog statusnom promenom predviđenom članom 489. stav 1. tačka 1. i stav 2. Zakona o privrednim društvima (izdvajanje uz osnivanje) za obaveze nastale pre statusne promene tuženog AD ''Železnice Srbije'' Beograd (društva prenosioca). Između društva prenosioca i društva sticalaca, između ostalog i tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ AD dana 24.06.2016. godine zaključen je Protokol kojim su njegovi potpisnici prihvatili informaciju o sprovedenom postupku statusne promene društva prenosioca i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama noformiranih društava i kojima su u bilans tuženog društva prenosioca, pored ostalog, preneta ''rezervisanja'' za sudske sporove, odnosno sporove koji su u toku da sporno novčano potraživanje nastalo pre statusne promene privrednog društva ''Železnice Srbije'' AD ostaje obaveza tog društva, a solidarna obaveza tuženog društva sticaoca ne postoji u smislu člana 505. stav 1.tačka 2. Zakona o privrednim društvima, jer nema razlike u vrednosti imovine koja mu je preneta i obaveza koja je preuzeo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u navedenom delu u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. ZPP, propisano je da je revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužbeni zahtev ne odnosi na novčano potraživanje kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka prema vrednosti predmeta spora, na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi isplate tužilja je podnela 04.10.2021. godine, a vrednost pobijanog dela potraživanja ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, utvrdio da revizija tužilje u ovom delu nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković