Istom preusudom okrivljeni su obavezani da nadoknade troškove krivičnog postupka, o čijoj će visini biti odlučeno naknadno posebnim rešenjem, kao i da na ime sudskog paušala plate iznos od po 40.000,00 dinara, u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 6/25 od 27.05.2025. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Javnog tužioca za organizovani kriminal, branilaca okrivljenog Nenada Čučkovića, advokata Nemanje Govedarice i Dušana Todorovića, zajedničkog branioca okrivljenog Nenada Čučkovića i Marka Dubaića, advokata Ivana Nikolića i Veljka Delibašića i presuda Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K Po1 140/22 od 25.04.2024. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podnela branilac okrivljenih Nenada Čučkovića i Marka Dubaića, advokat Milena Ilić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) i 3) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i povrede odredbi članova 83, 120, 394, 419. stav 1., 428. stav 8. i 441. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijane presude i okrivljene Nenada Čučkovića i Marka Dubajića oslobodi od optužbe ili da iste ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da ukine samo drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenih Nenada Čučkovića i Marka Dubaića, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Nenada Čučkovića i Marka Dubaića, je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenih Nenada Čučkovića i Marka Dubaića u podnetom zahtevu ističe da je u donošenju pobijane drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 6/25 od 27.05.2025. godine, kao član veća, učestvovala sudija Zdravka Đurđević, koja je bila dužna da se izuzme iz razloga jer je u istom svojstvu u ovom krivičnom predmetu prethodno donela rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž r Po1 20/22 od 13.07.2022. godine, kojim je odlučeno o „ žalbi na rešenje o produženju pritvora prema okrivljenima“. Prema navodima zahteva, prilikom donošenja navedenog rešenja, a koje je vezano za odlučivanje o meri pritvora prema okrivljenima, kod sudije Zdravke Đurđević je formirano predubeđenje o krivici okrivljenih, koje predstavlja okolnost koja narušava pretpostavku nepristrasnosti sudije, pri čemu je u obrazloženju navedenog rešenja izražen stav o postojanju opravdane sumnje da su okrivljeni izvršili krivično delo za koje se terete, pa su stoga, po stavu branioca, u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za izuzeće ove sudije u postupku odlučivanja po žalbi na prvostepenu presudu.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih, po nalaženju Vrhovnog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući i odluke vezane za pritvor, opravdava strah da taj sudija nije nepristrasan. Ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost dotičnih sudija podložna sumnji, te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog proizilazi da, po pravilu, učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru sudija zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U konkretnom slučaju, iz spisa predmeta proizilazi da je veće Apelacionog suda u Beogradu, a u čijem sastavu je bila sudija Zdravka Đurđević, kao član veća, u rešenju Kž r Po1 20/22 od 13.07.2022. godine, kojim je odlučivano o produženju pritvoru prema okrivljenima, po predlogu Tužioca za organizovani kriminal Kti 11/22 od 13.07.2022. godine, a ne o žalbi na rešenje o produženju pritvora, kako to pogrešno navodi branilac u podnetom zahtevu, analizom dostupnih podataka, uopšte se pri tome ne baveći pitanjem krivice okrivljenih, utvrdilo postojanje osnovane sumnje da su okrivljeni izvršili krivična dela koja su im stavljena na teret optužnicom javnog tužioca, a što je neophodan uslov za produženje pritvora prema okrivljenom, te da je veće Apelacionog suda u Beogradu pri tome dalo razloge zbog kojih nalazi da su ispunjeni uslovi za produženje pritvora prema okrivljenima propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) i 3) ZKP, a što je inače neophodan sadržaj svakog rešenja o produženju pritvora prema okrivljenom.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - predstavka broj 68955/11), sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio predpretresne odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazan o njegovoj nepristrasnosti, već samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o produženju pritvora nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela, dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, stav 55, predstavka broj 30865/96 od 20.12.2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za produženje pritvora, a koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenih, a koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni sud nalazi da sama činjenica da je sudija Zdravka Đurđević, koja je kao član veća, postupala u donošenju pobijane drugostepene presude, kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom su okrivljeni Nenad Čučković i Marko Dubaić oglašeni krivim i osuđeni, učestvovala u ranijoj fazi postupka u sastavu veća u donošenju odluke koja je vezana za odlučivanje o meri pritvora prema okrivljenima i to rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž r Po1 20/22 od 13.07.2022. godine, po nalaženju Vrhovnog suda, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ove sudije kod odlučivanja o krivici ovih okrivljenih, konkretno kod donošenja pobijane drugostepene presude, zbog čega pobijanom drugostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih.

Pored ovoga, ističući bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenih, pre svega navodi da su naredbe donete u ovom postupku i to: naredba za primenu posebnih dokaznih radnji, naredba o veštačenju mobilnih telefona i naredba o fizičko hemijskom veštačenju – nezakonite, jer nisu pročitane i izvedene kao dokaz na glavnom pretresu, zbog čega su i dokazi koji su pribavljeni na osnovu tih naredbi, nezakoniti.

Međutim, prema oceni Vrhovnog suda, ovi navodi branioca su neosnovani, budući da se zakonitost naredbi i dokaza koji su na osnovu tih naredbi pribavljeni, ne dovodi u vezu sa činjenicom da li je naredba pročitana na glavnom pretresu. Ovo stoga, što naredba, kao procesni akt organa postupka, sama po sebi nije dokaz, već dokaz predstavlja rezultat njene primene, a sama naredba je pravni osnov za preduzimanje dokaznih radnji, zbog čega okolnost da nije pročitana, ne utiče na valjanost same naredbe niti na zakonitost dokaza koji su na osnovu nje pribavljeni.

Polazeći od navedenog, razmatrajući dalje navode branioca u pogledu bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, vezano za pojedinačne naredbe donete u postupku i na osnovu njih pribavljenih dokaza, Vrhovni sud, pre svega, nalazi da su neosnovani navodi branioca, kojima se ističe da je pravnosnažna presuda zasnovana na nezakonitim dokazima – posebnim dokaznim radnjama, jer su naredbe koje se odnose sprovođenje posebnih dokaznih radnji protiv okrivljenog Nenada Čučkovića nezakonite, budući da su izdate suprotno odredbama Zakonika o krivičnom postupku, bez postojanja konkretnih i obrazloženih razloga koji bi opravdali primenu posebnih dokaznih radnji, zbog čega su i sve radnje preduzete na njihovoj osnovi, kao i dokazi pribavljeni primenom ovih naredbi nezakoniti, posebno naglašavajući da je prilikom njihove primene zanemarena činjenica da se u istima navodi da će se tajno praćenje i snimanje sprovoditi isključivo kada okrivljeni Nenad Čučković ostvaruje kontakt sa licima sa kojima dogovara i planira izvršenje krivičnih dela i to na teritoriji Republike Srbije, dok iz spisa proizilazi da je ova mera sprovođena i u njegovoj komunikaciji sa suprugom, snajom i ocem, dakle van granica odobrenih naredbom, što je protivno odredbi člana 163. stav 3. ZKP, koji izričito propisuje da se, ako je pri preduzimanju posebnih dokaznih radnji postupljeno suprotno odredbama zakonika ili naredbi organa postupka, na nezakonito prikupljenim podacima, ne može zasnivati sudska odluka. Kako su u dokaznom postupku korišćeni upravo razgovori koji nisu bili obuhvaćeni zakonskim i sadržinskim okvirom naredbi, te kako, pri tome, ne postoji ni vremenski kontinuitet u donošenju i produžavanju naredbi kojima su navedene posebne dokazne radnje određene, time je, prema stavu branioca, učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Odredbom člana 166. stav 1. ZKP propisano je da ako su ispunjeni uslovi iz člana 161. stav 1. i 2. ovog zakonika, na obrazloženi predlog javnog tužioca, sud može odrediti nadzor i snimanje komunikacije koja se obavlja putem telefona ili drugih tehničkih sredstava ili nadzor elektronske ili druge adrese osumnjičenog i zaplenu pisama i drugih pošiljki.

Odredbom člana 167. stav 1. ZKP, propisano je da posebnu dokaznu radnju iz člana 166. ovog zakonika određuje sudija za prethodni postupak obrazloženom naredbom. Stavom 2. ove odredbe propisano je da naredba iz stava 1. ovog člana sadrži raspoložive podatke o licu prema kojem se tajni nadzor komunikacije određuje, zakonski naziv krivičnog dela, označenje poznatog telefonskog broja ili adrese osumnjičenog, odnosno telefonskog broja ili adrese za koju postoje osnovi sumnje da je osumnjičeni koristi, razloge na kojima se zasniva sumnja, način sprovođenja, obim i trajanje posebne dokazne radnje, dok je stav 3. određeno da tajni nadzor komunikacije može trajati tri meseca, a zbog neophodnosti daljeg prikupljanja dokaza se može produžiti najviše za tri meseca. Ako je reč o krivičnim delima iz člana 162. stav 1. tačka 1. ovog zakonika tajni nadzor može se izuzetno produžiti još najviše dva puta u trajanju od po tri meseca. Sprovođenje nadzora se prekida čim prestanu razlozi za njegovu primenu.

Odredbom člana 171. stav 1. ZKP određeno je da ako su ispunjeni uslovi iz člana 161. st. 1. i 2. ovog zakonika, na obrazloženi predlog javnog tužioca sud može odrediti tajno praćenje i snimanje osumnjičenog radi:1) otkrivanja kontakata ili komunikacije osumnjičenog na javnim mestima i mestima na kojima je pristup ograničen ili u prostorijama, osim u stanu; 2) utvrđivanja istovetnosti lica ili lociranja lica ili stvari.

Odredbom člana 172. stav 1. ZKP propisano je da posebnu dokaznu radnju iz člana 171. ovog zakonika određuje sudija za prethodni postupak obrazloženom naredbom. Stavom 2. iste odredbe određeno je da naredba iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o osumnjičenom, zakonski naziv krivičnog dela, razloge na kojima se zasniva sumnja, označenje prostorija, mesta ili prevoznog sredstva, ovlašćenje za ulazak i postavljanje tehničkih uređaja za snimanje, način sprovođenja, obim i trajanje posebne dokazne radnje, dok je stavom 3. navedenog člana propisano da tajno praćenje i snimanje može trajati tri meseca, a zbog neophodnosti daljeg prikupljanja dokaza može se produžiti najviše za tri meseca. Ako je reč o krivičnim delima iz člana 162. stav 1. tačka 1) ovog zakonika tajno praćenje i snimanje može se izuzetno produžiti još najviše dva puta u trajanju od po tri meseca. Sprovođenje praćenja i snimanja se prekida čim prestanu razlozi za njegovu primenu.

Iz spisa predmeta proizlazi da su posebne dokazne radnje tajni nadzor komunikacija i tajno praćenje i snimanje, prema okrivljenom Nenadu Čučkoviću određene na osnovu naredbe sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala Pov – Po1 2435/21 od 23.09.2021. godine u trajanju od tri meseca i njeno sprovođenje povereno je Bezbednosno - informativnoj agenciji. Ova naredba je, u pogledu tajnog nadzora komunikacije proširena, a u pogledu tajnog praćenja i snimanja, dopunjena naredbom od 21.12.2021. godine, te je ista produžena naredbom od 24.12.2021. godine, za još tri meseca, a zatim je u pogledu tajnog nadzora komunikacije ponovo proširena, a u pogledu tajnog praćenja i snimanja, dopunjena naredbom od 25.01.2022. godine i produžena naredbom od 23.03.2022. godine, za još tri meseca, dok je naredbom od 19.05.2022. godine prekinuto je izvođenje navedenih posebnih dokaznih radnji.

Po nalaženju ovog suda, naredba sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala Pov – Po1 2435/21 od 23.09.2021. godine o određivanju navedenih posebnih dokaznih radnji prema okrivljenom Nenadu Čučkoviću doneta je u skladu sa članom 161. stav 1, 162. stav 1. tačka 1), 166, 167, 168, 171, 172. i 173. ZKP, na osnovu pisanog i obrazloženog predloga Tužioca za organizovani kriminal Str. Pov. 263/21 od 21.09.2021. godine, pri čemu iz iste proizlazi da su u vreme njenog donošenja bili ispunjeni zakonski uslovi za određivanje posebnih dokaznih radnji tajni nadzor komunikacije iz člana 166. ZKP i tajno praćenje i snimanje komunikacija iz člana 171. ZKP, zbog postojanja osnova sumnje da okrivljeni vrši krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. Krivičnog zakonika i krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. Krivičnog zakonika, sa elementima organizovanog kriminala, za koja krivična dela se navedene mere mogu odrediti, kao i da sadrži dovoljna obrazloženja u kojima su navedeni podaci o licu prema kome se primenjuju i okolnosti koje ukazuju na postojanje osnova sumnje da je okrivljeni vršio navedena krivična dela, način sprovođenja koji je poveren Bezbednosno - informativnoj agenciji i obim mera, uz poštovanje zakonom propisanih rokova trajanja i mogućnosti produženja posebnih dokaznih radnji, kao i navodi da je primena ovih mera neophodna jer se na drugi način ne bi mogli prikupiti dokazi za krivično gonjenje, odnosno njihovo prikupljanje bi bilo znatno otežano.

Pri tome, po oceni Vrhovnog suda, naredba o produženju predmetnih mera od 24.12.2021. godine, doneta je u neposrednom vremenskom sledu u odnosu na istek prethodnog tromesečnog roka određenog naredbom sudije za prethodni postupak od 23.09.2021, dakle, ista se kontinuirano primenjivala kao jedinstvena celina, bez stvarnog prekida, zbog čega su i navodi branioca o navodnom izostanku vremenskog kontinuiteta, ocenjeni neosnovanim.

Takođe, neosnovani su i navodi branioca okrivljenih, kojima se nezakonitost postupka ističe i navodima da je tokom postupka zanemarena činjenica da je u naredbi sudije za prethodni postupak navedeno da će se tajno praćenje i snimanje sprovoditi isključivo kada okrivljeni Nenad Čučković ostvaruje kontakt sa licima sa kojima dogovara i planira izvršenje krivičnih dela, i to na teritoriji Republike Srbije, sem u stanu, pa je suprotno naredbi, ova dokazna radnja primenjivana i u situaciji kada je okrivljeni ostvarivao kontakt sa svojom suprugom, snajom i ocem.

Isti navodi bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje, koji je postupao po žalbi branilaca okrivljenih izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K Po1 140/22 od 25.04.2024. godine. Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 15., u pasusu drugom, presude Kž1 Po1 6/25 izneo jasne i argumentovane razloge, koje Vrhovni sud u svemu prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Naime, po oceni Vrhovnog suda, u pogledu navoda da je došlo do nezakonitog proširivanja teritorijalnog ograničenja, pravilno je drugostepeni sud našao da se teritorijalno ograničenje u primeni posebnih dokaznih radnji, odnosilo isključivo na posebnu dokaznu radnju tajnog praćenja i snimanja, a ne i na tajni nadzor komunikacije, imajući u vidu prirodu i način izvršenja ove dokazne radnje, koja ne uslovljava fizičku lokaciju sagovornika i obuhvata sve razgovore okrivljenog Nenada Čučkovića, sa brojeva telefona obuhvaćenih naredbom i njenim proširenjima (koji je precizno određen naredbama), bez obzira gde su učesnici u komunikaciji geografski locirani, kao i da predmet analize nisu bili razgovori vezani za identitet lica sa kojim je okrivljeni komunicirao, već sadržina ostvarenih komunikacija, bez obzira ako su se odvijale između supruge, oca ili snaje, ukoliko su suštinski usmerene na koordinaciju, pripremu ili razmenu informacija od značaja za izvršenje krivičnih dela i delovanje organizovane kriminalne grupe, kao i na planiranje budućih koraka u skladu sa razvojem situacije, zbog čega komunikacije koje su tehnički obuhvatile razgovore sa suprugom, ocem i snajom, same po sebi ne ukazuju na nezakonitost preduzete radnje.

Shodno navedenom, materijal pribavljen sprovođenjem naredbe sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal o određivanju navedenih dokaznih radnji Pov – Po1 2435/21 od 23.09.2021. godine (sa proširenjima, dopunama i produženjima) prema okrivljenom Nenadu Čučkoviću, ni sam po sebi ni prema načinu pribavljanja ne predstavlja nezakonit dokaz, kako se to neosnovano ističe podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih.

Pored ovoga branilac okrivljenih u zahtevu ukazuje da su elektronsko i informatičko forenzička veštačenja mobilnih telefona i pripadajućih SIM kartica, oduzetih od okrivljenih Nenada Čučkovića i Marka Dubaića obavljena od strane Nacionalnog centra za kriminalističku forenziku (oba od 30.05.2022.godine), takođe nezakonit dokaz, iz razloga što naredbe o ovim veštačenjima nisu izvedene kao dokaz na glavnom pretresu, pri čemu se uopšte ne radi o veštačenju, već o pretresanju uređaja za automatsku obradu podataka i opreme na kojoj se čuvaju elektronski zapisi, za koje je, shodno odredbi člana 152. stav 3. ZKP, potrebna naredba suda, koja u konkretnom slučaju, nije doneta.

Na navedenu povredu zakona, odbrana okrivljenih, na identičan način, takođe je ukazivala i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani, nalazeći pre svega da naredbe za veštačenje nisu dokaz, o čemu je ranije bilo reči, kao i da se u konkretnom slučaju ne radi o pretresanju mobilnih telefona oduzetih od okrivljenih, već o njihovom veštačenju, određenom naredbama Tužioca za organizovani kriminal Kti 11/22 od 20.04.2022. godine, u fazi istrage, i o tome u obrazloženju presude, na strani 14, u prvom pasusu, dao jasne razloge, koje Vrhovni sud u svemu prihvata i, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge upućuje.

Po oceni Vrhovnog suda, javni tužilac (u ovom slučaju Tužilac za organizovani kriminal) je, u smislu odredbe člana 2. tačka 15) i 285. stav 3. ZKP u vezi sa odredbom člana 43. i 113. ZKP, imao pravo i zakonska ovlašćenja, da kao organ postupka u fazi istrage, odredi veštačenje mobilnih telefona i pripadajućih SIM kartica oduzetih od okrivljenih Nenada Čučkovića i Marka Dubaića, ocenjujući da je za utvrđivanje činjenica koje su predmet dokazivanja potrebno stručno znanje i veštine, a ne samo utvrđivanje sadržaja telefona.

Naime, nesporno je da sud može narediti pretresanje uređaja za automatsku obradu podataka, u smislu odredbe člana 152. stav 3. i 155. ZKP, kod složenijeg postupka, kada to zahteva konkretan slučaj, ali istovremeno, može se i naredbom tužioca u manje složenim situacijama odrediti veštačenje mobilnog telefona i njegovog sadržaja, kao u ovom krivičnom postupku, a što proizilazi iz stava Vrhovnog suda zauzetog na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 04.04.2014. godine.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da su predmetni zapisnici o veštačenju mobilnih telefona oduzetih od okrivljenih, pribavljeni na zakonit način i da su sačinjeni u svemu u skladu sa odredbama člana 113. stav 1., 114. stav 4., 117. stav 1. i 118. stav 1. ZKP, pa se na istima presuda može zasnivati, iz kog razloga su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih, ocenjeni kao neosnovani.

Nadalje, neosnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenih, kao nezakonit dokaz ističe veštačenje MUP RS, NCKF, Odeljenje za fizičko-hemijska veštačenja 03.2.11.6.1 broj 234-6-4521/2022 od 30.09.2022. godine, ponovo navodeći i u ovom delu da je isto nezakonito jer naredba o veštačenju nije izvedena kao dokaz na glavnom pretresu, iz čega proizilazi da je predmetno veštačenje obavljeno bez naredbe, te ukazujući da je ovim veštačenjem izvršena analiza većeg broja podataka sadržanih u izveštajima austrijske policije, koje prema stavu branioca nije mogao da veštači navedeni organ, imajući u vidu da u posedu veštaka nikada nije bila materija koja eventualno predstavlja opojnu drogu.

Ovo stoga, što su navodi u pogledu zakonitosti naredbi donetih u postupku, na koje ukazuje branilac, a koji se vezuju za njeno čitanje na glavnom pretresu, već ranije razmatrani i ocenjeni, dok iz spisa predmeta proizilazi da je naredbom tužioca za organizovani kriminal Kti -11/22 od 20.09.2022. godine određeno veštačenje odnosno analiza podataka iz Završnog Izveštaja Direkcije pokrajinske policije u Beču, službene beleške pokrajinske policije u Beču, kao i 5 izveštaja o ispitivanju Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, Savezne kriminalističke službe u Beču, radi upodobljavanja sa pozitivnim propisima Republike Srbije na okolnosti utvrđivanja vrste opojne droge, a ako je u pitanju biljka Cannabis i određivanja procenta THC odnosno da li je THC zastupljen u masenom udelu većem od 0,3%. Ovo veštačenje je povereno MUP RS, Nacionalnom centru za kriminalističku forenziku, Odeljenje za fizičko-hemijska veštačenja, koji je zatim za obavljanje istog odredio veštaka Janu Antonijević, dipl.fizikohemičara, zaposlenu u navedenom organu, koja je lice koje raspolaže potrebnim stručnim znanjem za obavljanje zadatka veštačenja, u čiju stručnost nije bilo razloga za sumnju i koja je u smislu člana 114. stav 4. ZKP obavila veštačenje i dostavila pisani nalaz i mišljenje, postupajući u skladu sa propisima domaćeg prava, a na osnovu rezultata laboratorijskog ispitivanja iz izveštaja o veštačenju nadležnog organa Republike Austrije iz koga nesumnjivo proizilazi da Cannabis zatečen na adresama iz tačke 1, 2, 3 i 5, sadrži THC u masenom udelu većem od 0,3%.

Stoga, Vrhovni sud nalazi da je predmetno veštačenje obavljeno u svemu u skladu sa odredbama ZKP, na osnovu zakonite naredbe tužioca za organizovani kriminal, pa zapisnik o predmetnom veštačenju, suprotno navodima branioca, ni sam po sebi niti po načinu pribavljanja, nije u suprotnosti sa odredbama ZKP i samim tim ne predstavlja dokaz na kome se presuda ne može zasnivati, dok navodi zahteva kojima se iznose primedbe u pogledu toga da podatke sadržane u izveštajima austrijske policije, nije mogao da veštači navedeni organ, imajući u vidu da u posedu veštaka nikada nije bila materija koja eventualno predstavlja opojnu drogu, ne dovode u pitanje zakonitost ovog dokaza.

Pored ovoga, neosnovani su i navodi branioca kojima se ističe da je sud prilikom donošenja pravnosnažne presude, uzeo u obzir dokaze koji su deo nezakonite posebne dokazne radnje – grafički prikaz o kretanju putničkog motornog vozila slovenačke registarske oznake ..., koje je koristio okrivljeni Nenad Čučković prilikom boravka u Beču u periodu od 22.03. do 25.03.2022. godine, a koji je deo izveštaja BIA SP 12-98649/2 od 11.08.2022. godine. Međutim, ove okolnosti odbrana okrivljenih iznela je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i s tim u vezi, u obrazloženju presude na strani 14., u drugom pasusu, dao dovoljne i jasne razloge, nalazeći da se prvostepeni sud u presudi pozvao na grafičke prikaze GPS lokacija, koji su u prilogu izveštaja BIA, a ne na same te izveštaje, za koje, pri tome, sud nije utvrdio da su nezakoniti dokazi, već da sami po sebi nisu dokaz, zbog čega nije vršio uvid u njih, posebno ističući, da je očigledno, da bi, kada se imaju u vidu ostali izvedeni dokazi, pre svega, sadržina presretnutih komunikacija i izveštaji o prelasku državne granice i bez tog dokaza – grafičkog prikaza GPS lokacija bila doneta ista presuda i okrivljeni oglašen krivim zbog krivičnog dela iz člana 246. stav 5. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, koje razloge Vrhovni sud prihvata i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge upućuje.

Takođe, povredu postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac vidi i u tome što je sud prilikom donošenja pravnosnažne presude, koristio spise koji su putem međunarodne pravne pomoći pribavljeni iz Republike Austrije, bez provere da li ta dokumenta, mogu biti dokaz prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku, koji dopušta da dokaze obezbeđuje isključivo organ postupka, a ne spoljašnji timovi i predviđa donošenje pisane i obrazložene naredbe o preduzimanju dokaznih radnji.

Po oceni, Vrhovnog suda, neosnovani su navodi branioca o nezakonitosti dokaza pribavljenih iz Republike Austrije, putem međunarodne pravne pomoći, budući da se radi o dokazima prikupljenim u zakonom propisanom postupku međunarodne saradnje i u skladu sa procesnim zakonodavstvom države u kojoj su nastali, koji nije u suprotnosti sa domaćim propisima, pravilima međunarodnog prava niti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, u smislu člana 16. stav 1. ZKP, kako je to pravilno, odgovarajući na istovetene navode žalbe branilaca okrivljenih, našao i drugostepeni sud, i o tome na strani 15., u četrvrtom pasusu, izneo jasne i dovoljne razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i Vrhovni sud, i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge upućuje.

Shodno svemu iznetom, Vrhovni sud nalazi da pravnosnažnim presudama nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje iznetim navodima zahteva branioca okrivljenih Nenada Čučkovića i Marka Dubaića.

Takođe, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih u delu u kojem ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navođenjem da je sud u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe, pravno kvalifikujući radnje okrivljenih Nenada Čučkovića i Marka Dubaića, kao krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 5. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, primenio zakon koji se ne može primeniti, budući da iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne prvostepene presude ne proizilazi da su okrivljeni krivično delo izvršili u svojstvu pripadnika organizovane kriminalne grupe, već eventualno kao saizvršioci.

Osnovni oblik krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 35/2019 od 21.05.2019. godine, sa stupanjem na snagu dana 01.12.2019. godine), koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i u vreme presuđenja, čini lice koje neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje, kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge. Stavom 5. člana 246. Krivičnog zakonika propisan je kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela koji postoji ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane organizovane kriminalne grupe.

Odredbom člana 112. stav 35. Krivičnog zakonika (kojom je bliže određeno značenje pojedinih izraza u Krivičnom zakoniku) je propisano da je organizovana kriminalna grupa – grupa od tri ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi neposrednog ili posrednog sticanja finansijske ili druge koristi.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, te činjenični opis krivičnog dela utvrđen u izreci pravnosnažne prvostepene presude u kojem su poimenično navedena lica, AA i BB, koji su zbog ovog događaja pravnosnažno osuđeni presudom Zemaljskog suda u Beču, a koji su pored okrivljenog Marka Dubaića, bili pripadnici OKG, čiji je organizator bio okrivljeni Nenad Čučković, te period u kojem su isti delovali kao OKG i to od 23.09.2021. godine do 18.04.2022. godine, kao i da su isti postupali po dogovoru i planu delovanja koji je stvorio okrivljeni Nenad Čučković, kao organizator OKG radi vršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 5. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i to da neovlašćeno radi prodaje proizvode opojnu drogu Cannabis, sa masenim udelom THC, većim od 0,3% , na taj način što je okrivljeni Nenad Čučković, kao organizator OKG, u Beču, Republika Austrija obezbedio prostor za nedozvoljenu proizvodnju opojne droge Cannabis na 5 lokacija u iznajmljenim stanovima, čiji je zakup finansirao, gde je obezbedio instaliranje opreme za neovlašćenu proizvodnju opojne droge Cannabis, a potom je u navedenom periodu neposredno ili preko kriptovanih mobilnih telefona izdavao naređenja pripadnicima OKG, koji su ih potom izvršavali svesno prihvatajući aktivnosti i pokazujući pripadnost grupi izvršavanjem postavljenih zadataka ostvarivali ciljeve OKG i tom prilikom su okrivljeni u sastavu OKG kontinuirano neovlašćeno proizvodili opojnu drogu Cannabis odnosno pripadnici OKG, AA i BB koji su instalirali opremu za neovlašćenu proizvodnju opojne droge, pa su uzgajali biljke opojne droge Cannabis u veštačkim uslovima, kada su održavali adekvatnu vlažnost, temperaturu i svetlost, navodnjavali i hranili, te su nakon cvetanja nastavljali sa proizvodnim procesom, sekli biljke, odvajali grane, listove i cvetove, sušili, razmeravali i pakovali opojnu drogu, dok je okrivljeni Marko Dubaić, pripadnik OKG, zajedno sa okrivljenim Nenadom Čučkovićem, organizatorom OKG, trebao da obilazi ilegalne laboratorije, te su dana 10.04.2022. godine, policijski službenici Ministrastva unutrašnjih poslova Republike Austrije prilikom pretresanja na 5 adresa, navedenih u izreci, pronašli opojnu drogu Cannabis, to su po nalaženju Vrhovnog suda, krivičnopravne radnje okrivljenih Nenada Čučkovića i Marka Dubaića, bliže opisane u izreci presude, pravilno pravno kvalifikovane od strane nižestepenih sudova kao krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 5. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, zbog čega se suprotni navodi branioca okrivljenih kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP ocenjuju kao neosnovani.

Naime, suprotno navodima branioca okrivljenih, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne prvostepene presude, po nalaženju ovoga suda, proizilazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni svi zakonski uslovi predviđeni odredbom člana 112. stav 35. Krivičnog zakonika za postojanje organizovane kriminalne grupe, budući da je opisano da se radi o grupi koja se, pored okrivljenih Nenada Čučkovića i Marka Dubaića, sastojala od još 2 lica, da je postojala određeno vreme i to u periodu od 23.09.2021. godine do 18.04.2022. godine i da je delovala sporazumno postupajući po dogovoru i planu delovanja koji je stvorio organizator OKG, a radi vršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 5. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od najmanje 10 godina, a sve radi neposrednog sticanja finansijske koristi, a takođe je jasno navedeno i opisano da je okrivljeni Nenad Čučković delovao u okviru ove OKG kao njen organizator, a okrivljeni Marko Dubaić, kao njen član, postupajući po prethodno stvorenom i dogovorenom planu delovanja organizatora OKG i prihvatajući njene aktivnosti kao svoje i izvršavajući određene zadatke koji su se u konkretnim situacijama pred njim postavljali, pri čemu je opisan i način na koji je okrivljeni Marko Dubaić predmetno krivično delo izvršio u svojstvu pripadnika te OKG, a okrivljeni Nenad Čučković u svojstvu njenog organizatora.

Iz iznetih razloga, po oceni ovoga suda, branilac okrivljenih neosnovano u zahtevu ukazuje da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

U preostalom delu zahteva, branilac okrivljenih, kao razlog njegovog podnošenja navodi bitnu povredu odredaba krivičnog zakona iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, kao i povrede odredbi člana 83, 120, 394, 419. stav 1., 428. stav 8. ZKP.

Pored ovoga, branilac u zahtevu ističe i povredu odredbe člana 441. ZKP, bez opredeljenja konkretnog stava ove odredbe, dok iz daljih navoda - kojima obrazloženje ove odredbe vezuje za pravnu kvalifikaciju krivičnog dela uz iznošenje tvrdnje da bi, da su radnje okrivljenih podvedene pod saizvršilaštvo, dovele do blaže kazne – proizilazi da branilac zapravo osporava odluku o krivičnoj sankciji, u smislu odredbe člana 441. stav 1. ZKP

Ostali navodi branioca, kojima iznosi drugačije viđenje radnji okrivljenih i osporava činjenična utvrđenja suda i njihove zaključke, kao i način na koji su cenjeni dokazi, uz iznošenje sopstvene analize istih, predstavljaju povredu odredbe člana 440. ZKP, dok navodi kojima branilac polemiše sa razlozima datim u obrazloženju pravnosnažnih presuda, u pogledu načina na koji su sudovi obrazložili odlučne činjenice, vrednovali izvedene dokaze i primenili relevantne zakonske odredabe, predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Međutim, kako bitna povreda odredaba krivičnog zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP i povrede odredbi 83, 120, 394, 419. stav 1., 440, 441. stav 1. i 428. stav 8. ZKP, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni sud u ocenu i razmatranje ovih navoda, nije upuštao.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud, je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković