Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11... 10/23, u daljem tekstu ZPP) u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. navedenog Zakona prema kojoj odredbi je revizija uvek dozvoljena kada drugostepeni sud preinači presudu i odluči o zahtevima stranaka, Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede postupka se u reviziji i ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 25.05.2010. godine sačinjeno je sudsko zaveštanje iza testatorke ĐĐ, koja je raspodelila svoju imovinu za slučaj smrti ostavivši sinovima EE i BB kuću u ... u po ½ dela i po 3 kj zemlje, a sin AA da radi preostala 3 kj zemlje dok je živ, a zatim da vlasnici ta 3 kj zemlje koju radi AA budu EE i BB u po 1/2 dela. Predmetno zaveštanje stavljeno je u arhivu prvostepenog suda 16.07.2010. godine. Dana 16.12.2010. godine pokrenut je ostavinski postupak iza pok. ĐĐ, zakonski naslednik AA u celosti je osporio testament i upućen je na parnicu. Na ročištu održanom 22.02.2011. godine, proglašeno je zaveštanje iza pok. ĐĐ. Nakon upućivanja na parnicu, AA je podneo tužbu dana 01.04.2011. godine i postupak je okončan donošenjem pravnosnažnog rešenja o povlačenju tužbe. Po predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje od 25.05.2012. godine postupak je okončan pravnosnažnim rešenjem suda o odbacivanju predloga za vraćanje u pređašnje stanje. Predlog za nastavak ostavinskog postupka je podnet 16.04.2018. godine, nakon čega je doneto rešenje o nasleđivanju dana 28.08.2018. godine. Po žalbi AA na rešenje o nasleđivanju Viši sud u Subotici rešenjem Gž 300/18 od 14.05.2020. godine, rešenje je ukinuo i vratio na ponovni postupak, a zakonski naslednik AA upućen je na parnicu nakon čega je pokrenuo parnični postupak dana 27.10.2020. godine radi poništaja sudskog zaveštanja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključuje da nije protekao objektivni rok ( deset godina od proglašenja zaveštanja) za podnošenje tužbe za poništaj zaveštanja zbog povrede oblika iz člana 170. Zakona o nasleđivanju, s obzirom da je zaveštanje proglašeno 22.02.2011. godine a tužba podneta dana 27.10.2020. godine. Nasuprot zaključku prvostepenog suda, drugostepeni sud smatra da je tužilac tužbu za poništaj zaveštanja zbog povrede oblika podneo nakon isteka subjektivnog roka od godinu dana od dana saznanja za zaveštanje i zbog nastupanja prekluzije nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan.

Prema zaključku Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda pravilna je iz sledećih razloga.

Tužilac je tužbom tražio da se poništi zaveštanje sačinjeno dana 25.05.2010. godine zbog oblika i nepoštovanja uslova određenih zakonom. Nezadovoljan odlukom drugostepenog suda revident je ukazao na pogrešnu primenu člana 170. Zakona o nasleđivanju i na pogrešan zaključak drugostepenog suda o proteku subjektivnog roka za podnošenje tužbe, da je donošenjem rešenja od 08.05.2012. godine ( povlačenje tužbe od 01.04.2011. godine) zbog sprečenosti da prisustvuje raspravi iz zdravstvenih razloga i nedostatka novačnih sredstava da uplati predujam za veštačenje povređeno tužiočevo ustavom zagarantovano pravo u postupku. Dakle, tužilac smatra da je tužba za poništaj podneta svakako u okviru objektivnog roka.

Odredbom člana 170. Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br. 46/95, 101/2003- odluka USRS i 6/2015) propisano je da se poništaj zaveštanja rušljivog zbog povrede oblika i nepoštovanja uslova određenih zakonom može zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za zaveštanje, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja. Rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja.

Prekluzivni rok je zakonski rok čijim istekom prestaje neko pravo zato što u tom periodu nije preduzeta radnja za njegovo očuvanje. Ako se za vreme trajanja prekluzivnog roka ne preduzme radnja za očuvanje prava to pravo nepovratno prestaje. Prekluzivni rokovi mogu biti subjektivni ( koji teku od dana saznanja za neku činjenicu ili okolnost) i objektivni ( koji teku od nastanka nekog relevantnog događaja bez obzira kada je lice koga se tiče rok saznalo za događaj). Na prekluzivni rok sud pazi po službenoj dužnosti.

Među parničnim strankama nije bilo sporno da je zaveštanje iza pok. ĐĐ, sačinjeno dana 25.05.2010. godine, proglašeno na ročištu dana 22.02.2011. godine ( navodi tužbe i odgovara na tužbu). Tužilac je za zaveštanje saznao i pre nego što je isto proglašeno ( 16.12.2010. godine-pokretanjem ostavinskog postupka), što znači da je subjektivni rok od godinu dana počeo da teče u konkretnom slučaju od proglašenja 22.02.2011. godine, a tužba za poništaj podneta je 27.10.2020. godine, pa je pravilan zaključak da je tužba podneta po isteku subjektivnog roka zbog čega je tužilac u izgubio pravo da traži poništenje jer se radi o prekluzivnom roku.

Tačno je da je tužilac prvobitno tužbu za poništaj podneo dana 01.04.2011. godine, ali taj postupak je okončan rešenjem o povlačenju tužbe. Protiv rešenja o povlačenju tužbe, tužilac je izjavio žalbu koja je odbijena a odbačen je i predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Dakle, o pravilnosti donetog rešenja o povlačenju tužbe od 08.05.2012. godine, sudovi su pravnosnažno odlučili i u ovoj parnici pravilnost navedenog rešenja ne može se ispitivati. Rešenje o povlačenju tužbe od 08.05.2012. godine, proizvelo je pravnu posledicu pa se smatra da tužba od 01.04.2011. godine nikada nije bila podneta i da se može podneti nova u okviru zakonom propisanog roka.

Nova tužba od 27.10.2020. godine podneta je protekom prekluzivnog roka iz člana 170. Zakona o nasleđivanju, pa je tužilac izgubio pravo na podnošenje tužbe za poništaj zaveštanja a protek roka ne može da nadomesti činjenica da je ova tužba podneta nakon što je zakonski naslednik AA upućen na parnicu rešenjem suda od 29.09.2020. godine, jer kod prekluzivnog roka nema ni prekida ni zastoja.

Stoga, kako nisu osnovani razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti ima razloga sa kojih pobijana presuda ne bi bila pravilna, na koje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, to je na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu prvom izreke presude.

Kako tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, Vrhovni sud doneo je odluku kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković