Protiv drugostepene presude u potvrđujuem delu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..18/20) Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz pogrešnu ocenu izvedenih dokaza u spisima, odnosno da je takva odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. Naprotiv pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno ocenom dokaza izvršenom od strane prvostepenog suda koji je i provodio dokazni postupak. Zbog navedenog bitna povreda na koju se ukazuje nije mogla biti učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Pored toga, ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke, a u kom pogledu pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja dozvoljeni revijski razlog u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Nisu od uticaja revizijski navodi o tome da je drugostepena odluka nerazumljiva, nejasna i protivrečna, jer se njima suštinski ukazuje da je takva odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku

Predmet tužbenog zahteva na koji se odnosi deo drugostepene presude koji se pobija revizijom je potraživanje tužioca prema tuženom na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti od 93.638.398,66 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac, sa registrovanom delatnošću eksploatacije građevinskog i ukrasnog kamena, krečnjaka, gipsa i krede, kupio je površinski kop Korito, selo Bilo, u opštini Dimitrovgrad, u nameri da vrši eksploataciju andezita, kao tehničkog građevinskog kamena, u ležištu korita kod Dimitrovgrada, koji se koristi kao kameni agregat za potrebe projekata puteva, pa tako i koridora 10, autoput E8, Niš (Prosek- Dimitrovgrad, granica sa Bugarskom). U cilju eksploatacije andezita, tužilac je po osnovu ugovora o kupoprodaji od 12.04.2011. godine od firme AA uvezao mašine (garnitura-komplet) i to: mašine za sortiranje, prosejavanje, separaciju, pranje, drobljenje, mlevenje, mešanje ili gnječenje zemlje, kamena, ruda ili drugih čvrstih mineralnih goriva (mašine za izradu livač) kao i mašine za drobljenje i mlevenje ..., prema specifikaciji robe po fakturi koja je bila izdata od strane prodavca za kupca, ovde tužioca, na iznos od 1.740.000,00 EUR. U toku 2011. godine predmetna mašina- sistem ... sukcesivno, u delovima, uvezena je u Srbiju i bila je stavljena u postupak carinskog nadzora, pri čemu je u daljem toku carinskog postupka ista bila skladištena na kamenolomu u selu Bilo, Opština Dimitrovgrad. Tužilac je u cilju obavljanja delatnosti eksploatacije andezita pribavio rešenje Ministarstva prirodnih resursa rudarstva i prostornog planiranja Republike Srbije, Sektora za geologiju i rudarstvo br. 310-2-00946/2011- 14 od 07.10.2013. godine, kojim mu je odobrena eksploatacija andezita kao tehničko- građevinskog kamena u ležištu Korito kod Dimitrovgrada. U skladu sa navedenim rešenjem tužilac je pribavio i odobrenje istog Ministarstva za izvođenje rudarskih radova i to Rešenjem Ministarstva, Sektora za rudarstvo i geologiju br. 310-02- 00814/2012-14 od 02.12.2013. godine kojim je odobreno tužiocu, izvođenje rudarskih radova po glavnom rudarskom projektu eksploatacije andezita. Po zahtevu od 27.01.2014. godine tužilac je dobio odgovarajuću dozvolu za upotrebu objekata površinske eksploatacije andezita po rešenju Ministarstva za izvođenje rudarskih radova i to Rešenjem Ministarstva, Sektora za rudarstvo i geologiju br. 310-02- 00072/2014-03 od 24.07.2014. godine, ali tužilac u spornom periodu nije imao upotrebnu dozvolu za mašinski sklop-sistema ... . Upotrebu dozvolu za označeni mašinski sklop tužilac nije dobio zbog neodgovarajuće projektne dokumentacije. Pravnosnažnim rešenjem Ministarstva finansija, Uprava carina, Carinarnica Dimitrovgrad 04 UP/1-212/13 od 02.12.2013. godine u st. 1. izreke poništena je deklaracija JCI UV5-105 od 10.07.2011. godine, a ova odluka je po tužbi ovde tužioca postala konačna u upravom sporu donošenjem odbijajuće presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu II/4.U.5155/14 od 26.11.2015. godine. Pored toga, mašina - sistem ... bila je privremeno zadržana do završetka prekršajnog postupka po potvrdi Ministarstva finansija - Uprave carina, carinarnica Dimitrovgrad 02 br. D- 3210/1/13 od 26.11.2013. godine, zbog vođenja prekršajnog postupka iz čl. 293. st. 1. Carinskog zakona, a protiv ovde tužioca i trećeg lica. Pravnosnžanom presudom Prekršajnog suda u Pirotu 3. Pr 3280/14 od 25.12.2014. godine, okrivljeni, ovde tužilac i treće lice oslobođeni su krivice, jer nije dokazano da su učinili prekršaj koji im se stavlja na teret. Istom presudom odlučeno je da se privremeno zadržana mašina vrati tužiocu, a nakon pravnosnažnosti presude.

Na temelju tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi nalaze da je tužilac u navedenom prekršajnom postupku iz 2014. godine oslobođeni krivice da je učinio prekršaj zbog povrede Carinskog zakona, te da je tužilac tek od 12.03.2014. godine mogao da raspolaže uvezenom robom i da ostvaruje prihode, ali jedino pod uslovom da je pribavio sva potrebna odobrenja za rad za rudarski objekat u celini, a u koji spada i predmetno postrojenje za pripremu tehničkog kamena, a što je izostalo u navedenom vremenskom periodu. Shodno navedenom, nižestepeni sudovi su mišljenja da tužilac nije mogao da raspolaže postrojenjem „...“ pre plaćanja carine i PDV-a, odnosno da nije dokazao da je od 02.12.2013. godine ispunjavao sve uslove za obavljanje svoje delatnosti eksploatacije andezita na površinskom kopu Korito kod Dimitrovgrada. Nalaze da tužilac nije dokazao direktnu uzročno-posledičnu vezu između štete na ime izgubljene dobiti i postupanja državnog organa, ovde tuženog, zbog čega smatraju da je bez osnova zahtev tužioca za naplatu iznosa od 93.638.398,66 dinara sa pripadajućom kamatom.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da u granicama utvrđenog činjeničnog stanja ne postoji osnov utuženog potraživanja tužioca prema tuženom na ime izmakle dobiti.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po navodima revidenta pogrešno je pobijanom odlukom ocenjeno da ne postoji uzročnost između postupanja tuženog i utužene štete, jer je privremenim oduzimanjem mašine – ... u carinskom postupku tužilac bio onemogućen da pribavi odgovarajuću dozvolu za izvođenje rudarskih radova. Ukazuje da pogrešan zaključak nižestepenih sudova da je tek isplatom poslednje rate carinske obaveze mogao da nesmetano koristi uvezenu mašinu, kao i da je privremenim oduzimanjem iste onemogućen da započne obavljanje delatnosti za koju je namenjena, odnosno da započne postupak pribavljanja odgovarajuće dozvole za njenu upotrebu.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca.

U odnosu na vrstu i pravnu prirodu spornog potraživanja naknade štete u vidu izmakle dobiti, prema članu 155. i članu 189. stav 2. ZOO proizilazi da izmakla korist predstavlja vid materijalne štete, te da se obim naknade mora zasnivati na objektivnim pokazateljima, jer se umanjenje imovine oštećenog ogleda u tome što je štetnikovom radnjom sprečen da stekne imovinsku korist. To upućuje na zaključak da je potrebno utvrditi postojanje izvesnosti u pogledu nastanka izmakle dobiti, obzirom da istu može čini samo očekivano uvećanje imovine, a koje je izostalo. U takvoj situaciji nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje da će predstavljati nastalu izmaklu dobit i samim tim određivati visinu nastale štete, već konretne i izvesne okolnosti koje vode sticanja dobiti, a te okolnosti se nisu ostvarile iz razloga što su sprečene štetnikovom radnjom.

Utužena šteta u vidu izmakle dobiti je opredeljena u vezi sa postupanjem organa tuženog u prekršajnom postupku vođenim povodom carinjenja mašine – ... po uvoznoj dokumentaciji tužioca. Povodom tog prekršajnog postupka označena mašina je tužiocu bila privremeno oduzeta u periodu od 26.11.2013. godine do 15.04.2015. godine, a potom je tužilac bio oslobođen prekršajne odgovornosti po pravnosnažnoj presudi Prekršajnog suda u Pirotu Pr 3280/14 od 25.12.2014. godine zbog nedostatka dokaza. Način na koji je sporna izmakla dobiti opredeljena sastoji se u obračunu dobiti koju bi tužilac ostvario da je obavljao poslove eksploatacije andezita sa punim godišnjim kapacitetom predviđenim Rešenjem Ministarstva prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja Republike Srbije br. 310-2-00946/2011-14 od 07.10.2013. godine i pretpostavkom da je takvu celokupnu proizvodnju plasirao na tržištu.

Prema ovako određenim okolnostima kojima se određuje šteta obuhvaćena tužbom izostaje postojanje neposredne uzročnosti u postupanju organa tuženog prilikom privremenog oduzimanja predmetne mašine tužioca u prekršajnom postupku. Pretpostavka postojanja ove uzročnosti sastoji se, najpre, u tome da je tužilac prethodno obezbedio sve potrebne dozvole kako bi otpočeo postupak eksplotacije andezita, kao tehničkog građevinskog kamena. Kako bi uopšte mogao da otpočne sa postupkom ekspolatacije tužilac je bio u obavezi da ishoduje odluku nadležnog organa za odobrenje upotrebe i korišćenja objekata površinske eksploatacije u celini, pa i predmetne mašine. Na pribavljanje takvog odoborenja privremeno oduzimanje mašine koje je usledilo postupanjem organa tuženog nije uticalo. Naprotiv, tužilac je upravo u tom periodu podneo zahtev za dobijanje prethodno navedene dozvole i delimično u tom uspeo u skladu sa rešenjem Ministarstva prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja Republike Srbije br. 310-2-00072/2014-03 od 24.07.2014. godine, ali ne i za upotrebu mašine iz razloga što je bilo potrebo dopuniti projektnu dokumentaciju. Sledi da tužilac nije pribavio odgovarajuću dozvolu upravo svojim propuštanjem i to nedostavljanjem odgovarajuće projektne dokumentacije.

Imajući u vidu navedeno, nisu osnovani navodi tužioca o tome da je privremenim oduzimanjem mašine – ... u carinskom postupku onemogućen da pribavi odgovarajuću dozvolu za izvođenje rudarskih radova. Privremeno oduzimanje mašine samo po sebi nije adakvatan uzrok za nastanak štete opredeljene zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti kojoj je namenjena u situaciji kada tužilac uopšte nije ni imao dozvolu za obavljanje tavkve delatnosti. Prema utvrđenom činjeničnom stanju ne proizlazi da je za takvu dozvolu bilo neophodno da tužilac ima faktički posed na spornoj mašini. Ovo iz razloga što je sam tužilac u periodu kada takav posed nije imao podneo zahtev nadležnom organu za dobijanje dozvole za upotrebu, a istu nije dobio usled nekompletne projektne dokumentacije, kako je to već prethodno navedeno. Odštetni zahtev se, nasuprot revizijskim navodima, zasniva na pretpostavci o tome da je tužilac zaista imao sve dozvole za obavljanje delatnosti ekspolatacije građevinskog kamena prema uslovima iz rešenja Ministarstva prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja Republike Srbije br. 310-2-00946/2011-14 od 07.10.2013. godine, iako to nije bio slučaj. Pri tome, pobijana odluka se ne zasniva na zaključku da je tek izmirivanjem carinskog duga tužilac mogao da nesmetano koristi uvezenu mašinu, pa se u tom delu revizijski navodi ispostavljaju irelevantnim.

Način na koji je bila opredeljen zahtev za štetu po osnovu izmakle dobiti zasniva se na pretpostavkama revidenta o najpovoljnijem ishodu u situaciji da je mogao da upotrebljava mašinu koja mu je bila privremeno oduzeta tokom trajanja prekršajnog postupka. Izmakla dobit je time, pored obaveznog postojanja svih dozvola za obavljanje delatnosti, bila uslovljena i okolnostima koje izvesno potvrđuju da bi tužilac izvršio iskop kamena u maksimalno dozvoljenim količinama. Povodom ovakvog ishoda tužilac nije ukazao na postojanje objektivnih okolnosti za zaključak da bi baš celokupnu godišnju ekspolataciju mogao da dalje plasira na tržište i ostvari dobit po tom osnovu. To su razlozi zbog kojih se sporni obračun tužioca ne može kvalifikovati kao izmakla dobit koja je izostala prema redovnom toku stvaru, zbog čega se u reviziji neosnovano ukazuje i na pogrešnu primenu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima. Izmakla dobit se ne može zasnivati na subjektivnim pretpostavkama oštećenog, ovde revidenta, o tome šta šteta može predstavljati i kako će biti izvršen obračun njene visine.

Za postojanje odgovornosti za štetu neophodno je postojanje i protivpravnosti u postupanju koje predstavlja štetnu radnju. Privremeno oduzimanje mašine u prekršajnom postupku povodom eventualnih nepravilnosti u njenom carinjenju predstavlja ovlašćenje prekršajnog suda u smislu člana 298. Carinskog zakona. Odluka u prekršajnom postupku se donosi nakon što je sproveden zakonom propisani postupak u kome se utvrđuju sve činjenice relevantne za meritorno okončanje tog postupka. Mera zadržavanja robe koja je predmet carinskog prekršaja je mera koja se, po prirodi stvari, izriče pre okončanja tog postupka, odnosno pre utvrđivanja svih bitnih činjenica, samo na osnovu postojanja sumnje da je prilikom ulaska robe u carinsko područje učinjen određeni carinski prekšraj. Na osnovu sumnje o postojanju carinskog prekršaja u vezi sa nepravilnostima u postupku carinjenja i izmirenja carinskog duga iz člana 293 st. 1. tač. 1. Carinskog zakona, vrši se procena okolnosti u vezi postojanja prekršajne odgovornosti i saglasno tome mera obavezno izriče, prema članu 298. st. 6. Carinskog zakona. Zato zadržavanje mašine tužioca nije bilo konačno, već privremeno, do okončanja prekršajnog postupka koji se protiv njega vodio, a u vezi sa postojanjem carinskog prekršaja. Sledi da u postupanju organa tuženog – prekršajnog suda kod privremenog zadržavanja mašine tužioca nije bilo elemenata protivpravnosti iz razloga što je po započinjanju prekršajnog postupka postojala obaveza tog organa za izricanje mere zadržavanja predmeta carinjenja.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća, sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić