O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu 12P 7324/2020 od 08.02.2021. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je odredba člana 8. Ugovora o kreditu zaključenog 18.10.2012. godine, broj .. kreditna partija broj ... između tužene i tužioca, koja glasi: „Naknada za obradu zahteva za korišćenjem sredstava kredita. Korisnik kredita je obavezan da odmah po prijemu obračuna plati banci naknadu predviđenu važećom Tarifom naknada za usluge banke u visini od 0.50% od iznosa kredita određenog u članu 1. ovog Ugovora, uvećano za pripadajuće javne dažbine (ukoliko je primenljivo) u skladu sa pozitivnim propisima Republike Srbije, što ukupno iznosi 150 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan obračuna predmetne provizije,“ ništava odredba ugovora. U stavu drugom izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 16.950,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.10.2012. godine, pa do isplate. U stavu trećem izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 23.334,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda 6Pž 2698/21 od 24.02.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženom bankom zaključio Ugovor o kreditu broj .. kreditna partija broj ... dana 18.10.2012. godine, kada mu je odobren kredit u iznosu od 30.000 evra, sa rokom otplate do 18.04.2014. godine, po kamatnoj stopi od 3.50% na godišnjem nivou, uvećano za pripadajuće javne dažbine. Tužilac, kao korisnik kredita, obavezao se da sredstva kredita otplaćuje prema Planu otplate kredita, koji je sastavni deo ovog ugovora u formi Priloga broj 2. Navedenim ugovorom u članu 8, tužilac se kao korisnik kredita obavezao da odmah po prijemu obračuna plati banci naknadu predviđenu važećom Tarifom naknada za usluge banke u visini od 0.50% od iznosa kredita određenog u članu 1. predmetnog Ugovora, uvećano za pripadajuće javne dažbine (ukoliko je primenljivo) u skladu sa pozitivnim propisima Republike Srbije, što ukupno iznosi 150 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan obračuna predmetne provizije. Tužena je, na ime troškova obrade kredita ugovornih odredbom člana 8. Ugovora o kreditu, naplatila od tužioca, kao korisnika, dana 18.10.2012. godine iznos od 150 evra, u dinarskoj protivvrednosti od 16.950,00 dinara. Iz sadržine predmetnog ugovora, čijim odredbama su definisani međusobni odnosi, te prava i obaveze ugovornih strana, vidi se da su parnične stranke konstatovale da je ugovor zaključen u skladu sa Ugovorom o regulisanju međusobnih odnosa u vezi sa subvencionisanjem kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava i izvoznih poslova u 2012. godini broj .., koji je zaključen 12.09.2012. godine između Fonda za razvoj Republike Srbije i tužene banke i pripadajućih Aneksa, a na osnovu Uredbe Vlade Republike Srbije o uslovima za subvencionisanje kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava i izvoznih poslova u 2012. godini („Sl. glasnik RS“ broj 85/2012).

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da tužena banka tokom postupka nije dokazala da je tužilac pre zaključenja ugovora bio upoznat o ponudi za zaključenje ugovora, koja ponuda bi sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, te su u tom smislu izostali dokazi od strane tužene da je tužioca, kao korisnika, u fazi koja je prethodila zaključenju ugovora informisala o tome šta čini predmet njegove obaveze u delu troškova predviđenih članom 8. predmetnog ugovora, na način da je tužilac imao jasne parametre o ceni koju plaća. Prema stanovištu prvostepenog suda uslov za punovažnost sporne odredbe ugovora je da je ponuda banke sa svim propisanim elementima dostavljena tužiocu, kao korisniku, pre zaključenja ugovora, te da je korisnik zaključio ugovor prihvatanjem takve ponude u smislu odredbe člana 32. Zakona o obligacionim odnosima. Osim toga, prvostepeni sud nalazi da ugovaranje naplate troškova obrade kredita u jednokratnom iznosu i naplata istih mimo efektivne kamatne stope nije dozvoljena. Iz iznetog, prvostepeni sud nalazi da je osnovan zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti sporne odredbe ugovora, kao i zahtev za isplatu iznosa od 16.950,00 dinara, kao posledice ništavosti odredbe člana 8. Ugovora o kreditu od 18.10.2012. godine, budući da je nesporno da je navedeni iznos naplaćen od strane banke. Stoga je prvostepeni sud utvrdio ništavost predmetne odredbe i usvojio zahtev za povraćaj datog primenom odredbe člana 105. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je stanovišta da tužena nije dokazala da je tužioca, kao korisnika kredita, u predugovornoj fazi, u ponudi, upoznala sa obavezom plaćanja predmetnih troškova za obradu zahteva, odnosno sa visinom efektivne kamatne stope koja sadrži predmetne troškove. Iz ovih razloga je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto pravno shvatanje nižestepenih sudova, iz razloga što nalazi da je arbitrerno presuđenje u odnosu na primenu materijalnopravne odredbe o apsolutnoj ništavosti sporne ugovorne odredbe, kada sudovi nalaze da je neosnovano sticanje tuženog na temelju naplate troškova kredita po tom osnovu.

Arbitrernost takvog stava se iskazuje u činjenici da je obaveza plaćanja troškova obrade kredita, propisana spornom ugovornom odredbom, ustanovljena u skladu sa odredbom člana 7. stav 3. Uredbe Vlade Republike Srbije o uslovima za subvencionisanje kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava i izvoznih poslova u 2012. godini („Sl. glasnik RS“ broj 85/2012). Tom odredbom je propisano da jednokratna naknada za obradu kredita koju banka zaračunava za kredite ne može biti viša od 0,5% od iznosa kredita. Osim toga, navedenom Uredbom se propisuju i drugi uslovi koji se odnose na mogućnost dobijanja kredita za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava i izvoznih poslova, kojima se određuju iznosi namenjeni za kreditiranje preduzetnika i malih preduzeća, srednjih preduzeća i velikih preduzeća, način plasiranja i vraćanja tih sredstava, kao i uslova za subvencionisanje kamatne stope. Na taj način je tužilac upoznat sa uslovima za zaključenje ugovora o predmetnim kreditnim sredstvima, što je konstatovano i samim ugovorom, budući da je u istom navedeno da je predmetni ugovor o kreditu zaključen u skladu sa Ugovorom o regulisanju međusobnih odnosa u vezi sa subvencionisanjem kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava i izvoznih poslova u 2012. godini broj .., koji je zaključen 12.09.2012. godine između Fonda za razvoj Republike Srbije i tužene banke i pripadajućih Aneksa, a na osnovu Uredbe Vlade Republike Srbije o uslovima za subvencionisanje kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava i izvoznih poslova u 2012. godini („Sl. glasnik RS“ broj 85/2012). Uslovi propisani tom Uredbom od 2012. godine, nisu u koliziji sa pravnim standardom, koji se tiče savesnosti i poštenja u zaključenju ugovora o kreditu. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je i predmetni Ugovor o kreditu broj .., kreditna partija broj ... od 18.10.2012. godine između parničnih stranaka u kojem je odredbom člana 8. propisana obaveza plaćanja troškova obrade kredita u visini od 0.5% u odnosu na odobreni iznos kredita.

Iz tih razloga, pravno je neutemeljena tvrdnja nižestepenih sudova da je tužena (nezavisno od postojanja citirane Uredbe i ugovorom opredeljenih uslova, koji su i njome propisani), bila u obavezi da u predugovornoj fazi tužiocu predoči ponudu u kojoj bi na transparentan i jasan način prikazala sve elemente njegovih kreditnih obaveza. Osim toga, efektivna kamatna stopa ne predstavlja osnov naplate u njoj obuhvaćenih troškova obrade kredita, kako smatra prvostepeni sud, već se njome iskazuju ukupne obaveze korisnika u odnosu na naknade i troškove, koje su nastale prilikom odobravanja kredita i koji će nastati u toku realizacije ugovora o kreditu, a koji su poznati prilikom njegovog obračuna. Zato je u konkretnom slučaju pogrešno primenjena odredba člana 105. Zakona o obligacionim odnosima.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku revizija tužene usvojena i nižestepene presude preinačene onako kako je opisano u stavu drugom izreke presude.

Prema konačnom uspehu tuženog u sporu, primenom čl. 153., 154. i 163. ZPP, tuženoj pripada pravo na naknadu troškova prvostepenog, drugostepenog i revizijskog postupka, i to: na ime troškova advokata za pristup na jedno održano ročište u iznosu od 7.500,00 dinara, za sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara, za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, na ime takse na žalbu i takse na drugostepenu odluku po žalbi u iznosima od po 4.917,00 dinara, na ime takse na reviziju u iznosu od 9.834,00 dinara i takse na revizijsku odluku u iznosu od 14.751,00 dinara, što sve ukupno iznosi 71.919,00 dinara, odmereno prema Tarifama o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važećim u vreme preduzimanja parnične radnje i Tarifi iz Zakona o sudskim taksama, zbog čega je primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić