ODBIJAJU SE kao neosnovani zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 747/18 od 12.10.2022. godine, u stavu I izreke, utvrđeno je da je tuženi sa namerom povredio žig tužioca „Tehnomanija“, koji je registrovan kod Zavoda za intelektualnu svojinu pod br. 62998 od 07.06.2011. godine, sa datumom prvenstva zaštite od 14.01.2011. godine. Stavom ІІ izreke, obavezan je tuženi da tužiocu, na ime uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga br. 62928, isplati iznos od 50.000.000,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 12.10.2022. godine do isplate. U stavu III izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime trostruke uobičajene licencne naknade, usled namerne povrede žiga, isplati iznos od 257.980.988,02 dinara, sa zateznom kamatom počev od 12.10.2022. godine do isplate. Stavom IV izreke, obavezan je tuženi da objavi izreku ove presude o svom trošku u dnevnom listu „Novosti“, izdanja za Beograd i ostatak Srbije, registarski broj medija IN 001134. U stavu V izreke, odbačen je predlog tužioca da sud odredi privremenu meru obezbeđenja novčanog potraživanja, predloženu kao u podnesku od 22.05.2017. godine. Stavom VI izreke, određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1003/24 od 17.04.2024. godine, u stavu I izreke delimično je odbijena žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavu II izreke, u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu, na ime uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga br. 62928, isplati iznos od 5.000.000,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 12.10.2022. godine do isplate. U stavu II izreke delimično je preinačena prvostepena presuda u stavu II izreke u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu, na ime uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćene žiga br. 62928, isplati iznos od 45.000.000,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 12.10.2022. godine do isplate i presuđeno tako da se odbija zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga br. 62928, isplati iznos od 45.000.000,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 12.10.2022. godine do isplate. U stavu III izreke obavezan je tužilac da tuženom isplati iznos od 90.000,00 dinara, na ime naknade troškova drugostepenog postupka.

Protiv stava II i III izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Protiv stava I izreke pravnosnažne drugostepene presude, blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavio tuženi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da je revizija tužioca delimično osnovana, a da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tužioca da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, time što se pozvao na odredbu člana 384. istog zakona. Tačni su navodi tužioca da pred drugostepenim sudom nije održana rasprava u skladu sa odredbom člana 384. Zakona o parničnom postupku na koju se drugostepeni sud u obrazloženju odluke poziva, ali navedena povreda nije od uticaja na zakonitost same drugostepene odluke u procesnom smislu, imajući u vidu da, s obzirom na razloge na kojima je drugostepeni sud zasnovao svoju odluku, nije ni postojala obaveza da se pred drugostepenim sudom održi rasprava (drugačije je primenjeno materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje), pa je stoga bez značaja činjenica što se drugostepeni sud pozvao na odredbu koja reguliše održavanje rasprave pred tim sudom.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje da je tuženi sa namerom povredio žig tužioca „Tehnomanija“, koji je registrovan kod Zavoda za intelektualnu svojinu pod br. 62998 od 07.06.2011. godine, sa datumom prvenstva zaštite od 14.01.2011. godine i isplata trostruke uobičajene licencne naknade koju bi tužilac primio za korišćenje navedenog žiga.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je nosilac žiga sa pravom prvenstva počev od 14.01.2011. godine. Žig se sastoji od grafizma: glava arlekina- klovna i verbalizma reči „tehnomanija, mesto gde se kupuje tehnika“. Nesporno je da je tužilac registrovao internet domen tehnomanija.rs dana 14.03.2008. godine, na kome je nudio na prodaju tehničku robu. Pravnosnažno je utvrđeno (još u ranijem postupku koji je vođen između stranaka) da je tuženi povredio tužiočev žig tako što je registrovao domene tehnomania.rs i tehnomania.co.rs dana 12.07.2011. godine, gde su korisnici interneta koji su pristupili tim domenima preusmeravani na sajt tuženog cbt.rs, na kome sajtu se nudila radi prodaje tehnička roba „Centra bele tehnike“ d.o.o, društva povezanog sa tuženim. Utvrđeno je da ja tuženi povredio tužiočev žig sa namerom. Ocenjujući visinu naknade koja pripada tužiocu u skladu sa odredbom člana 71. stav 3. Zakona o žigovima („Sl. glasnik RS“, br. 104/2009), prvostepeni sud zauzima stanovište da je funkcija dosuđivanja ove naknade, kao i svrha kazne u krivičnom pravu, specijalna i generalna prevencija, odnosno sprečavanje tuženog da ponovi povredu prava, ali i ostale učesnike na tržištu da vrše povredu žiga. Osnovicu uobičajene licencne naknade, kako je obrazloženo, sud utvrđuje na osnovu priloženih dokaza o uobičajenoj naknadi koju bi tužilac, kao nosilac prava, primio za korišćenje žiga. Tužilac je, na okolnost visine potraživanja, priložio Ugovor o franšizingu od 05.12.2011. godine, kojim je tužilac privrednom društvu „Kip kap“ d.o.o. Loznica, preneo pravo neisključivog korišćenja žigom zaštićene oznake Tehnomanija, uz naknadu od 3% od ostvarenog bruto prometa primaoca franšize.

Prvostepeni sud nalazi da se na osnovu samo jednog ugovora o franšizi i neisključivom ustupanju tužiočevog žiga ne može zaključiti da je ista ugovorena u okviru tržišnih uslova. Imajući u vidu i procenjenu vrednost žiga tužioca i iznos naknade koji proističe primenom tog jednog ugovora o ustupanju žiga tužioca, ukazuje na to da je visina naknade previsoko opredeljena. Imajući u vidu da je ostvareni promet tuženog u 2011. godini iznosio 3.326.625.000,00 dinara, a u 2012. godini 2.764.862.000,00 dinara, čak i u situaciji da tuženog obaveže na isplatu minimalno propisane jednostruke uobičajene licencne naknade prema ostvarenom prometu tuženog, sud bi time obavezao tuženog na neprimereno visok iznos naknade. Prema obrazloženju prvostepenog suda, shodno analogiji sa kaznenim pravom, sud može izreći naknadu ispod granice propisane zakonom, kada utvrdi da postoje naročito olakšavajuće okolnosti koje ukazuju na to da se sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja. Rukovodeći se navedenim, prvostepeni sud je, pri odmeravanju licencne naknade iz člana 71. Zakona o žigovima, uzeo u obzir olakšavajuće okolnosti, konkretno da je tuženi pred Privrednom komorom priznao tužbeni zahtev tužioca u postupku za prenos spornih domena, da je povreda žiga tužioca upotrebom internet domena naziva Tehnomanija trajala 417 dana, a naročito da tužilac nije dostavio dokaz da je zbog radnje tuženog pretrpeo štetu u vidu smanjenja ostvarenog prometa i prelaska potrošača kod konkurenta, „Centra bele tehnike“. Sa druge strane, sud je imao u vidu renome tužiočevog žiga u trenutku povrede prava, kao i činjenicu da je povreda učinjena namerno. Iz tih razloga, prvostepeni sud je po slobodnoj proceni „umerio“ uobičajenu naknadu i dosudio razumnu naknadu za povredu prava, u iznosu od 50.000.000,00 dinara, nalazeći da se obavezivanjem tuženog na plaćanje tužiocu navedenog iznosa, postiže svrha kažnjavanja manifestovana u ovom institutu žigovnog prava. Kamata je dosuđena počev od dana presuđenja, kao dana kada je utvrđena visina dosuđene naknade.

Drugostepeni sud u potpunosti prihvata zaključak prvostepenog suda da bi, primenom načina ugovaranja visine licencne naknade za korišćenje žiga iz priloženog Ugovora o franšizingu od 15.12.2011. godine, obavezao tuženog na neprimereno visok iznos naknade. Drugostepeni sud ovom zaključku dodaje i da sve mere koje služe zaštiti intelektualne svojine moraju biti proporcionalne, efikasne i moraju imati odvraćajući karakter. Prihvatajući olakšavajuće i otežavajuće okolnosti koje se odnose na konkretan slučaj, a koje je taksativno naveo i prvostepeni sud, drugostepeni sud je, po slobodnoj proceni, traženu naknadu u visini od 50.000.000,00 dinara, umerio i našao da je iznos od 5.000.000,00 dinara, razumna naknada, kojom se postiže i specijalna prevencija u odnosu na tuženog, a i generalna prevencija u odnosu na ostale učesnike u prometu, te da je tim iznosom tužilac pravično obeštećen, pa je prvostepena presuda potvrđena u delu kojim je naknada dosuđena u navedenom iznosu, sa kamatom od presuđenja, a preinačena u preostalom delu i tužbeni zahtev za iznos od 45.000.000,00 dinara sa kamatom, odbijen.

Osnovano tužilac u reviziji ukazuje da drugostepeni sud prilikom donošenja odluke nije pravilno sagledao sve aspekte učinjene povrede i posledica koja iz toga proizlaze, zbog čega je naknadu tužiocu odredio prenisko.

Naime, u ovom sporu, pravnosnažno je utvrđeno da je tuženi sa namerom povredio napred opisani tužiočev žig, pa je stoga tužilac opredelio tužbeni zahtev u skladu sa odredbom člana 71. stav 3. Zakona o žigovima iz 2009. godine koji je bio važeći u periodu povrede žiga. Međutim, nižestepeni sudovi su imali različito viđenje stvari u pogledu naknade koja pripada tužiocu – prvostepeni sud smatra da tužiocu pripada iznos od 50.000.000,00 dinara, a drugostepeni sud da tužiocu pripada desetostruko manji iznos.

Prema oceni Vrhovnog suda, pravilno je prvostepeni sud (a što je prihvatio i drugostepeni) pošao od pravne prirode i cilja kome služi pravilo propisano odredbom člana 71. stav 3. Zakona o žigovima, kojim je propisano da ako je povreda učinjena namerno, tužilac može od tuženog, umesto naknade imovinske štete, zahtevati naknadu do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga. Ovakav način zadovoljenja je povoljan za tužioca (nosioca žiga) jer je lišen tereta dokazivanja nastale štete i njene visine, pa budući da može zahtevati i trostruki iznos licencne naknade, ona za tuženog ima penalni karakter. Iz toga razloga, kao i svaka naknada koja ima kaznenu komponentu, ona bi trebala biti u srazmeri sa učinjenom povredom, pa se mora voditi računa i o ravnoteži suprotstavljenih interesa kako dosuđena naknada ne bi predstavlja očigledno nepravičan teret za učinioca s obzirom na učinjenu povredu.

Utvrđivanje uobičajene licencne naknade kao prvog koraka u odmeravanju naknade propisane citiranom odredbom, podrazumeva ispitivanje tržišnih uslova pod kojima nosilac žiga ustupa pravo korišćenja žiga drugom licu. U konkretnom slučaju, tužilac je dostavio Ugovor o franšizingu od 15.12.2011. godine koji je zaključen sa privrednim društvom „Kip Kap“ doo iz Loznice, i takav ugovor jeste polazna osnova budući da sadrži odredbe o licencnoj naknadi (3% od bruto prihoda primaoca franšize). Postupajući u skladu sa presudom Vrhovnog suda Prev 1380/23 od 27.12.2023. godine u delu u kom su ukinute nižestepene odluke u tom postupku, prvostepeni sud je utvrdio bruto prihod tuženog u 2011. i 2012. godini, primenio ugovoreni procenat iz Ugovora o franšizingu i zaključio da se na ovaj način dolazi do enormnog novčanog iznosa koji nije u srazmeri niti sa učinjenom povredom, niti sa ciljem generalne i specijalne prevencije koji je sadržan u odredbi člana 71. stav 3. Zakona o žigovima. Takav zaključak prihvata i revizijski sud. Zbog velikog prihoda koji je tuženi ostvario u posmatranom periodu (a koji u većoj meri nije povezan sa povredom tužiočevog žiga kako to proizlazi iz finansijske dokumentacije o ostvarenom prometu), primena procenta od 3% na ceo bruto prihod tuženog nije adekvatan način za utvrđivanje naknade.

Stoga je zbog specifičnosti konkretnog slučaja, bilo neophodno poći od činjenice da tužiocu svakako pripada pravo na naknadu jer je tuženi povredu žiga izvršio sa namerom, ali tu naknadu treba praktično razložiti na dva interesa koja treba podmiriti: zadovoljenje tužioca i prevencija budućih povreda tužiočevog žiga na ovaj ili sličan način. Vrhovni sud zato prihvata za relevantne kriterijume koje je prvostepeni sud uzeo u obzir prilikom odmeravanje visine naknade (koje naziva olakšavajućim i otežavajućim okolnostima), ali prema oceni Vrhovnog suda, prvostepeni sud je tu naknadu previsoko odredio. Naime, dosuđena naknada od 50.000.000,00 dinara predstavlja 40% dobiti koju je tužilac ostvario u 2011. godini, odnosno čak oko 66% dobiti iz 2012. godine, a ujedno se radi o iznosu koji predstavlja 13,5% od procenjene vrednosti tužiočevog žiga. U datoj situaciji, ispostavlja se da je naknada od 50.000.000,00 dinara sa stanovišta učinjene povrede, njenog trajanja, koristi koju je tuženi eventualno mogao da ostvari od povrede žiga (što je utvrđivano veštačenjem) i drugih okolnosti koje prvostepeni sud uzima u obzir, previsoko određena, i može voditi ekonomskom iscrpljivanju i onemogućavanju tuženog u daljem obavljanju privredne delatnosti, što nije suština penalnog karaktera odredbe člana 71. stav 3. Zakona o žigovima.

Sa druge strane, naknada od 5.000.000,00 dinara koju je dosudio drugostepeni sud, ne zadovoljava kriterijume specijalne i generalne prevencije jer se dolazi do situacije da s obzirom na ostvareni promet i dobit u 2011. i 2012. godini, za tuženog plaćanje ovakve naknade predstavlja zanemariv ekonomski teret, a druge učesnike na datom tržištu može stimulisati da, ukoliko bi im krajnji ekonomski efekti takvog ponašanja bio povoljniji, pre pribegnu zloupotrebi tužiočevog žiga, nego li da sa tužiocem zaključe ugovor kojim bi regulisali njegovo zakonito korišćenje. Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je stanovišta da se primenom svih parametara i kriterijuma koje su uzeli u obzir i nižestepeni sudovi, kao i činjenica utvrđenih ekonomsko – finansijskim veštačenjem, tužilac može pravično zadovoljiti ukupnim iznosom od 25.000.000,00 dinara, što će imati odvraćajuće dejstvo i na ostale učesnike na tržištu da ne povređuju tužiočev ili bilo čiji žig koji je takvog nivoa prepoznatljivosti i prisutnosti na domaćem tržištu. U preostalom delu revizija tužioca nije osnovana, jer iz napred navedenih razloga dosuđenje višeg iznosa od navedenog, kompromituje retributivni karakter predmetne naknade i svrhu kojoj bi trebalo da služi.

Nisu osnovani revizijski navodi tuženog da je neophodno uzeti u obzir činjenicu da je tuženi koristio žig tužioca u nazivu internet domena, te da u ugovoru o franšizingu nije ugovorena posebna naknada za ovaj oblik iskorišćavanja tužiočevog žiga, te da stoga ni tužilac ne može potraživati od tuženog bilo kakvu naknadu. Prema odredbi člana 72. stav 1. Zakona o žigovima povredom prava smatra se svako neovlašćeno korišćenje zaštićenog znaka od strane bilo kog učesnika u prometu, u smislu člana 38. i člana 43. stav 2. ovog zakona. Činjenica da je u konkretnom slučaju tuženi povredio tužiočev žig registracijom internet domena u nazivu koji je gotovo identičan sa tužiočevom zaštićenom oznakom, ne znači da se radi o povredi manjeg značaja, na šta praktično ukazuje tuženi u reviziji. Način na koji je povređen tužiočev žig jeste važna činjenica u postupku utvrđivanja tužiočevih prava kao nosioca žiga, ali se time predmet zaštite na sužava samo na konkretan oblik zlonamernog iskorišćavanja žiga, već na žig kao takav, pa su bez uticaja revizijski navodi da tužilac nije nikada naplaćivao naknadu za korišćenje svog internet domena koji sadrži žigom zaštićenu oznaku.

Dalje, nisu osnovani revizijski navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno odredili teret dokazivanja bitnih činjenica, u smislu da je tužilac trebalo da dokaže uobičajenu licencnu naknadu, što on nije učinio. Tužilac je na navedene okolnosti dostavio ugovor o franšizingu koji je zaključen pre povrede žiga, u kome je određena i licencna naknada. Navedenim ugovorom jeste regulisan kompleksniji pravni posao od prostog ustupanja žiga, ali je predstavljao polaznu osnovu za utvrđivanje visine (trostruke) naknade koju tužilac naplaćuje. Kada je utvrđeno da bi takva naknada bila previsoko određena, pribeglo se njenom umeravanju kako bi se zadovoljila svrha navedenog instituta, pa stoga nema mesta primeni pravila o teretu dokazivanja na štetu tužioca kako to smatra tuženi. Sa tim u vezi, bez uticaja su revizijski navodi tuženog da je i naknada od 5.000.000,00 dinara previsoka i da itekako premašuje bilo kakvu realnu naknadu, koju bi u hipotetičkoj situaciji ostvario tužilac kao vlasnik žiga da je ustupio žig tuženom za ovaj konkretan vid korišćenja, sve prema obračunu koji iznosi tuženi u reviziji. Revizijski sud na ovom mestu ponavlja da je utvrđeno da je tuženi sa namerom povredio tužiočev žig, te da se u skladu sa odredbom člana 71. stav 3. Zakona o žigovima, licencna naknada dosuđuje tužiocu umesto naknade štete, pa stoga dokazivanje i utvrđivanje visine koristi koju je tuženi ostvario povredom tužiočevog žiga ima samo posredan uticaj na odluku o naknadi (u smislu napred iznetog obrazloženja), a ne suštinski kako to smatra tuženi.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci, tako što je preinačio drugostepenu presudu u delu u kom je odbijen zahtev za isplatu iznosa od 20.000.000,00 dinara i u tom delu potvrdio prvostepenu presudu, što sa pravnosnažno dosuđenim iznosom od 5.000.000,00 dinara čini ukupan iznos od 25.000.000,00 dinara, koliko po oceni revizijskog suda, pripada tužiocu na ime naknade zbog povrede žiga. Preinačena je i odluka drugostepenog suda o troškovima drugostepenog postupka, imajući u vidu da je nakon odluke revizijskog suda, tuženi delimično uspeo u žalbenom postupku.

Primenom odredbe člana 150, 153, 163. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je, u stavu III izreke, tužiocu srazmerno polovičnom uspehu, dosudio troškove revizijskog postupka u iznosu od 82.550,00 dinara na ime sastava revizije. Tužiocu nisu dosuđeni troškovi na ime sudske takse na reviziju i odluku po reviziji, imajući u vidu da tužilac ove troškove nije opredelio po visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac i tuženi nemaju pravo na naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju suprotne strane, iz razloga što troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u nužne troškove za odlučivanje o reviziji, pa je doneta odluka kao u stavu IV izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković