.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 1051/2024
18.12.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Đurica i Mirjane Andrijašević, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA, preduzetnik, SZR „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Marko Minić, advokat u ..., protiv tuženog „OTP BANKA SRBIJA” AD Novi Sad, radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, vrednost predmeta spora 2.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6610/22 od 11.07.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 18.12.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6610/22 od 11.07.2024. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6610/22 od 11.07.2024. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P 2509/2021 od 07.06.2022. godine, utvrđeno je da je ništava odredba člana 2. stav 3. Ugovora o kreditu za obrtna sredstva broj ...-... od 22.11.2016. godine, sadržine kao u izreci prvostepene presude. Obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 2.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 22.11.2016. godine do isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 37.800,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6610/22 od 11.07.2024. godine preinačena je prvostepena presuda i presuđeno je tako da se odbija tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da je ništava odredba člana člana 2. stav 3. Ugovora o kreditu za obrtna sredstva broj ...-...od 22.11.2016. godine, sadržine kao u izreci drugostepene presude. Odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da tuženi isplati tužiocu iznos od 2.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 22.11.2016. godine do isplate. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 16.500,00 dinara. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 25.800,00 dinara.
Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja sudske prakse, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužioca, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.
Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. U slučaju kada je tokom postupka utvrđeno da je tuženi uručio tužiocu Obavezne elemente ugovora o kreditu, i na taj način ga, s obzirom na sadržinu ovog obrasca, upoznao o svim bitnim elementima ugovora o kreditu (uključujući i troškove obrade zahteva koji su uključeni u efektivnu kamatnu stopu), to se onda ne može govoriti o protivpravnom i nesavesnom postupanju tužene banke, niti o ništavosti sporne ugovorne odredbe na koju ukazuje revident. Stoga, pobijana odluka je u skladu sa gore pomenutim pravnim stavom Vrhovnog suda, a takođe, u konkretnom slučaju nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.
Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.
Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 08.09.2021. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 2.000,00 dinara.
Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku o privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Branko Stanić, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
