U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa pravnim prethodnikom tuženog „Slovan-Agrar“ DOO Selenča, vodio pregovore radi zaključenja Sporazuma o budućoj razmeni nepokretnosti i drugoj saradnji, Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti i Ugovora o poslovnoj saradnji, a za šta je Ugovorom o pružanju advokatskih usluga od 05.03.2020. godine od strane tužioca angažovan advokat Miona Delić. Takođe, tužilac je angažovao veštaka radi procene vrednosti nepokretnosti koji su bili predmet pregovora. Takođe, tužilac je u tom periodu zaključio predugovor sa društvom „Agrogrnja“ doo radi skladištenja robe ovog privrednog društva u silose koji su bili predmet pregovora između tužioca i pravnog prethodnika tuženog. Pregovori sa pravnim prethodnikom tuženog trajali su od marta do kraja aprila 2020. godine, tačnije do 29.04.2020. godine, kada je bila zakazana overa ugovora o kupoprodaji silosa u vlasništvu pravnog prethodnika tuženog. Predmetni ugovori nisu zaključeni jer je pravni prethodnik tuženog dva dana pre zakazane overe ugovora tužiocu tražio sredstvo obezbeđenja da će moći da isplati kupoprodajnu cenu od 800.00,00 evra u skladu sa ugovorenom dinamikom. Nakon toga pregovori nisu nastavljeni, a tuženi je predmetne silose prodao trećem licu.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da je tuženi bez osnovanog razloga odustao od pregovora i time tužiocu prouzrokova štetu. Obrazlažu da tuženi ni jednog trenutka od tužioca nije tražio bilo kakva sredstva obezbeđenja za isplatu ugovorene kupoprodajne cene, jer je prema navodima zakonskog zastupnika tuženog, AA, zakonski zastupnik poznavao tužioca i smatrao je da neće biti problema sa izvršenjem obaveza u rokovima koji su nesumnjivo dogovoreni između stranaka. Dalje se navodi da je utvrđeno da su sastancima predstavnika parničnih stranaka prisustvovali i predstavnici Banke Inteze, koji su garantovali za tužiočeve obaveze i sa kojima je tužilac trebao da zaključi ugovor o kreditu radi isplate navedene kupoprodajne cene. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi nalaze da nije bilo razloga da tuženi uslovljava zaključenje ugovora nekim dodatnim sredstvima obezbeđenja, te da je neosnovanim odustankom od pregovora tužiocu prouzrokovao štetu koja se ogleda u troškovima koje je tužilac imao za angažovanje advokata radi zastupanja tužioca u toku pregovora za zaključenje ugovora, zatim u troškovima angažovanja veštaka za procenu vrednosti imovine koja je predmet ugovora, a radi dobijanja kredita od banke i troškovima angažovanja radnika tužioca i saradnika u vezi kupoprodaje silosa i poljoprivredne apoteke u Selenči, što sve ukupno iznosi 539.725,62 dinara (utvrđeno veštačenjem). Takođe, nižestepeni sudovi su stanovišta da je tužilac pretrpeo štetu i u vidu izgubljene dobiti jer krivicom tuženog, tužilac nije realizovao posao sa privrednim društvom Agrogrnja DOO, koja šteta je procenjena na iznos od 15.308.760,49 dinara. Iz navedenih razloga, nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 30, 154, 155, 158, 186. i 189. Zakona o obligacionim odnosima usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužiocu naknadi štetu kao u izreci prvostepene presude.

Prema oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, sporni materijalnopravni odnos tiče se pregovora i odgovornosti za štetu koja nastane usled neosnovanog odustanka od pregovora. Prava i obaveze strana koje pregovaraju uređeni su odredbama člana 30. Zakona o obligacionim odnosima. Odredbom stava 1. propisano je da pregovori koji prethode zaključenju ugovora ne obavezuju i svaka ih strana može prekinuti kad god hoće. Ali strana koja je vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor odgovara za štetu nastalu vođenjem pregovora (stav 2.). Odgovara za štetu i strana koja je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor, pa odustane od te namere bez osnovanog razloga i time drugoj strani prouzrokuje štetu (stav 3).

Prilikom ocene da li je jedna strana vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor, pa odustane od te namere bez osnovanog razloga, neophodno je ispitati prirodu razloga zbog kojih je jedna strana odustala od ugovora, kao i okolnosti koje su do toga dovele, vodeći računa da pojam prekida pregovora „bez osnovanog razloga“ treba tumačiti restriktivno, s obzirom na princip utvrđen u članu 30. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, da pregovori ne obavezuju.

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili odredbe člana 30. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega nisu u potpunosti utvrđene sve činjenice koje bi dovele do nesumnjivog zaključka da je tuženi odustao od pregovora bez osnovanog razloga. Ovo iz razloga što odustajanje od pregovora zbog ekonomskih razloga kao što je sumnja u likvidnost druge strane i njenu mogućnost da će ispuniti ugovornu obavezu kako je dogovoreno, samo po sebi ne predstavlja neosnovan razlog za odustanak od pregovora. Traženje sredstava obezbeđenja za uredno ispunjenje finansijske obaveze sastavni je deo poslovne prakse, naročito kod poslova velike vrednosti, bez obzira da li je takav zahtev postavljen na početku pregovora ili u završnoj fazi, budući da se finansijsko stanje dužnika novčane obaveze može menjati tokom pregovora. Upravo je u konkretnom slučaju utvrđeno da je tuženi zahtev za obezbeđenje obaveze tužioca postavio u završnoj fazi pregovora, vođen procenom da tužilac neće moći da isplati drugu ratu predviđene cene za kupoprodaju silosa.

Međutim, iz utvrđenog činjeničnog stanja, za sada se ne može zaključiti da je takav zahtev tuženog bio nerazuman i necelishodan za realizaciju posla niti se pouzdano može utvrditi ko je u stvari odustao od pregovora. Navedene okolnosti su od značaja za pravilno presuđenje iz razloga što u spisima predmeta osim iskaza svedoka i zakonskog zastupnika tužioca, nema izvedenih pisanih dokaza o postojanju bilo kakvih garancija banke da će obezbeđivati predmetni posao, niti ima dokaza o zahtevu za odobravanje kredita i eventualnom pozitivnom odgovoru banke, kako bi slika o izvoru finansiranja predmetnog posla od strane tužioca bila jasnija. U ovom delu nisu presudne činjenice da je tužilac tokom pregovora imao novčana sredstva na računu i robu koju je trebalo da proda (kao dokaz tužiočeve solventnosti), iz razloga što je sam tužilac isticao da je kupoprodajnu cenu trebalo da isplati iz pozajmljenih (kredit), a ne sopstvenih sredstava, što u situaciji kada kredit još uvek nije odobren, može stvoriti sumnju u realizaciju čitavog posla.

Dalje, radi pravilne primene materijalnog prava, neophodno je utvrditi na koji način su se stranke ponašale nakon postavljanja zahteva za obezbeđenje novčane obaveze. Činjenica da stranke nisu pristupile zaključenju i overi ugovora radi kojeg su pregovarale, ne znači da su pregovori time okončani. Postavljen je novi zahtev oko čega bi trebalo dalje pregovarati, pa je zato bitno podrobnije ispitati da li su se stranke ponašale u skladu sa dužnom pažnjom i dobrom poslovnom praksom u nameri da dalje pregovaraju, jer ukoliko je tužilac ostao pasivan i nije dalje pregovarao oko ispunjenja zahteva za obezbeđenje, pitanje je onda da li je tužilac taj koji je napustio pregovore zbog nemogućnosti ispunjenje traženih uslova, ili je tuženi (i pored poziva tužioca i eventualnog nuđenja obezbeđenja) prekinuo svaki kontakt sa tužiocem izražavajući time nameru da napusti pregovore. Ovim pitanjima se prvostepeni sud nije detaljnije bavio, a od značaja je za pravilnu primenu odredbe člana 30. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Dakle, za pravilno presuđenje neophodno je utvrditi ko je zaista prekinuo pregovore, da li tužilac zbog toga što je smatrao da je traženje obezbeđenja nepotrebno i šikanozno u datom momentu ili pak, tuženi, koji eventualno nije nastavio pregovore i pored zalaganja tužioca da pregovara i udovolji postavljenom zahtevu za obezbeđenje. U svakom slučaju, „neosnovani razlog“ za prekid pregovora treba tumačiti restriktivno, naročito kada se u prvom planu pojavljuju razlozi ekonomske prirode.

Pored navedenog, neophodno je napomenuti da kod naknade štete zbog neosnovanog odustanka od pregovora, oštećeni ni u kom slučaju nema pravo na naknadu izmakle koristi. Ovakav stav Vrhovni sud zasniva na opštem pravilu iz člana 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da je kod materijalne štete odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. Dakle, imovinsko stanje oštećenog kod naknade štete zbog neosnovanog odustanka od pregovora treba biti dovedeno u ono stanje kao da pregovora nije ni bilo, što se postiže naknadom štete u iznosu onih troškova koje je oštećeni snosio u toku, i povodom pregovora. Na taj način imovinsko stanje oštećenog se vraća u stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, a izmakla korist koju je eventualno oštećeni očekivao da ostvari na drugoj strani, izlazi iz obima odgovornosti štetnika. Takve poslove sa trećim licima (tokom pregovora) oštećeni preduzima na sopstveni rizik jer pregovori ne obavezuju, pa strana koja je neosnovano odustala od pregovora odgovorna je isključivo za stvarnu štetu koju je druga strana pretrpela tokom neuspešnih pregovora.

Imajući u vidu iznete razloge, nižestepene odluke zbog pogrešne primene materijalnog prava ne sadrže sve bitne činjenice za pravilno presuđenje, zbog čega je Vrhovni sud primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenice na koje je ukazano ovim rešenjem i pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu odluku. Takođe, prvostepeni sud će u zavisnosti od ishoda parnice, doneti i novu odluku o troškovima postupka.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković