Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Đurica i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Global DOO Novi Sad, čiji je punomoćnik Milorad Matić, advokat u ..., protiv tuženog Mercator – S DOO Beograd, čiji su punomoćnici Dušan Tomić i dr. advokati iz Zajedničke advokatske kancelarije „Isailović“ iz Beograda, radi isplate, vrednost predmeta spora 10.775.667,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 3Pž 767/23 od 04.10.2023. godine, u sednici veća održanoj 27.02.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 3Pž 767/23 od 04.10.2023. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 3Pž 767/23 od 04.10.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu 2P 682/2022 od 18.11.2022. godine, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 10.775.667,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od 9.570.309,90 dinara počev od 28.07.2022. godine do isplate, na iznos od 803.685,80 dinara počev od 06.09.2022. godine do isplate i na iznos od 401.671,30 dinara počev od 03.10.2022. godine do isplate, te na ime troškova parničnog postupka iznos od 446.803,00 dinara i odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka za iznos preko dosuđenog.

Privredni apelacioni sud je presudom 3Pž 767/23 od 04.10.2023. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P 682/22 od 18.11.2022. godine, te odbio zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu posebnu reviziju, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, smatrajući da je potrebno novo tumačenje prava, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema odredbama člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023 – dr zakon), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tuženog na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio da ne dozvoli odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj.

Pravnosnažnom presudom donetom u drugom stepenu, odlučeno je o tužbenom zahtevu za naknadu štete kao posledice neispunjenja ugovornih obaveza tuženog iz ugovora o zakupu poslovnog prostora zaključenog između tuženog kao zakupca i tužioca kao zakupodavca 14.02.2014. godine, na period od 10 godina. Prema odredbama tog ugovora, stranke su se sporazumele da u periodu trajanja ugovora nemaju pravo otkaza ugovora po bilo kom osnovu, osim razloga predviđenih u članu 16. tačka 3. ugovora koji se odnose na grubo kršenje bitnih odredaba ugovora. Tuženi je pre isteka ugovorenog roka vratio poslovni prostor tužiocu, o čemu su 14.03.2018. godine sačinili zapisnik u kome je konstatovano da je tužiočev interes da tuženi nastavi da plaća zakupninu za ugovoreni period zakupa, da tužilac ostaje kod zaključenog ugovora, tuženi potvrđuje da tužilac nije prekršio nijednu ugovornu obavezu, već da je tuženi jednostrano odlučio da ne koristi prostor, ispraznio ga je i predao tužiocu. Nadalje, tužilac je 12.02.2019. godine, sa trećim licem zaključio ugovor o zakupu dela istog poslovnog prostora, a nakon toga i ugovor o zakupu preostalog dela poslovnog prostora sa trećim licem, tako da od oba zakupca ostvaruje zakupninu u nižem iznosu od zakupnine koju je ugovorio sa tuženim. Predmet tužbenog zahteva je naknada štete u visini razlike u ugovorenoj zakupnini između tužioca i tuženog i zakupnini koju tužilac ostvaruje izdavanjem u zakup poslovnog prostora trećim licima u periodu od 01.10.2020. godine do 30.09.2022. godine. O tužbenom zahtevu su nižestepeni sudovi odlučili primenom odredaba člana 189., 262., 266. i 269. Zakona o obligacionim odnosima, tako što su obavezali tuženog da tužiocu isplati utvrđene iznose razlike u ostvarenoj i ugovorenoj zakupnini, kao naknadu štete nastalu kao posledica neispunjenja ugovornih obaveza tuženog, koju štetu je tuženi morao predvideti kao moguću posledicu povrede ugovora, s obzirom na činjenice koje su mu prilikom zaključenja ugovora morale biti poznate.

Prema sadržini tražene pravne zaštite i razlozima nižestepenih presuda, na osnovu kojih je odlučeno o tužbenom zahtevu, ne proizilazi da postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse u odlučivanju o tužbenim zahtevima zasnovanim na u biti istom činjeničnom i pravnom osnovu.

Tuženi u reviziji ukazuje na jednu odluku Vrhovnog kasacionog suda, Prev 183/2015 od 10.03.2016. godine, kojom je u drugoj činjeničnoj situaciji odbijen delom tužbeni zahtev, zasnovanu na zaključku sudova da tužilac nije dokazao da je radnjama tuženog pretrpeo štetu u utuženom iznosu kao posledicu jednostranog raskida ugovora pre isteka roka u kome je ugovor trebalo da traje.

Međutim, uočava se da presuda na koju se revident poziva ne rešava na drugačiji način odnose među parničnim strankama iz istovetnog činjeničnog i pravnog osnova, već iz činjeničnog stanja prema kome je raskinut ugovor, dok je u ovoj parnici zaključak sudova da je tužilac trpeo štetu na koju se odnosi tužbeni zahtev usled neispunjenja ugovornih odredaba sa strane tuženog u situaciji kada ga ugovor i dalje obavezuje.

Prema tome, ne proizlazi da postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ni prema navodima revizije. U konkretnom slučaju nema razloga za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava koje je primenjeno, konkretno o naknadi štete zbog povrede ugovornih odredaba, sadržanog u Zakonu o obligacionim odnosima.

Prema iznetom je Vrhovni sud rešio u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud nalazi da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne pralazi navedeni iznos prema srednjem kursu Narodne banke Srbije od 1evro za 117,3406 dinara, na dan preinačenja tužbe 06.09.2022. godine, te je revizija nedozvoljena.

Prema tome je primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno u drugom stavu izreke ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković