U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 22.11.2006. godine zaključile Ugovor o distribuciji elektronske dopune. Predmet ugovora je uspostavljanje tehničkih uslova za pružanje usluge elektronske dopune prepaid kredita i distribucija elektronske dopune prepaid kredita. Članom 3. ugovora, predviđeno je da je tužilac kao distributer ovlašćen i obavezan da realizuje predmet ovog ugovora u svoje ime, a za račun tuženog i na taj način doprinese povećanju obima korišćenja i olakša pristup i unapređenje prodaje tuženikovih proizvoda i usluga. Ugovor je zaključen na određeno vreme, na period od jedne godine. Nije bilo sporno da tužilac, kao distributer nije imao ekskluzivno pravo distributera i da zaključeni ugovor nije ograničavao tuženog u zaključivanju ugovora iste ili slične sadržine sa istim ili sličnim predmetom pod istim komercijalnim uslovima, sa bilo kojim trećim licem. Članom 14. ugovora tužilac kao distributer se obavezao da tuženom plati neto iznos svih elektronskih dopuna prepaid kredita izvršenih u prepaid sistemu, koji predstavlja i naknadu za usluge korišćenja gsm mreže uvećan za pripadajući porez na dodatu vrednost, po fakturi koju ispostavlja tuženi, u roku od 8 dana od prijema ispostavljene fakture, a obaveza tuženog je bila da tužiocu plati ugovorenu proviziju koja se tokom ugovornog odnosa menjala zaključenjem navedenih aneksa ugovora. Nije bilo sporno da je dug tužioca za period od 31.08.2007. godine do 19.08.2008. godine iznosio 42.972.900,00 dinara, a od 11.09.2007. godine 7.347.100,00 dinara. Nije bilo sporno da je kao garanciju za dobro izvršenje posla tužilac tuženom izdao bankarsku garanciju čija je poslednja vrednost iznosila 6.000.000,00 dinara. Članom 18. ugovora ugovoreno je pravo tuženog da ukoliko distributer, ovde tužilac, ne izmiri svoje obaveze u roku od 8 dana od prijema opomene, tuženi ima pravo da isključi sve platne terminale distributera i njegovih podugovarača iz prometa, dok tužilac ne izmiri sve dospele, a neplaćene obaveze i ne dostavi novu garanciju u smislu ovog člana. Nije bilo sporno da je tuženi 15.07.2008. godine isključio sve platne terminale tužioca, zbog dospelih, a neizmirenih dugovanja tužioca prema tuženom u iznosu od preko 48.000.000,00 dinara.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su jedinstveni u oceni da je tuženi osnovano i u skladu sa ugovorom isključio sve platne terminale tužioca. Nižestepeni sudovi predmetni obligacioni odnos kvalifikuju kao ugovor o delu i nalaze da je tužilac imao neizmireni dug prema tuženom, pa kako dug nije platio niti je povećao iznos bankarske garancije do visine aktuelnog duga na čemu je insistirao tuženi u svom dopisu, to onda tužilac ne može potraživati naknadu štete zbog raskida ugovora, jer upravo tužilac nije ispunio svoje ugovorne obaveze. Kako je tuženi raskinuo predmetni ugovor u skladu sa odredbom člana 18. ugovora, nema krivice tuženog za eventualnu štetu koju trpi tužilac zbog raskida ugovora, zbog čega su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev.

Revizija tužioca nije osnovana.

Ne mogu se kao osnovani prihvatiti revizijski navodi da je tužilac ispunio pretežni deo svoje obaveze jer je uspostavio tehničke uslove za pružanje elektronskih dopuna pretplaćenog kredita i distribuciju elektronskih dopuna pretplaćenog kredita, te da se radi o obligaciji cilja koja je ispunjena uspostavljanjem tehničke i softverske baze koja omogućava naplatu usluga od strane tuženog posredstvom tužioca.

Prema oceni Vrhovnog suda, predmetni ugovorni odnos mešovite je prirode jer u sebi sadrži elemente ugovora o delu (preduzimanje tehničko - tehnoloških radnji na uspostavljanju mreže), ali i ugovora o nalogu u delu u kom je tužilac ovlašćen da za račun tuženog izvrši naplatu elektronskih dopuna prepaid kredita izvršenih u prepaid sistemu i taj iznos prenese na tuženog (član 14. ugovora). Upravo u delu u kom je trebalo da kao nalogoprimac istupa za račun tuženog i na tuženog prenese neto novčane iznose ostvarene prodajom prepaid kredita, tužilac je povredio svoju ugovornu obavezu, budući da je od 11.09.2007. godine imao dug prema tuženom u iznosu od 7.347.100,00 dinara, koji dug nije isplatio, niti je dostavio novu bankarsku garanciju za uredno izvršenje posla kako je to predviđeno članom 18. ugovora. Neispunjenje navedene obaveze ne može se smatrati neznatnim kako to tvrdi revident, bez obzira što je tužilac ispunio obaveze u kojima je istupao kao poslenik, jer se radi o jednom ugovoru mešovite prirode, pa sve ugovorene obaveze čine jedinstvo i moraju biti uredno ispunjene, bez obzira na njihovu različitu pravnu prirodu. Stoga, u konkretnom slučaju bili su ispunjeni uslovi za raskid ugovora zbog neispunjenja u skladu sa opštim pravilima iz člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, pa tužilac kao strana koja je povredila ugovor, nema pravo na naknadu štete.

Pozivanje revidenta na odredbu člana 135. Zakona o obligacionim odnosima nije od značaja na pravilnost pobijanih odluka, iz razloga što se navedena odredba odnosi na raskidanje ili izmenu ugovora zbog promenjenih okolnosti, što nije predmet ovog postupka.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković