U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije: Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler – Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca J.M. iz K. …, koga zastupa M.O., advokat iz N.S., protiv tužene Agencija za privatizaciju Republike Srbije iz Beograda, ulica Terazije broj 23, koju u revizijskom postupku zastupa advokat V.M. iz B., radi sticanja bez osnova, vrednost predmeta spora 20.545.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužene i odlučujući o zahtevu za preispitivanje pravnosnažne presude, koji je podnelo Republičko javno tužilaštvo, izjavljeni protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 2883/14 od 14.01.2015. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 15.12.2015. godine sledeću

P R E S U D U

1) USVAJA SE revizija tužene i PREINAČUJE presuda Privrednog apelacionog suda Pž broj 2883/14 od 14.01.2015. godine, tako što se presuđuje:

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca M.J. iz K. i POTVRĐUJE presuda Privrednog suda u Beogradu P br.9443/13 od 28.01.2014. godine.

2) ODBIJA SE zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 2883/14 od 14.01.2015. godine, kao neosnovan.

3) OBAVEZUJE SE tužilac M.J. iz K. da tuženoj Agenciji za privatizaciju Republike Srbije iz Beograda, isplati troškove revizijskog postupka u iznosu od 1.836.625,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude. .

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P broj 9443/13 od 28.01.2014. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca J.M., kojim je tražio da sud obaveže tuženu Agenciju za privatizaciju da isplati tužiocu iznos od 20.545.000,00 dinara sa kamatom po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 02.07.2008. godine pa do isplate, kao neosnovan. Tužilac je obavezan da tuženoj na ime parničnog troška isplati iznos od 176.162,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 2883/14 od 14.01.2015. godine, preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P 9443/13 od 28.01.2014. godine i presuđeno tako što je obavezan tuženi da plati tužiocu iznos od 20.545.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 02.07.2008. godine pa do isplate u roku od osam dana od dana prijema presude. Tužena je obavezana da tužiocu naknadi i troškove prvostepenog postupka u iznosu od 380.000,00 dinara i troškove drugostepenog postupka u iznosu od 273.000,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 2883/14 od 14.01.2015. godine, tužena Agencija za privatizaciju je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Protiv navedene presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 2883/14 od 14.01.2015. godine, Republičko javno tužilaštvo na osnovu člana 26. stav 2. Zakona o javnom tužilaštvu i člana 421. stav 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, podnelo je zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude, zbog toga što je drugostepenom presudom povređen zakon na štetu javnog interesa iz člana 421. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 55/14) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.55/14) i odlučio da je revizija tuženog osnovana, a da je zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude, neosnovan.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti a revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju između tužioca i tužene je dana .... godine, zaključen Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, koji je overen kod Prvog osnovnog suda u Beogradu pod Ov br.II.303/07. Predmet prodaje po ovom ugovoru je 70 % društvenog kapitala subjekta privatizacije A.- s. d.p. …J. iz Š., na aukciji koja je održana .... godine. Tužilac se kao kupac obavezao da kupoprodajnu cenu plati u šest jednakih godišnjih rata i da investira u subjekt privatizacije. Radi obezbeđenja izvršenja obaveza iz ugovora, tužilac je predao tuženoj bankarsku garanciju. Predmetni ugovor između stranaka je raskinut zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane tužioca i realizovana je bankarska garancija. Sporno je među strankama kada je ugovor raskinut i da li je bankarska garancija realizovana pre ili posle raskida ugovora, od čega zavisi odluka po tužbenom zahtevu.

Stanovište prvostepenog i drugostepenog suda u pogledu datuma raskida ugovora a samim tim i prava na povraćaj iznosa iz naplaćene bankarske garancije je različito.

Prvostepeni sud je ocenom izvedenih dokaza utvrdio da je predmetni ugovor raskinut dana 11.06.2008. godine nakon obaveštenja tuženog od 10.06.2008. godine koje je tužilac primio 11.06.2008. godine. Bankarska garancija je predata na naplatu banci 10.06.2008. godine, dakle pre raskida ugovora. Prema mišljenju prvostepenog suda u toj situaciji, tužilac nema pravo na povraćaj iznosa naplaćenog predmetnom bankarskom garancijom, jer je ista predata na naplatu pre raskida ugovora, zato što je tužilac bio u docnji sa izvršenjem ugovorenih obaveza investiranja u subjekt privatizacije i uplate druge rate kupoprodajne cene.

Međutim, stanovište drugostepenog suda izraženo u pobijanoj presudi je sasvim drugačije. Drugostepeni sud smatra da je do raskida ugovora došlo još 24.05.2008. godine po dostavljanju obaveštenja tuženog od 24.04.2008. godine i ostavljanja naknadnog roka tužioca od 30 dana za ispunjenje ugovorene obaveze. Drugostepeni sud zaključuje, da je ugovor raskinut istekom 30-tog dana od dana obaveštenja, a to je 24.05.2008. godine, tako da bankarska garancija koja je predata na naplatu 10.06.2008. godine, predata je posle raskida ugovora. Drugostepeni sud nalazi da tužena nije mogla po raskidu ugovora realizovati bankarsku garanciju koja je data kao sredstvo obezbeđenja izvršenja obaveza investiranja, a kako je to učinila, u tom slučaju se neosnovano obogatila naplativši iznos čiji se povraćaj traži tužbom.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda, se ne može prihvatiti kao pravilno, jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava i to pogrešnoj primeni odredaba Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o privatizaciji.

Način raskida predmetnog ugovora regulisan je pre svega odedbama Ugovora o prodaji društvenog kapitala u članu 7. tačka 2. kojim je regulisano da agencija pismeno obaveštava kupca da je ugovor raskinut. Tužena agencija je raskinula ugovor na način kako je to i regulisano ugovorom, dostavom obaveštenja o raskidu ugovora koje je datirano sa 10.06.2008. godine a to obaveštenje je tužilac primio 11.06.2008. godine. Ove činjenice nisu bile sporne među strankama.

Vrhovni kasacioni sud smatra da je Privredni apelacioni sud pogrešno primenio odredbe člana 126. stav 2. i 3. u vezi sa članom 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i odredbe člana 41. stav 1. Zakona o privatizaciji, (Sl. glasnik RS br. 38/2001....119/2012) kada je zaključio da u situacijama kad se kupcu kapitala dostavi obaveštenje kojim se ostavlja naknadni rok za ispunjenje ugovorenih obaveza, a to je u konkretnom slučaju bio rok od 30 dana, da se ugovor smatra raskinutim protekom ostavljenog naknadnog roka od 30 dana pa bi u konkretnom slučaju poslednji dan bio 24.05.2008. godine, koji drugostepeni sud smatra kao datum kad je ugovor i raskinut.

Prema stanju u spisima predmeta, tužena Agencija je najpre dana 03.04.2008. godine, uputila tužiocu obaveštenje o ostavljanju naknadnog roka za ispunjenje ugovorenih obaveza, kojim se tužilac obaveštava da nije izvršio ugovorene obaveze, te da mu se ostavlja naknadni rok od 15 dana od prijema obaveštenja, za ispunjenje ugovorenih obaveza, a u slučaju da u tom roku ugovorenu obavezu ne izvrši, smatraće se da je ugovor raskinut u skladu sa članom 41a Zakona o privatizaciji.

Nakon toga, tužena Agencija ponovo obaveštava tužioca dopisom od 22.04.2008. godine koji je zaveden kod subjekta privatizacije 24.04.2008. godine da nije ispunio ugovorene obaveze, te se ponovo ostavlja naknadni rok za ispunjenje ugovorenih obaveza. Tužena je i ovim obaveštenjem pozvala tužioca da u naknadno ostavljenom roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja, dostavi dokaze o izvršenju investicione obaveze i potvrdu preduzeća ovlašćenog za reviziju, s obzirom da je ugovoreni rok za dostavljanje ovih dokaza istekao još 14.04.2008. godine. I u ovom obaveštenju je navedeno da će se u slučaju nepostupanja po ovom obaveštenju smatrati da je ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije raskinut, te je obavešten tužilac da nepostupanje po obaveštenju daje Agenciji za privatizaciju pravo na naplatu bankarske garancije koja je dostavljena na ime obezbeđenja izvršenja investicione obaveze.

Agencija za privatizaciju je zakonom ovlašćena da vrši kontrolu izvršenja ugovorenih obaveza, da u slučajevima kad ugovorene obaveze nisu izvršene u roku, ostavlja naknadne rokove za izvršenje obaveze. Koliko naknadnih rokova Agencija može ostaviti kupcu kapitala, da ispuni ugovorenu obavezu, tadašnjim zakonom a ni podzakonskim aktima, to nije bilo propisano, već je sve zavisilo od procene agencije. Tek novi Zakon o privatizaciji (Sl. glasnik RS 83/14; 46/15) propisuje u odredbi člana 40. da se kupcu mogu ostaviti najviše tri uzastopna naknadna roka za ispunjenje jedne ugovorene obaveze, ako se oceni da je kupac u prethodno ostavljenom naknadnom roku dostavio dokaze da je preduzeo aktivnosti u cilju izvršenja ugovorne obaveze. Dakle u situacijama kada agencija može više puta ostaviti naknadni rok kupcu kapitala za ispunjenje obaveze, svaki put sa upozorenjima da će se u slučaju nepostupanja po ovom obaveštenju smatrati da je ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije raskinut, u takvim slučajevima se ne može smatrati da je raskid ugovora nastao istekom poslednjeg dana iz obaveštenja o ostavljanju naknadnog roka, bez obzira što je tako u sadržini obaveštenja i naznačeno, jer se ne zna da li će još biti naknadnih rokova, već je u takvim situacijama nužno da Agencija pismeno izjavi raskid ugovora, kako je u konkretnom slučaju i ugovoreno u odredbi 7. tačka 2. Ugovora i tako učinjeno. Tužena Agencija je tek nakon isteka naknadno ostavljenih rokova, dostavila obaveštenje o raskidu ugovora, tužiocu, zbog neispunjenja ugovorenih obaveza, koji je u subjekt privatizacije primljen dana 11.06.2008. godine, koji dan se ima uzeti kao dan kada je nastupio raskid ugovora.

U konkretnoj situaciji, tužena je realizovala bankarsku garanciju dan pre raskida Ugovora o prodaji društvenog kapitala, predajom zahteva za naplatu 10.06.2008. godine i naplatom koja je izvršena 01.07.2008. godine, tako da je zahtev za naplatu – realizaciju bankarske garancije, podnet za vreme važenja ugovora, a ne nakon raskida ugovora kako je to pogrešno zaključio drugostepeni sud.

Sledom izloženog, mišljenje Vrhovnog kasacionog suda je da je tužena raskinula Ugovor o prodaji društvenog kapitala od 14.03.2007 godine, saglasno odredbi člana 7. tačka 2. Ugovora, dostavljanjem obaveštenja tužiocu dana 11.06.2008 godine i da je bankarsku garanciju predala na naplatu banci u roku važnosti garancije i pre raskida ugovora, jer tužilac nije izvršio ugovorene obaveze u subjektu privatizacije. Kako je ugovor raskinut krivicom tužioca on saglasno odredbi člana 41a Zakona o privatizaciji (Sl. glasnik RS br. 38/2001....119/2012), gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa kao i sva prava i potraživanja po osnovu tog ugovora, pa i pravo na povraćaj iznosa koji je naplaćen predmetnom garancijom.

Sa navedenih razloga, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužilac neosnovano traži od tužene iznos od 20.545.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 02.07.2008. godine, jer se tužena nije neosnovano obogatila za utuženi iznos, te sledom toga je pogrešan zaključak drugostepenog suda izražen u pobijanoj presudi, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 416. Zakona o parničnom postupku, pobijanu presudu preinačio i odlučio kao u stavu jedan izreke presude.

Odlučujući o zahtevu za preisptivanje pravnosnažne presude, koji je podneo Republički javni tužilac, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju se radi o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda, što je ispravljeno usvajanjem revizije tuženog, tako da sada nema povreda zakona na štetu javnog interesa, zbog čega je primenom odredbe člana 424. Zakona o parničnom postupku odbio zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude i odlučio kao u stavu dva izreke presude.

Tužena Agencija je uspela u revizijskom postupku pa joj pripada pravo na naknadu troškova i revizijskog postupka i to: za sastav revizije po AT iznos od 75.000,00 dinara; za sudsku taksu na reviziju po TT u iznosu od 704.650,00 dinara i sudsku taksu na odluku po reviziji po TT u iznosu od 1.056.975,00 dinara, što ukupno čini dosuđeni iznos od 1.836.625,00 dinara, kako je to odlučeno u stavu tri izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.