.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 1288/2023
18.07.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Mirjane Andrijašević i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužioca „ETERNITA“ DOO Popovac, čiji je punomoćnik Todorov Ivanka, advokat u ..., protiv tuženog „MIN VAGONKA“ AD u stečaju, Niš, čiji je punomoćnik Aleksandar Jovanović, advokat u ..., uz učešće umešača na strani tuženog „AA“ DOO ..., čiji je punomoćnik Milan Mladenović, advokat u ..., radi izlučenja pokretnih stvari iz stečajne mase, vrednost predmeta spora 500.000,00 dinara, odlučujući o reviziji umešača izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 961/22 od 02.03.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 18.07.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji umešača izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 961/22 od 02.03.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija umešača, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 961/22 od 02.03.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Nišu P 308/2021 od 23.11.2021. godine prvim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da tužilac na robi koja je ušla u stečajnu masu u stečajnom postupku St. 24/2015, koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu prema stečajnom dužniku ovde tuženom, bliže navedenoj u izreci presude, ima izlučno pravo, i odbijen je zahtev da se obaveže tuženi da robu koja je u njegovoj državini izluči iz stečajne mase i istu preda tužiocu. Stavom drugim navedene presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 145.500,00 dinara, dok je stavom trećim obavezan tužilac da umešaču nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 94.500,00 dinara.
Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 961/22 od 02.03.2023. godine, u stavu I izreke, delimično je odbijena žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da tužilac ima izlučno pravo na robi koja je ušla u stečajnu masu tuženog, i to navedenoj u ovom stavu izreke drugostepene presude. U stavu II izreke delimično je preinačena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac stekao izlučno pravo na robi koja je ušla u stečajnu masu tuženog „MIN VAGONKA“ AD u stečaju Niš, u stečajnom postupku St.br. 24/2015, koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu navedenoj u stavu drugom izreke drugostepene presude, tako što je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da na toj robi tužilac ima izlučno pravo. U stavu III izreke preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude i rešeno tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U stavu IV izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke i rešeno tako da se odbija kao neosnovan zahtev umešača na strani tuženog da mu tužilac naknadi troškove parničnog postupka. U stavu V izreke obavezan je tuženi da naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 69.200,00 dinara.
Protiv drugostepene presude u delu kojim je tužbeni zahtev usvojen, umešač na strani tuženog je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja sudske prakse, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije umešača, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 - dr. zakon).
Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je utvrđeno da tužilac ima izlučno pravo na robi koja je ušla u stečajnu masu tuženog, a koja je roba bliže opisana u izreci drugostepene presude. Prema razlozima pobijane odluke, tuženi je privredno društvo koje se bavilo proizvodnjom i remontom šinskih vozila i imalo je krug korisnika usluga. Tužilac je bio u poslovnom odnosu sa tuženim privrednim društvom, po nekoliko osnova. Tužilac je između ostalog, tuženom isporučivao robu, materijal za rad koji je tuženi koristio u realizaciji poslova koje je zaključivao sa drugim naručiocima, odnosno poslovnim partnerima. Otud i potraživanje tužioca koje je prijavio u stečajnom postupku koji se vodi prema tuženom, a po osnovu računa za fakturisanu robu koja je po tom osnovu isporučena tuženom, a nije plaćena do momenta otvaranja stečajnog postupka. Sa druge strane, tužilac je kod tuženog uskladištio i robu koja je tuženom predata radi realizacije njihovog posla, proizvodnje obrtnih postolja i ramova obrtnih postolja. Prema oceni drugostepenog suda, tužilac je dokazao da je stvari koje su predmet izlučnog zahteva predao tuženom radi izvršenja posla i izrade naručene robe, kao i da se deo tih stvari nalazi i dalje u posedu (u skladištu) stečajnog dužnika, ovde tuženog, pa je zaključio da je osnovan njegov zahtev za izlučenje istih iz stečajne mase, pa je tom delu prvostepena odluka preinačena.
Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima je zasnovana pobijana drugostepena odluka, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije. Revident revizijom osporava ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje i ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka, iz kojih razloga se posebna revizija ne može izjaviti. Drugostepeni sud je iz izvedenih dokaza utvrdio da je roba na kojoj je utvrđeno izlučno pravo tužiocu, predata tuženom radi izvršenja posla i izradi naručene robe. U takvoj činjeničnoj situaciji, nasuprot revizijskim navodima, ne postoji potreba da u konkretnom slučaju budu razmatrana pravna pitanja zbog potrebe tumačenja prava u pogledu osnova i načina sticanja stvarnih prava na stvarima, budući da primena navedenog materijalnog prava zavisi od utvrđenih činjenica. Takođe, iako se poziva na različitu sudsku praksu, revident ne ukazuje na konkretne odluke sudova u kojima je drugačije presuđeno u istovrsnoj činjeničnopravnoj situaciji, pa stoga ne stoji ni razlog ujednačavanja sudske prakse za izuzetnu dozvoljenost revizije.
Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23 - dr. zakon) i našao da revizija umešača nije dozvoljena.
Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 06.12.2018. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 500.000,00 dinara.
Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku o privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Branko Stanić, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
