.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 1293/2022
22.09.2022. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA PR Samostalna ugostiteljska radnja GILETOVO ĆOŠE Prokuplje, čiji je punomoćnik Zoran Pešić, advokat u ..., protiv tuženog OTP BANKA SRBIJA AD Novi Sad, kao pravnog sledbenika Vojvođanske banke AD Novi Sad, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova, vrednost predmeta spora 8.640,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 6490/21 od 14.04.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 22. septembra 2022. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 6490/21 od 14.04.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 6490/21 od 14.04.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Nišu 3P 369/2021 od 25.05.2021. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, te je utvrđeno da je ništava odredba člana 5. stav 1. tačka 1. Ugovora o kreditu broj .. od 26.05.2015. godine, zaključenog između tužioca, kao korisnika kredita i pravnog prethodnika tuženog, kojom je predviđeno da se korisnik kredita obavezuje da plati banci fiksnu naknadu za odobravanje kredita u visini od 3 % iznosa odobrenog kredita, min. 6.000,00 dinara jednokratno. U stavu drugom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 8.640,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27.05.2015. godine do konačne isplate. U stavu trećem izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u visini od 27.300,00 dinara.
Presudom Privrednog apelacionog suda 11Pž 6490/21 od 14.04.2022. godine, u stavu prvom izreke odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog pa je potvrđena u celosti prvostepena presuda. U stavu drugom izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv drugostepene presude tuženi izjavljuje reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tuženog, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita, mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita, bilo u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč. U situaciji u kojoj nema dokaza da je tuženi postupio na opisani način i da je tužiocu kao korisniku kredita dostavio ponudu sa potrebnom sadržinom, koja prethodi zaključenju ugovora, to predstavlja njegovu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. Pogrešna primena materijalnog prava na koju u vezi sa tim revident ukazuje, nije osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije. Takođe, u konkretnom slučaju nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa, ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.
Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je u stavu prvom izreke.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.
Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 23.03.2021. godine radi utvrđenja ništavosti i isplate. Vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju iznosi 8.640,00 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 73,48 evra.
Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema stavu 3. istog člana, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos iz stava 1 ovog člana.
Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku. Zato izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog Zakona nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.
Predsednik veća – sudija
Branko Stanić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
