U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca „AA“ Akcionarsko društvo za projektovanje, proizvodnju i opremanje, ..., koga zastupa punomoćnik Dragan S. Subašić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ ..., koga zastupa punomoćnik Ljiljana B. Gnjatović, advokat iz ..., radi neosnovanog obogaćenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2061/15 od 29.12.2016. godine, u sednici veća održanoj 25.05.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2061/15 od 29.12.2016. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 5496/2013 od 11.02.2015. godine, u stavu I izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe. U stavu II izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu plati iznos od 138.400.221,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na način kako je to bliže opisano u izreci. U stavu III izreke (pogrešno ponovo označen kao II), obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.306.020,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2061/15 od 29.12.2016. godine, žalba tuženog odbijena je kao neosnovana i potvrđena navedena presuda Privrednog društva u Beogradu. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odgovor na reviziju podneo je tužilac i predložio da se revizija tuženog delimično odbaci a delimično odbije. Troškove revizijskog postupka je tražio u iznosu od 132.000,00 dinara za sastav odgovora na reviziju i naknadu sudskih taksi.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 08.07.2005. godine između tuženog, kao ustupioca potraživanja i tužioca, kao prijemnika potraživanja zaključen je Ugovor o ustupanju potraživanja, kojim je u članu 1 konstatovano da tuženi ima prijavljeno potraživanje prema stečajnom dužniku „VV“ – u stečaju, u stečajnom postupku koji se vodi pred Trgovinskim sudom u Beogradu u iznosima bliže označenim u obrazloženju presude. Odredbom člana 2 Ugovora predviđeno je da tuženi ugovorom u potpunosti prenosi svoje potraživanje tužiocu kao prijemniku sa svim sporednim pravima. Tužilac je u obavezi da na ime naknade za ustupljeno potraživanje tuženom plati navedene iznose i to u četiri mesečne rate s tim da prva rata dospeva 27.05.2005. godine. Isplata se vrši u korist „GG“, a tuženi je dužan da o ustupanju potraživanja obavesti stečajnog dužnika. Tužilac se Ugovorom obavezao da će obezbediti bezuslovnu neopozivu bankarsku garanciju u korist „GG“ na prvi poziv u iznosu od 900.212,23 USD sa rokom važnosti i garancije do 30.11.2005. godine. Članom 4 Ugovora propisano je da će u slučaju da prijemnik ne izvrši plaćanje prve rate u roku i ne obezbedi garanciju banke Ugovor neće proizvoditi pravno dejstvo, odnosno smatraće se raskinutim po samom zakonu uz zadržavanje do tada neplaćenih naknada ustupiocu. Pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Beogradu od 09.09.2008. godine obavezan je tužilac da plati tuženom i „GG“ iznos od 612.915,28 USD sa domicilnom kamatom zemlje valute u dinarskoj protivvrednosti na dan plaćanja, na osnovu neplaćene naknade iz Ugovora o ustupanju potraživanja od 08.07.2005. godine. Iz zahteva za izmenu liste stečajnih poverilaca utvrđeno je da je rešenjem suda od 26.10.2010. godine odbijen zahtev tužioca za izmenu liste priznatih potraživanja. Rešenjem od 31.12.2012. godine obustavljen je stečajni postupak nad tužiocem i potvrđeno usvajanje plana reorganizacije podnetog 31.12.2010. godine, sa izmenama i dopunama. U planu reorganizacije u drugoj klasi neobezbeđenih poverilaca obuhvaćeno je i potraživanje „GG“ u iznosu od 41.696.004,41 dinara. Dopisom od 18.09.2008. godine tuženi je obavestio Agenciju za privatizaciju – Centar za stečaj da je ugovor o ustupanju potraživanja samo delimično izvršen od strane tužioca i da tužilac nije u skladu sa ugovornom obavezom obezbedio bankarsku garanciju za obezbeđenje bankarskog plaćanja naknade za ustupljeno potraživanje na osnovu člana 4. 3. Ugovora, pa stoga isti ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno smatra se raskinutim po sili zakona. Poverilac, kome je utvrđeno potraživanje odlukom suda izjasnio se da nije saglasan za ustupanje i izmenu liste potraživanja. Tuženom je u postupku stečaja „VV“ – u stečaju isplaćen iznos od 138.400.221,28 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da predmetni ugovor o ustupanju potraživanja nije raskinut i da proizvodi pravno dejstvo.

Tužilac je kao ugovorna strana pristupio ispunjenju ugovornih obaveza iz Ugovora o ustupanju potraživanja, tako što je izvršio svoju ugovornu obavezu u pogledu plaćanja prve i dela druge rate ugovorene naknade, dok je za preostali deo neplaćene naknade obavezan pravnosnažnom sudskom odlukom da tuženom plati iznos od 612.915,28 USD sa domicilnom kamatom zemlje valute u dinarskoj protivvrednosti. Na osnovu ove presude tužilac je ovo potraživanje po osnovu ugovora o prenosu potraživanja prema „GG“ u iznosu od 41.696.024,41 dinara uneo u svoj usvojeni plan reorganizacije, te je pravilno stanovište nižestepenih sudova da se shodno članu 167 stav 1 Zakona o stečaju, usvojeni plan reorganizacije smatra novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena.

Tuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu prenosa potraživanja na tužioca iz Ugovora o ustupanju potraživanja, čime je odbio da da saglasnost na promenu liste poverilaca, odnosno na izmenu liste potraživanja u postupku stečaja nad „VV“ – u stečaju. Dopisom od 18.09.2008. godine koji je upućen stečajnom upravniku „VV“ – u stečaju, tuženi je obavestio taj organ da i dalje ostaje poverilac, jer tužilac nije izvršio svoje obaveze iz Ugovora o ustupanju potraživanja, te je ovaj Ugovor raskinut. U tom trenutku tuženi je već ishodovao pravnosnažnu presudu od 09.09.2008. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev za ispunjenje Ugovora o ustupanju potraživanja na ime naplate neplaćene naknade za ustupljeno potraživanje. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da Ugovor o ustupanju potraživanja nije raskinut po sili zakona zbog nedostavljanja bankarske garancije jer je i pored toga tužilac od tuženog primio plaćanje prve rate i druge rate ugorene naknade. Tužilac je radi izvršenja ugovornih obaveza u usvojeni plan reorganizacije uvrstio i potraživanje „GG“ u ukupnom iznosu od 41.696.024,41 dinara, kao licu u čiju korist je ugovor o ustupanju potraživanja zaključen. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je ovim radnjama tuženi u stečajnom postupku nad „VV“ – u stečaju izdejstvovao donošenje rešenja o glavnoj i naknadnoj deobi stečajne mase na osnovu koga je isplaćen iznos od 138.004.221,28 dinara, te da je tuženi tužioca kao poverioca Ugovora o ustupanju potraživanja onemogućio da od „VV“ – u stečaju zahteva ispunjenje prenetog potraživanja, posebno kod činjenice da izmena liste priznatih potraživanja, odnosno rešenja o glavnoj deobi, nije bilo moguće bez saglasnosti tuženog, te je dužnik prenetog potraživanja „VV“ obavezu ispunio tuženom kao ustupiocu potraživanja.Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je navedenim radnjama tuženog, tužilac kao poverilac ustupljenog potraživanja izgubio pravo da od „VV“ – u stečaju zahteva plaćanje utvrđenog potraživanja.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za primenu člana 210 Zakona o obligacionim odnosima, budući da je tuženi naplatom ustupljenih potraživanja, bez pravnog osnova, umanjio imovinu tužioca koja mu je kao poveriocu iz Ugovora o ustupanju potraživanja u postupku stečaja nad „VV“ pripadala, te je pravilno tuženi obavezan da tužiocu plati utuženi iznos jer je tuženi nesavestan sticalac u smislu člana 214 Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije da je tužilac svojim propuštanjem onemogućio izvršenje Ugovora o ustupanju potraživanja, jer nije podneo blagovremenu prijavu; da tužilac nije izvršio ugovorne obaveze – nije dostavio bankarsku garanciju i nije u celosti platio ugovorenu naknadu za ustupljeno potraživanje; da nema savesnosti na strani tužioca koji je sam sebe lišio prava na naplatu ustupljenog potraživanja; da se tuženi nije neosnovano obogatio jer je tuženi iznos isplaćen iz imovine stečajnog dužnika, a ne iz imovine tužioca; da u trenutku namirenja tuženi nije imao odluku suda kojom je utvrđena obaveza tužioca da preostali iznos kupoprodajne cene za ustupljeno potraživanje plati tuženom, te da okolnost da je dug za namirenje preostale obaveze po Ugovoru o ustupanju potraživanja prema korisniku uvršten u plan reorganizacije tužioca nije dokaz o njegovoj savesnosti.

Ovo iz razloga što je tuženi odbio da dâ saglasnost za izmenu liste utvrđenih potraživanja i da tako omogući isplatu tužiocu iz stečajne mase, umesto tuženog, a tom radnjom tuženog onemogućeno je uvećanje imovine tužioca. Primljeni iznos iz stečajne mase ne pripada tuženom već tužiocu koji je deo naknade za ustupljeno potraživanje već isplatio, a za preostali iznos je obavezan pravnosnažnom presudom da plati tužiocu naknadu.

Troškovi revizijskog postupka tužiocu nisu dosuđeni, budući da dostava odgovora na reviziju nije bila nužna za vođenje ove parnice.

Sa izloženog, a na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić