Protiv drugostepene presude i dopunskog rešenja o troškovima postupka tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tužilac je osporio revizijske navode i predložio da se revizija tuženog odbije kao neosnovana, a troškove revizijskog postupka je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu kupoprodaje voća koje je definisano ugovorom od 07.09.2015. godine. Tužilac je kao prodavac ispunio svoju ugovornu obavezu i tuženom isporučio ugovorenu količinu voća i za to ispostavio tri fakture. Tuženi je dve fakture platio na račun tužioca, ali uplata po trećoj fakturi broj 031-15 od 09.12.2015. godine u iznosu od 41.580,00 evra nije proknjižena na računu tužioca. Ispitujući okolnosti koje su dovele do izostanka uplate na račun tužioca, prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi primio imejl poruku dana 10.12.2015. godine u 20:11 časova sa imejl adrese koju je u poslovnoj korespodenciji koristio tužilac, te da je navedena elektronska poruka sadržala izmenjene instrukcije za plaćanje računa broj 031-15 od 09.12.2015. godine – umesto na tekući račun otvoren u ..., zahtevano je da se uplata izvrši na naznačen tekući račun u poslovnoj banci u ... Tuženi je u skladu sa instrukcijama za plaćanje iz navedene imejl poruke, novčani iznos od 41.580,00 evra po računu br.031-15 od 09.12.2015. godine uplatio na tekući račun otvoren u ...

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključuje da se na poslovni odnos između stranaka ima primeniti Konvencija Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe (Bečka konvencija), kao deo nacionalnog prava Republike Srbije, te da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu člana 79. Bečke konvencije kojim se reguliše oslobođenje od odgovornosti dužnika za nemogućnost ispunjenja obaveze. Prvostepeni sud ocenjuje da se zloupotreba tužiočeve imejl adrese koja se u konkretnom slučaju nesumnjivo dogodila, može okarakterisati kao smetnja koja je bila van kontrole tuženog, te da nije bilo racionalno da tuženi uzme u obzir nastupanje smetnje, imajući u vidu uobičajeni način na koji se odvijala poslovna saradnja stranaka, niti je mogao na bilo koji način da izbegne ili savlada ovu prepreku.

Kako je utvrđeno da tužilac nije poslao sporni imejl od 10.12.2015. godine u 20:11 časova tuženom u kome je izmenjena instrukcija za plaćanje po predmetnoj fakturi, te kako prvostepeni sud zaključuje da zbog nesavladivih prepreka nema ni odgovornosti tuženog za uredno ispunjenje obaveze, to je tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 41.580,00 evra odbijen.

Privredni apelacioni sud prihvata činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda, kao i izbor materijalnog prava relevantnog za razrešenje predmetnog spora, ali zaključuje da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu pogrešno izabrao član 79. Konvencije, na čijoj odredbi je zasnovao svoju odluku. Prema stanovištu drugostepenog suda, u konkretnom slučaju se nije radilo o poteškoćama u izvršenju obaveze, niti o neotklonjivim smetnjama, jer je tuženi mogao sa povećanim stepenom pažnje posumnjati u istinitost imejla kojim je promenjena instrukcija za plaćanje predmetne fakture, te da je u tom smislu mogao preduzeti odgovarajuće radnje radi ispitivanja svih okolnosti vezanih za ovaj slučaj. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud zaključuje da tuženi nije ispunio svoju obavezu isplate cene, te da je u skladu sa odredbom člana 53. Bečke konvencije u obavezi da isplati iznos od 41.580,00 evra tužiocu, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev.

Revizijom tuženog osporava se izneto stanovište drugostepenog suda. Po navodima revidenta drugostepeni sud paušalno tumači odredbe Konvencije i poziva se da načela koja suštinski ne čine njen deo, već predstavljaju sastavni deo obligacionog prava Republike Srbije. Smatra da se u konkretnom slučaju mora primeniti odredba člana 79. Bečke konvencije jer iz utvrđenih činjenica proizilazi da tuženi u vreme zaključenja ugovora nije mogao predvideti hakerski upad na elektronsku adresu tužioca i generisanje lažne poruke sa te adrese, jer se to nikada nije dogodilo u dugogodišnjoj uspešnoj saradnji tužioca i tuženog. Tuženi nije mogao da izbegne teškoće budući da nije imao razloge da sumnja da je došlo do bilo kakve zloupotrebe od strane trećeg lica, te da je postupao u svemu savesno i sa pažnjom dobrog privrednika.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

Suština spora između parničnih stranaka odnosi se na urednost ispunjenja obaveze tuženog proistekle iz međunarodnog ugovora o kupoprodaji robe, po kom je tužilac isporučio tuženom ugovorenu količinu robe i za to ispostavio fakturu u iznosu od 41.580,00 evra. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud prihvata materijalno pravni zaključak drugostepenog suda prema kom tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu isplate cene, te da je u obavezi da to učini.

Nisu osnovani revizijski navodi kojima se revident poziva na odredbu člana 79. Bečke konvencije. Navedenom odredbom regulisano je pitanje oslobođenja od odgovornosti ugovorne strane koja ne ispuni svoju obavezu, ukoliko dokaže da je do neizvršenja došlo zbog smetnji koje je bilo van njene kontrole i da od nje nije bilo razumno očekivati da u vreme zaključenja ugovora smetnje uzme u obzir, da izbegne ili savlada takvu smetnju i njene posledice. Dakle, radi se o takvim smetnjama na koje ugovorna strana nije mogla da utiče, ali ni da ih predvidi, odnosno savlada ili izbegne u situaciji kada su one već nastupile. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da smetnje koje su onemogućile tuženog da uredno ispuni svoju obavezu, nisu takve prirode da se mogu podvesti pod opravdane razloge za neispunjenje obaveze predviđene Konvencijom. Prilikom izvršavanja svoje novčane obaveze, tuženi nije pristupio sa potrebnom pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva, posebno imajući u vidu osobenosti komunikacije između ugovornih strana kod međunarodne prodaje robe, koja se najčešće obavlja elektronskim putem. Elektronska poruka koja je sadržala izmenjene instrukcije za plaćanje, odstupala je od uobičajne poslovne prakse koja se do tada odvijala između stranaka, i to kako proizlazi iz utvrđenih činjenica, iz najmanje dva razloga: poslata je van radnog vremena (u 20:11 časova) i sadržala je instrukciju za plaćanja koja pre toga nikada nije bila izdata od strane tužioca – plaćanje na tekući račun u ... Navedene činjenice su prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, dovoljan osnov za sumnju u istinitost i autentičnost ovakve poruke, što je kod takvih okolnosti podrazumevalo pojačanu pažnju tuženog prilikom ispunjenja svoje obaveze. Međutim, i pored postojanja činjenica koje su odstupale od uobičajene poslovne prakse između stranaka, tuženi je postupio po datoj instrukciji ne proveravajući njenu autentičnost, što znači da tuženi nije pristupio sa dovoljno pažnje jer je navedenu smetnju blagovremenim delovanjem (proverom kod tužioca da li je predmetni mejl autentičan i da li je to zaista njegova instrukcija), bilo moguće otkloniti i savladati. Stoga, tuženi se ne može pozivati na član 79. Konvencije koji oslobađa odgovornosti za neispunjenje obaveze onog dužnika koji je i pored dužne pažnje bio onemogućen da ispuni svoju obavezu, što ovde nije slučaj, jer su smetnje zbog kojih tuženi nije ispunio svoju obavezu, mogle biti otklonjene da je tuženi postupao sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva.

Revizijski navodi prema kojima tuženi u vreme zaključenja ugovora nije mogao predvideti hakerski upad na elektronsku adresu tužioca i generisanje lažne poruke sa te adrese, ne mogu se prihvatiti kao osnovani. Ovo iz razloga što se kod zaključenja ugovora o međunarodnoj prodaji robe gde se komunikacija obavlja pretežno u elektronskom obliku, moraju uzeti u obzir svi rizici takvog posla, računajući i mogućnost zloupotrebe elektronskih naloga preko kojih se obavlja ta komunikacija, budući da u svetu savremene informacione tehnologije, tzv. hakerski napadi nisu retkost. Stoga, prema oceni ovog suda, bilo je razumno očekivati da u vreme zaključenja ugovora tuženi uzme u obzir mogućnost zloupotrebe elektronski generisanih podataka, te da na svaku sumnjivu okolnost blagovremeno reaguje ispitivanjem svih okolnosti, što u konkretnom slučaju tuženi nije učinio. Iz navedenih razloga ne mogu se prihvatiti revizijski navodi tuženog da nije mogao razumno da izbegne teškoće samo iz razloga što je imejl adresa tužioca bila tehnički ispravna i sadržala podatke koji potvrđuju da je poruka primljena sa imejl adrese tužioca, budući da su postojale druge objektivne okolnosti koje su ukazivale na moguću zloupotrebu, a koje je tuženi zanemario.

Kod takvog stanja stvari, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da je drugostepeni sud pravilno tumačio odredbu člana 79. Bečke konvencije, a potom i pravilno primenio materijalno pravo iz člana 53. Konvencije, na osnovu kog je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocu isplati novčani iznos od 41.580,00 evra sa pripadajućom zateznom kamatom.

Revizija tuženog u delu u kom se osporavaju troškovi postupka dosuđeni dopunskim rešenjem od 12.11.2020. godine, takođe nije osnovana. Iz spisa predmeta proizlazi da je tužilac drugostepenu presudu primio dana 04.09.2020. godine, a predlog za donošenje dopunskog rešenja o troškovima podneo je sudu dana 14.09.2020. godine, što znači da je predlog podnet u roku od 15 dana propisan odredbom člana 356. Zakona o parničnom postupku. Na osnovu takvog predloga Privredni apelacioni sud je doneo rešenje o troškovima postupka dana 12.11.2020. godine. Imajući u vidu navedeno, nisu osnovani revizijski navodi da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja o troškovima postupka učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog čega izjavljena revizija ni u ovom delu nije osnovana.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, u stavu drugom izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova povodom odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić