Presudom Privrednog apelacionog suda 6Pž 6696/21 od 20.04.2022. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog, pa je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke. U stavu drugom izreke delimično je usvojena žalba tuženog, pa je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke preinačeno i odlučeno tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 25.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv drugostepene presude tuženi izjavljuje reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tuženog, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Prema sadržini tražene pravne zaštite i razlozima na osnovu kojih je odlučeno o tužbenom zahtevu, pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište nižestepenih sudova o razlozima ništavosti odredbe ugovora o kreditu u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove ili naknadu za obradu kreditnog zahteva nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi, ili naknade, koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije kredita, mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita bilo u procentualnom iznosu, ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da zaključenju ugovora prethodi ponuda banke u kojoj je jasno određena obaveza plaćanja na način da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima, ili naknadama je reč. U situaciji u kojoj tuženi nije postupio na opisani način, to predstavlja njegovu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. Revident ne ukazuje na drugačiju sudsku praksu u vezi dosuđivanja zakonskih zateznih kamata na iznos koji je obavezan da vrati tužiocu kao posledicu ništavosti ugovorne odredbe. Pogrešna primena materijalnog prava na koju u vezi sa tim ukazuje, nije osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije. Takođe, u konkretnom slučaju, prema razlozima revizije, nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.

Zbog toga je, u stavu prvom izreke, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno da se ne dozvoli odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao posebnoj, odnosno izuzetno dozvoljenoj.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je podneo tužbu dana 29.03.2021. godine. Vrednost predmeta spora je 58.600,00 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 498,38 evra.

Odredbom člana 487. stav 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da su u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe i da se sporovima male vrednosti smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos.

Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku. Zato izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić