Privredni apelacioni sud je doneo presudu 6Pž 3574/19 dana 14.11.2019. godine kojom je u I stavu izreke odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P 669/18 od 02.04.2019. godine, ispravljenu rešenjem P 669/18 od 24.09.2019. godine u drugom i u četvrtom stavu izreke, dok je u II stavu izreke preinačio prvostepenu presudu u prvom i trećem stavu izreke i odbio tužbeni zahtev da se tužena obaveže da tužiocu isplati 34.046.402,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom: na iznos od 557.739,00 dinara na ime konstalting usluge u vezi sa objektom u izgradnji počev od 29.09.2014. godine do isplate, na iznos od 76.906,00 dinara na ime naknade angažovanim fizičkim licima u vezi sa pripremom, izgradnjom i fizičkim obezbeđenjem objekta počev od 29.09.2014. godine do isplate i na iznos od 33.408.757,00 dinara na ime naknade štete u vidu izmakle koristi počev od 02.04.2019. godine do isplate, kao neosnovan i obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 670.500,00 dinara, i odbio zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude tužilac je izjavio posebnu reviziju, u smislu člana 404. ZPP, a za slučaj da je Vrhovni kasacioni sud ne dozvoli, izjavljuje reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ...i 18/2020, u daljem tekstu ZPP) određeno je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmatre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije, prema stavu 2. člana 404. ZPP, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

U odnosu na I stav izreke presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 3574/19 od 14.11.2019. godine revizija tužioca nije dozvoljena, jer je u tom delu drugostepenom presudom odlučeno o žalbi tužioca protiv prvostepene presude kojom je odbijen tužbeni zahtev za iznos od 607.700,00 dinara i za zakonske zatezne kamate na taj iznos i na iznos od 33.408.757,00 dinara. Revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, što iznos od 607.000 dinara po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe 29.09.2014. godine ne prelazi. Revizija nije dozvoljena protiv odluke o sporednim zahtevima, pa tako i za zakonske zatezne kamate, jer oni ne utiču na vrednost predmeta spora. U navodima revizije tužilac nije izneo razloge prema kojima bi za odluku o tom tužbenom zahtevu u primeni materijalnog prava bilo potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanje sudske prakse, niti da je potrebno novo tumačenje prava. Prema predmetu spora i pravnoj zaštiti koju tužilac u ovom delu tužbenog zahteva traži, a tiče se naknade štete zbog prestanka ugovora, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da nema potrebe za posebnom revizijom.

To je razlog zbog koga je odlučeno kao u prvom stavu izreke. S obzirom da u navedenom delu revizija nije dozvoljena, prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP, kako je napred navedeno, u tom delu je revizija odbačena po odredbi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP u drugom stavu izreke ove presude.

U odnosu na stav II izreke presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 3574/19 od 14.11.2019. godine, i posledično stava III, revizija tužioca je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, te je po takvoj reviziji revizijski sud ispitao pobijanu drugostepenu presudu primenom odredbe člana 408. ZPP, ne ispitujući razloge za posebnu reviziju.

Drugostepena presuda je u revizijom pobijanom delu doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP. Tužilac revizijom pobija drugostepenu presudu u delu u kojem je preinačena presuda prvostepenog suda i odlučeno o zahtevima stranaka, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, ali ne navodeći određeno takve bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Navodi revizije u suštini se svode na pobijanje pravilnosti i potpunosti utvrđenog činjeničnog stanja na osnovu koga je doneta drugostepena presuda u delu kojim se pobija dozvoljenom revizijom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke bile su u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o poslovnoj saradnji broj … i Ugovora o dugoročnom građevinskom kreditu br. …-…, koji su zaključeni 04.11.2010. godine. Ugovorom o poslovnoj saradnji su definisali međusobnu poslovnu saradnju vezano za finansiranje izgradnje objekata i stanova za tržište i kreditiranje fizičkih lica – kupaca nepokretnosti iz ponude tužioca kao investitora. Ugovor o dugoročnom građevinskom kreditu su zaključili na osnovu zahteva tužioca kao korisnika i odluke Kreditnog odbora tužene od 12.10.2010. godine, a na osnovu Ugovora o poslovnoj saradnji od 04.11.2010. godine. Ugovorom o dugoročnom građevinskom kreditu je tužena banka korisniku kredita, ovde tužiocu odobrila kredit u iznosu od 1.091.100,00 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan puštanja kredita u tečaj, na rok do 04.11.2012. godine, sa grejs periodom koji je jednak periodu izgradnje objekta, do 04.05.2012. godine. Tužena se obavezala da tužiocu kredit stavi na raspolaganje u skladu sa odredbama ugovora, u periodu od dana zaključenja ugovora pa do 04.05.2012. godine pod uslovima da tužilac sredstva koristi za izgradnju stambeno poslovnog objekta na katastarskoj parceli broj …/… starog premera, odnosno broj … novog premera KO …, na uglu ulica … i … u … . Određeno je da će banka sredstva kredita staviti tužiocu na raspolaganje u roku od 2 dana po prijemu pismenog zahteva tužioca za povlačenje sredstava kredita, pod uslovom da tužilac pre prvog povlačenja kredita napravi aneks ugovora o osnivanju (osnivački akt) sa određenim izmenama, prenese pravo korišćenja u svoju korist i izmeni građevinsku dozvolu tako da ona glasi na tužioca, unese zemljište na kome se finansira gradnja i građevinsku i lokacijsku dozvolu kao nenovčani osnivački kapital, to sprovede u APR, izvrši odgovarajuća knjiženja već izvršenih radova i troškova na izgradnji objekta, dostavi na odobrenje banci anekse ugovora sa prethodnim vlasnicima predmetne lokacije u kojima je potrebno da promeni član 10. kojim se zabranjuje terećenje tih nepokretnosti, da promeni i članove kojima se menjaju obaveze sponzora u skladu sa Protokolom, zatim da dostavi anekse ugovora sa kupcima sa kojima postoje već zaključeni ugovori o kupoprodaji predmetne nepokretnosti i položi uplaćena sredstva na namenski račun u banci, da dostavi ugovor sa glavnim izvođačem po principu „ključ u ruke“ koji mora biti odobren od banke, da dostavi informacije o rokovima isplate kredita kod Pireus banke, da dostavi dokaz o raskidu ugovora sa MGM-om po kome se deo vrednosti radova isplaćuje kompenzacijom za stanove, da izvrši korekcije u osnivačkom aktu u cilju onemogućavanja terećenja imovine i promene vlasništva kapitala bez saglasnosti banke, da dostavi dokaz banci o zaključenim ugovorima ili predugovorima o prodaji stanova ili lokala u izgradnji za minimum 20% ukupne neto prodajne površine ili 495 m2 i da izvrši naplatu sredstava na ime kapare u iznosu od minimum 5.000 evra po stanu ili lokalu po osnovu ostvarene prodaje, koja će uplatiti na jedan od namenskih depozitnih sredstava. Posebno, članom 11. tačka F. Ugovora o kreditu korisnik, tužilac, je dao banci obavezujuću izjavu da svi dokumenti, informacije, dokazi i izveštaji dostavljeni banci jesu i biće tačni i ispravni, da iz njih nisu i neće biti izostavljene činjenice čije bi izostavljanje u njima sadržane iskaze učinila materijalno pogrešnim. Članom 12. stav 1. Ugovora o kreditu su ugovorne strane definisale uslove za raskid ugovora i događaje koji predstavljaju povredu ugovora, između ostalog, da to predstavlja svaka docnja korisnika u plaćanju, kao i svaka povreda obaveze i odgovornosti korisnika po ugovoru a naročito obaveza preuzetih članom 6. i članom 11. ugovora. Dalje je utvrđeno da je privredno društvo „Orca“ DOO Smederevo, koja je osnivač tužioca, dana 08.08.2008. godine zaključila Ugovor o razmeni nepokretnosti u cilju izgradnje novoplaniranog stambenog objekta u … na katastarskim parcelama broj …/… i …/… starog premera, odnosno broj … i …. KO … novog premera. Tim ugovorom su fizička lica vlasnici tada postojećih objekata na parcelama ustupila iste navedenom privrednom društvu sa pravom korišćenja, a privredno društvo se obavezalo da im na ime ustupljenih nepokretnosti u novoizgrađenom objektu izgradi i prenese u svojinu stanove. Međutim, utvrđeno je i da je 15.08.2008. godine Stajić Miloš kao vlasnik privrednog društva „Orca“ DOO Smederevo sa istim fizičkim licima zaključio protokol u kojem je navedeno da na osnovu prethodnih ugovora od 08.08.2008. godine on daje, a vlasnici nepokretnosti primaju garanciju od 350.000 evra da će firma Miloša Stajića izgraditi stambenoposlovni objekat, te određuju da će novac dat kao garancija biti vraćen ako vlasnici svoje nepokretnosti uzmu u definisanoj kvadraturi po ugovoru, te da će protokol biti isključivo tajni dokument poznat samo potpisnicima protokola. Dana 17.12.2010. godine je tužena putem mejla obavestila Stajić Miloša da je sporan jedan član ugovora sa vlasnicima parcele i da je potrebno da se napravi novi ugovor ili aneks u kome će vlasnici dati saglasnost za upis hipoteke u korist tuženog, i tačno odrediti šta vlasnici dobijaju u kompenzaciju, to jest da li je 350.000 evra plaćena lokacija. U navodima dopisa stoji i da je potrebno da ugovor bude jasan u smislu da se definiše da su vlasnici dobili novac, jer je to dokaz učešća na osnovu koga je kredit odobren. Time se dovodi u pitanje odluka i dalje finansiranje. Dana 23.03.2011. godine je tužena dostavila tužiocu dopis kojim ga je obavestila da je nakon kontrole dostavljene dokumentacije utvrdila da je ista kompletna i da je za ispunjenje svih ugovorenih uslova za puštanje prve tranše kredita po dostavljenoj obračunskoj situaciji od strane nadzornog organa, neopohodno da na namenski depozitni račun tužilac uplati sredstva koja su kupci stanova uplatili na račun kod DOO „Orca“ u iznosu od 1.891.690,00 dinara i za kupce lokala i stana koji je ugovorio da uplati ukupno 30.000 evra po srednjem kursu NBS na dan uplate, najkasnije do sutra u 12.00 h, kako bi se obezbedila sredstva za puštanje prve tranše u iznosu od 284.633,50 evra 25.03.2011. godine. Tužilac je dostavio tuženoj zahtev za povlačenje kredita 24.03.2011. godine, sa datumom valute 25.03.2011. godine, u iznosu od 284.633,50 evra. Tužena tužiocu nije isplatila prvu tranšu kredita. Tuženoj je još 11.11.2011. godine osnivač tužioca DOO „Orca“ Smederevo dostavio Aneks ... Ugovora o razmeni nepokretnosti zaključen sa prethodnim vlasnicima nepokretnosti, kojim se tužilac obavezao da će, ukoliko ne završi ugovorene nepokretnosti i ne preda u državinu stanove i garažna mesta, prethodnim vlasnicima isplatiti ukupan iznos od 275.324 evra i obezbediti novčano potraživanje tako što će DOO „Orca“ Smederevo i treće lice dati založno pravo, zašta je Stajić Miloš dostavio hipotekarnu izjavu kojom dozvoljava u korist navedenih lica kao hipotekarnih poverilaca upis vansudske hipoteke na svojim objektima. Međutim, tužena je tužiocu 08.12.2011. godine izjavila raskid Ugovora o dugoročnom kreditu navodeći za razlog povredu odredbe člana 11. tačka F. u vezi člana 12. tačka B. Ugovora o kreditu od strane tužioca, obrazlažući da je tužilac u postupku obrade kreditnog zahteva tuženoj dostavila Protokol od 15.08.2008. godine u kome stoji da su fizička lica kao vlasnici nepokretnosti koje su srušene radi izgradnje predmetnog objekta primili iznos od 350.000 evra na ime garancije da će objekat biti završen i stanovi koji im pripadaju biti predati u svojinu, a da su tuženoj bivši vlasnici nepokretnosti na parceli na kojoj se gradi objekat tužioca, 09.11.2011. godine potvrdili da takav Protokol oni nikad nisu potpisali niti im je novac ikad isplaćen. Tužena je odlučila da raskine ugovor o kreditu jer je iznos od 350.000 evra prilikom donošenja odluke o odobrenju kredita tužiocu, predstavljen kao učešće u investiciji koja je predmet finansiranja, a Protokol je predstavljao dokaz da je ta tvrdnja tačna. Dakle, tužena je donela odluku o odobravanju kredita na osnovu dokumenta koji sadrži činjenice za koje se ispostavilo da su netačne.

Nakon raskida ugovora o kreditu po zahtevu tužioca je tužena vratila iznos od 1.891.690,00 dinara koji je tužilac uplatio tuženoj na ime uplata kupaca sa kojima je već ugovorio prodaju stanova.

Na osnovu tako utvrđenih činjenica je prvostepeni sud obavezao tuženu da tužiocu plati novčane iznose koje tužilac traži na ime naknade štete koju je pretrpeo u vidu troškova od 557.739,00 dinara na ime konsalting usluge u vezi sa objektom u izradnji, po Ugovoru o pružanju konsultantskih usluga od 10.10.2012. godine, na pronalaženju rešenja u vezi nastalih problema u realizaciji projekta izgradnje zgrade po odobrenom kreditu, i u iznosu od 76.906,00 dinara na ime naknade angažovanim fizičkim licima u vezi sa pripremom, izgradnjom i fizičkim obezbeđenjem objekta, odnosno prema utvrđenom činjeničnom stanju za zakup za smeštaj lica čiji objekti su se nalazili na predmetnoj katastarskoj parceli, što je tužilac platio u 2012. godini, te iznos na ime naknade štete u vidu izmakle koristi od 33.408.757,00 dinara kao razliku između uloženih troškova u izgradnji objekta tužioca (od 1.699.916,34 evra) i planirane prodajne vrednosti svih stanova, lokala i parking mesta (od 1.980.558,20 evra) računajući prema cenama koje su postignute na objektu pored predmetnog objekta, koji je useljen, za stanove, lokale, garaže i parking mesta.

Tužilac zasniva tužbu na navodima da je tužena skrivila raskid Ugovora o dugoročnom kreditu. Ovo stoga što je tužilac ispunio sve svoje obaveze po ugovoru, i nije bilo osnova za raskid ugovora sa strane tužene u razlozima koje je za to navela. S tim u vezi osporava i utvrđeno činjenično stanje da je tuženoj sa strane tužioca uopšte dostavljen Protokol sačinjen 15.08.2008. godine i da je isti bio jedan od ključnih uslova za odobrenje kredita, kako to tužena tvrdi. Potencira da je Protokol, ukoliko je uopšte sačinjen, dana 15.08.2008. godine sa tadašnjim vlasnicima nepokretnosti na parceli predviđenoj za izgradnju objekta zaključio DOO „Orca“ Smederevo, a ne tužilac. Osporava da je takav Protokol uopšte i sačinjen, posebno se pozivajući na sadržinu Aneksa Ugovora o razmeni koga je tužilac zaključio sa prethodnim vlasnicima parcele iz kojih je jasno proizilazilo da su međusobne odnose uredili upravo razmenom nepokretnosti, a ne uplatom novčanih sredstava. Tužena nije ispunila svoje obaveze na isplatu prve tranše kredita, iako je prethodno obavestila tužioca da je za to ispunio sve propisane uslove. Šta više, ugovor je raskinula nesavesno čak 8 meseci po padanju u docnju sa isplatom prve tranše kredita. Raskidom ugovora i neizvršavanjem ugovorom preuzetih obaveza od strane tužene, pretrpeo je štetu koja se ogleda u stvarnoj šteti izazvanoj troškovima u izvršavanju njegovih obaveza po predmetnom ugovoru i izmakloj koristi zbog nerealizacije posla, a koju bi ostvario da je izgradio objekat i prodao njegove posebne delove.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu 1P 1438/2014 od 03.04.2017. godine u delu u kojem je potvrđena presudom Privrednog apelacionog suda 6Pž 375/17 od 17.05.2018. godine, donetim u ovoj parnici, tužena je obavezana da tužiocu isplati ukupan iznos od 2.129.659 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.09.2014. godine do isplate, na ime troškova koje je tužilac snosio na ime plaćenih bankarskih usluga, naknade za neiskorišćeni kredit, naknade za sprovođenje vlasničkih promena kod RGZ, troškova nadzornog organa, uplaćenih rata osiguranja objekta u izgradnji, sudskih, republičkih i lokalnih taksi, knjigovodstvenih usluga, prodajne reklame za objekat u izgradnji, troškova platnog prometa, troškova goriva i maziva u vezi sa pripremom izgradnje objekta. Razlozi izraženi u drugostepenoj presudi su da se osnov obaveze tužene stiče u tome da u periodu od 25.03.2011. godine kada je dospevala prva tranša kredita i obaveza banke na puštanje iste, pa do 08.12.2011. godine kada je od strane banke raskinut ugovor o kreditu, banka ništa nije preduzela u poslovnom odnosu u kom su rokovi bitan elemenat, a potom je raskinula ugovor o kreditu, što tužiocu daje pravo na naknadu štete po dosuđenim osnovima.

Prvostepeni sud je u presudi 1P 669/2018 od 02.04.2019.godine izneo razloge zbog kojih je obavezao tuženu i na isplatu predmetne naknade proste štete i izmakle koristi, nalazeći da je tužena propustila da prilikom provere dostavljene dokumentacije postupi pažnjom dobrog stručnjaka i proveri sadržinu Protokola od 15.08.2008. godine, da u periodu od 25.03.2011. godine do 08.12.2011. godine nije ispunila svoju dospelu obavezu na puštanja prve tranše kredita, niti je u navedenom periodu raskinula ugovor, čime je do raskida ugovora došlo krivicom tužene zbog propuštanja, to jest neispunjenja njenih ugovornih obaveza, te je odgovorna za štetu koju je pretrpeo tužilac, po osnovu odredaba 124., 132., 262., 263., 266., 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahteve tužioca, obrazlažući da je prema utvrđenim činjenicama tužilac taj koji je povredio odredbe ugovora, te je do njega krivica za raskid ugovora, a ne na tuženoj. Tužena je vratila uplaćena sredstva tužiocu čime je postupila saglasno odredbama člana 132. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac nije dokazao postojanje osnova na kom zasniva tužbeni zahtev, odnosno nije dokazao da je štetu pretrpeo zbog propuštanja tužene, već nasuprot tome, iz izvedenih dokaza proizilazi da do realizacije ugovora o kreditu nije došlo propuštanjem postupanja u skladu sa ugovornim odredbama od strane tužioca. Kako ne stoji tvrdnja tužioca da je do neizvršenja ugovorne obaveze došlo isključivo odgovornošću tužene, jer tužilac nije dolazao odgovornost tužene za štetu u smislu odredbi člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, to nije dokazao ni pravo da od tužene zahteva isplatu naknade štete u utuženom iznosu.

Odluka drugostepenog suda o preinačenju prvostepene presude i odbijanju tužbenog zahteva je pravilna, za šta revizijski sud daje sledeće razloge.

Za odluku o ovom delu tužbenog zahteva bitno je sledeće.

Tužena je izjavu o raskidu ugovora dala u vreme kada je bila u docnji sa ispunjenjem obaveze da tužiocu prenese prvu tranšu kredita. To je bio i osnov po kome je tužena pravnosnažno obavezana da tužiocu naknadi troškove koji su iz toga proizišli sve do raskida ugovora, na osnovu odredbe člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Razlozi koje potencira tužilac, da nije bilo opravdanog osnova za raskid ugovora sa strane tužene - nisu od značaja. U ovoj parnici ne raspravlja se o pravnom dejstvu, osnovanosti ili neosnovanosti same izjave o raskidu ugovora. Naprotiv, tužilac upravo polazi od toga da ugovor jeste raskinut. Tužilac nije osporavao izjavu o raskidu ugovora i njeno pravno dejstvo po ugovor, niti je od tužene zahtevao ispunjenje ugovornih obaveza, što bi bilo njegovo pravo kao ugovoru verne strane, ukoliko smatra da se nisu stekli ugovorom predviđeni razlozi i osnovi za raskid ugovora sa strane tužene. Naprotiv, po izjavi tužene o raskidu ugovora, tužilac je tražio da mu tužena vrati novčani iznos koji je primila po osnovu ugovora, kao posledicu raskida. To je iznos od 1.891.690 dinara koji je tužena i vratila tužiocu. Kod takvog stanja stvari, kada tužilac od tužene ne traži ispunjenje njenih ugovornih obaveza sa kojima je u docnji, već se saglašava sa izjavom o raskidu ugovora sa strane tužene na način što traži realizaciju posledica raskida ugovora, zahtevom za vraćanje novčanog iznosa koji je preneo tuženoj po osnovu ugovora i tužbom za naknadu proste štete i izmakle koristi, onda proizilazi zaključak da su se parnične stranke saglasile o raskidu ugovora. Kod takvog stanja stvari među strankama je zapravo postignut sporazum o raskidu ugovora. Prema tome ne može se govoriti o jednostranom raskidu ugovora sa strane tužene zbog neispunjenja ugovorne obaveze tužioca, još manje o jednostranom raskidu ugovora zbog neispunjenja ugovorne obaveze tužene, jer nije tužilac izjavio raskid ugovora tuženoj zbog neispunjenja obaveze sa njene strane. Kad se saglasio sa raskidom ugovora, bez osporavanja, bez zahteva za ispunjenje ugovora, bez zahteva za utvrđenjem da izjava o raskidu ne proizvodi pravno dejstvo, već naprotiv zahtevao da tužena vrati ono što je od tužioca primila, tužilac nema osnova da od tužene zahteva naknadu štete koju je trpeo raskidom ugovora. U situaciji kada tvrdi da se nisu ispunili uslovi za raskid ugovora zbog neispunjenja obaveza iz ugovora sa njegove strane, i to izjavom tužene, a nije zahtevao ispunjenje ugovora sa strane tužene, niti je preduzeo ijednu radnju za opstanak ugovora, već se saglasio sa posledicama raskida, tužilac ne može sa osnovom u raskidu ugovora od tužene zahtevati naknadu štete koju je takvim saglašavanjem pretrpeo.

Prema odredbi člana 26. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor nastaje saglasnošću ugovornih strana o bitnim sastojcima ugovora. Isto tako, saglasnošću ugovornih strana ugovor i prestaje, odnosno obaveza iz ugovora može se ugasiti saglasnošću volje strana u obligacionom odnosu, po odredbi člana 17. stav 2. istog Zakona. U dvostrano obaveznim ugovorima, kakav je ugovor o dugoročnom kreditu zaključen između tužioca i tužene, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga, savesna strana, može ako ništa drugo nije određeno zahtevati ispunjenje obaveze, pre svega, a tek pod uslovima predviđenim odredbama zakona, ili ugovora, raskinuti ugovor prostom izjavom, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Tužilac je već ostvario pravo na naknadu štete zbog docnje tužene u ispunjenju ugovorne obaveze na isplatu prve tranše kredita, po pravnosnažnoj presudi donetoj u ovoj parnici. Ispunjenje obaveze sa strane tužene nije tražio. Kako iz utvrđenog proizilazi da se sa raskidom saglasio, nema osnova za naknadu štete u odredbama iz člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, o dejstvu raskida ugovora zbog neispunjenja jednostranom izjavom. Ovom treba dodati i to da su strane u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja, što je opšte načelo propisano članom 12. Zakona o obligacionim odnosima za ponašanje strana u obligacionom odnosu. U konkretnoj situaciji primenjeno, ovo načelo znači da tužilac koji se nije odlučio za ostvarivanje svojih prava kao poverioca prema tuženoj banci na ispunjenje ugovorne obaveze, pa se nije suprotstavio razlozima za raskid ugovora sa strane banke, već je postupao u skladu sa tim raskidom, ne može iz svog neostvarivanja prava na ispunjenje ugovora crpeti naknadu štete zbog izmakle koristi ili proste štete zbog neostvarivanja ugovora.

To su razlozi zbog kojih tužbeni zahtev nije osnovan, te je revizija odbijena po odredbi člana 414. ZPP.

Kako tužilac nije uspeo sa revizijom, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, po članu 153. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić