U odgovoru na reviziju tuženi je osporio dozvoljenost izjavljene revizije i predložio da Vrhovni kasacioni sud odbaci reviziju kao nedozvoljenu.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji prema odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Nižestepenim odlukama odbijen je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je raskinut ugovor o zakupu koji su parnične stranke zaključile dana 25.11.2015. godine, sa Aneksom 1 od 1.3.2016. godine, tužilac u svojstvu zakupca, a tuženi kao zakupodavac. Prema obrazloženju nižestepenih presuda, predmetni ugovor između parničnih stranaka zaključen je na period od 5 godina, sa mogućnošću produženja na još 5 godina, a u članu 10. i 11. ugovora predviđeno je da ugovorne strane ne mogu otkazati ugovor u prvih pet godina, osim u slučajevima predviđenim članom 10. i 11. Ugovora. Prema nalaženju nižestepenih sudova tužilac mimo razloga za otkaz ugovora predviđenih navedenim članovima podnosi tužbu za utvrđenje da je ugovor raskinut, i zaključuju da nije ispunjen nijedan razlog za jednostrani raskid ugovora predviđen samim ugovorom. Nižestepeni sudovi su posebno cenili činjeničnu tvrdnju da je tužilac vratio ključeve predmeta zakupa tuženom, te da se ne nalazi u njemu, ali nalaze da na taj način ugovor o zakupu nije mogao biti raskinut, budući da za to nisu bili ispunjeni uslovi predviđeni samim ugovorom.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene odluke, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nema potrebe za novim tumačenjem prava, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa niti pravnih pitanja u interesu građana. Materijalnopravni zaključak nižestepenih sudova jeste da nisu ispunjeni ugovoreni uslovi za jednostrani raskid ugovora o zakupu, te da u toj situaciji ponašanje tužioca (izričito ili konkludentno) usmereno na raskid ugovornog odnosa sa tuženim ne može proizvesti pravne posledice. Tužilac u reviziji jednim delom osporava ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje u pogledu postojanja izjave o raskidu ugovora i primopredaje predmeta zakupa, iz kojih razloga se ne može izjaviti revizija iz člana 404. ZPP-a. U reviziji se takođe ukazuje na određene pravne zaključke iz odluka Privrednog apelacionog suda, povodom materijalnopravnih pitanja koja su prema mišljenju revidenta u ovoj parnici pogrešno ocenjena od strane nižestepenih sudova (jednostrana izjava o raskidu ugovora, konkludentan raskid ugovora), ali se prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda radi o odlukama na temelju drugačije činjeničnopravne osnove, donete povodom drugačijih tužbenih zahteva, što ne može ukazivati na različitu sudsku praksu.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je dana 18.03.2019. godine. Označena vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude iznosi 1.000.000,00 dinara, što predstavlja protivvrednost od 8.469,84 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da u ovom privrednom sporu, vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da revizija tužioca nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić