Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6309/21 od 12.04.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. Odbijen je zahtev drugotuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Drugotuženi je dao odgovor na reviziju. Troškove je opredeljeno tražio.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23–dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o prenosu prava svojine na nepokretnosti zaključen između tuženih 06.10.2016. godine. Prema stanovištu drugostepenog suda, tužba za utvrđenje ništavosti ugovora o prenosu prava svojine zaključenog u stečajnom postupku, nije dozvoljena. Izvršeni prenos, po oceni drugostepenog suda, ne može se osporavati tužbom sa zahtevom da se u parničnom postupku utvrdi da je ugovor o prenosu prava svojine na nepokretnosti ništav. Pravna sredstva za osporavanje ugovora zaključenog između tuženog prenosioca, pravnog lica u stečaju i tuženog sticaoca, iscrpljuju se u postupku stečaja koji se vodi nad prvotuženim. To podrazumeva da tužba za osporavanje prenosa prava svojine izvršenog u stečaju, zahtevom za njegovo poništenje ili utvrđenje ništavosti, nije dozvoljen pravni put za ostvarenje takvog zahteva. Sledom rečenog, drugostepeni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju tužbom ne može tražiti utvrđenje ništavosti Ugovora o prenosu prava svojine na stanu od 06.10.2016. godine.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. O tužbenom zahtevu odlučeno je primenom relevantnih odredaba Zakona o stečaju, na osnovu kojih su sudovi zaključili da nije moguće u parničnom postupku pobijati ugovor o prenosu prava svojine koji je zaključen u stečajnom postupku. Revident i u reviziji ukazuje da je tužiocu na osnovu sudske presude utvrđeno pravo svojine na predmetnom stanu, što su nižestepeni sudovi imali u vidu prilikom donošenja odluke, pa su o značaju te činjenice dali jasne razloge. Stoga, revizijski navodi kojima se ponovo ukazuje na iznetu činjenicu nisu od uticaja na izuzetnu dozvoljenost revizije. U reviziji se ne ukazuje koja to pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana ili od opšteg interesa treba razmotriti. Odluke Vrhovnog kasacionog suda na koje se poziva revident ne ukazuju na drugačiju sudsku praksu u odlučivanju o tužbenim zahtevima sa istovetnom sadržinom.

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 27.09.2018. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 100.000,00 dinara, što predstavlja protivvrednost od 844,59 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da u ovom privrednom sporu, vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev drugotuženog za naknadu troškova revizijskog postupka imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u troškove potrebne za odlučivanje o reviziji, u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković