U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Branislave Apostolović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca Stečajna masa stečajnog dužnika I.-m. AD iz N.P., ulica …, koga zastupa punomoćnik advokat U.M. iz K., protiv tuženog Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd, … i umešača na strani tužioca D.H., G.J., J.M., K.I.1, L.E., M.H., S.B., V.R., K.M., K.I.2, G.I. i V.M., svi iz N.P., radi duga, u postupku po reviziji D.H. umešača na strani tužioca protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6400/14 od 04.03.2015.godine, na sednici veća održanoj 24.12.2015.godine, donosi

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija D.H. umešača na strani tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6400/14 od 04.03.2015.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom u stavu jedan izreke ukinuto je u celosti rešenje o izvršenju Privrednog suda u Kraljevu Iv br. 4810/04 od 12.07.2004.godine. Stavom II izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime duga plati iznos od 726.267,60 dinara sa kamatom po zakonu o zateznoj kamati počev od 24.09.2005.godine do isplate. Stavom III izreke odbijen je zahtev kao neosnovan preko navedenog dosuđenog iznosa sa pripadajućom kamatom, a stavom IV izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 166.250,00 dinara.

U postupku po žalbi Privredni apelacioni sud je presudom Pž 6400/14 od 04.03.2015.godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i žalbu umešača na strani tužioca D.H. i potvrdio presudu Privrednog suda u Kraljevu P br. 448/12 od 19.02.2014.godine.

Protiv drugostepene presude umešač na strani tužioca izjavio je reviziju, pobijajući odluku Privrednog apelacionog suda Pž 6400/14 u celosti iz razloga pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 od 28.09.2011.godine i „Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija umešača nije osnovana iz sledećih razloga:

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je dug tuženog prema tužiocu po osnovu refundiranja na ime isplaćene razlike zarada bivših zaposlenih radnika tužioca, a koje se odnose na usklađivanje visina invalidnina.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru usvojen zahtev tužilaca (u ovoj parnici umešača na strani tužilaca), pa je tužilac obavezan da svojim radnicima na ime novčane naknade plati iznos od 11.280.131,00 dinar sa pripadajućom kamatom. Rešenjem Privrednog suda u Novom Pazaru otvoren je postupak stečaja nad DP I.m. dana 23.09.2005.godine, a radnici koji su bili tužioci u označenom postupku i koji se u ovoj parnici pojavljuju kao umešači podneli su prijave potraživanja u iznosu koji je definisan navedenom presudom. U postupku stečaja osporeno je prijavljeno potraživanje, pa su stoga u postupku po tužbi za utvrđenje osporenog potraživanja u predmetu P br. 132/066 od 29.06.2006.godine ishodovali presudu na osnovu priznanja kojom je utvrđeno osnovanim potraživanje tamo tužilaca, u ovoj parnici umešača prema ovde tužiocu AD I.m. u stečaju iz N.P. u ukupnom iznosu od 11.280.131,00 dinar, a sa pojedinačno definisanim iznosima u odnosu na svakog od tužilaca i sa pripadajućim kamatama. U rešenju o glavnoj deobi stečajne mase I.m. AD iz N.P. (rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St 5/10 od 07.05.2010.godine) u četvrtom isplatnom redu, u koji su svrstana potraživanja koja su bila predmet spora, određeno je namirenje poverilaca u procentu po 42,65% u odnosu na utvrđena potraživanja. Imajući u vidu da se u ovoj parnici traži refundiranje iznosa na ime neusklađenih invalidnina od tuženog, to je putem veštačenja nižestepeni sudovi-prvostepeni sud utvrdio da je obaveza tuženog definisana da danom otvaranja stečajnog postupka po odluci Opštinskog suda u Novom Pazaru od 03.02.2004.godine 12.272.199,99 dinara, a prema drugoj varijanti veštaka obaveza tuženog je manja, jer Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje nije izdao rešenje o usklađivanju invalidnine za svaku spornu godinu iz razloga što ovde tužilac, preduzeće I.m. nije dostavljalo podatke o isplaćenim zaradama radnika niti je podnosilo obrasce M4 u koje se unose podaci o isplaćenim zaradama radnika, odnosno nisu bili ni uplaćeni socijalni doprinosi sve do 2003.godine, a što je onemogućavalo Fond PIO da izvrši prema dostavljenim podacima obračun svojih obaveza, odnosno donese rešenje o usklađivanju naknade po osnovu invalidnine i utvrdi visinu razlike između zarade koju bi invalidi rada treće kategorije ostvarili na ranijim poslovima pre oglašavanja za invalide rada i isplaćenih zarada. Ove podatke pravni prethodnik tužioca dostavljao je na zakonom propisani način kroz podnete obrasce M4 tek od 2003.godine, pa je od tada i vršen godišnji obračun iznosa invalidnine uz obračun i zakonske zatezne kamate za period od 01.01.2004.godine do dana otvaranja postupka stečaja 23.09.2005.godine, te je ukupno neisplaćeni iznos na ime invalidnina sa obračunom kamata do otvaranja stečaja za sporni period za sve pojedinačne radnike umešače uvećane za potraživanja K.J. i M.A. po osnovu delimične presude Privrednog suda u Novom Pazaru, prema utvrđenju veštaka iznos od 726.267,60 dinara. U odnosu na navedeni iznos doneta su rešenja Fonda PIO i ista su postala pravnosnažna.

Time se suštinski spor sveo na pravno pitanje da li tužilac ima prava na regresni zahtev kojim od Fonda PIO zahteva isplate neisplaćenih razlika zarada i za period u kome nije dostavljao u skladu sa svojim zakonskim obavezama tražene podatke o isplaćenim zaradama na propisanim obrascima, te zbog toga i nisu donošena odgovarajuća rešenja PIO Fonda ili je po pravnosnažnim presudama on prema radnicima dužnik navedenih dosuđenih iznosa, ali u odnosu na Fond PIO nema pravo da potražuje regres, s obzirom da nije dostavljao podatke na osnovu kojih bi se mogli doneti odgovarajuća rešenja nadležnog fonda i izvršiti obračun i regresna isplata označenih iznosa.

Prvostepeni sud je nalazeći da se radi o regresnoj tužbi primenom člana 26. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju kojim je propisano da novčanu naknadu zbog manje zarade na drugim odgovarajućim poslovima isplaćuje poslodavac prilikom isplate zarade, s tim što će Fond poslodavcu nadoknaditi iznos sredstava nastao isplatom naknade u roku od 5 dana od dana dostavljanja urednog zahteva za refundaciju sredstava, a imajući u vidu obračun nalaza veštaka usvojio tužbeni zahtev u delu iznosa od 726.267,60 dinara koje se odnose na period od 01.01.2004.godine do dana otvaranja stečaja i obavezao tuženog da na osnovu refundiranja isplati tužiocu navedeni iznos, dok je za više traženi iznos odnosno za period pre označenog našao da se nisu stekli zakonski uslovi da Fond PIO obračuna i donese rešenje o usklađivanju invalidnine za svaku spornu godinu upravo iz razloga što sam poslodavac nije dostavljao podatke o isplaćenim zaradama radnika niti je podnosio M4 obrasce u koje je unosio podatke o isplaćenim zaradama radnika, pa stoga i nisu bili uplaćeni ni socijalni doprinosi od strane poslodavca, i nije osnovan zahtev za isplatu razlike zarade za navedeni period, te je stoga tužbeni zahtev u tom delu odbio. Ovakvo stanovište prvostepenog suda prihvatio je i drugostepeni sud u postupku po žalbi tužioca i žalbama umešača na strani tužioca D.H. i potvrdio takvu prvostepenu odluku.

Vrhovni kasacioni sud prihava u potpunosti rezonovanje i zaključivanje nižestepenih sudova u pogledu donošenja odluke o osnovanosti tužbenog zahteva, kao pravilno i zakonito.

Iako je pravnosnažnim sudskim odlukama utvrđeno potraživanje radnika u odnosu na pravnog prethodnika tužioca- njihovog poslodavca nad kojim je otvoren postupak stečaja, odnosno u odnosu na sada stečajnog dužnika navedene presude stvaraju samo obavezu da se navedena pravnosnažno utvrđena potraživanja uzmu u obzir pri donošenju rešenja o glavnoj deobi, te ista izmire radnicima-bivšim zaposlenima u skladu sa pravilima stečajnog postupka. Navedeno međutim ne stvara automatski i obavezu PIO Fonda da izvrši refundaciju ukupnih sredstava tužiocu s obzirom da za period do kraja 2003.godine tužilac nije dostavom adekvatne dokumentacije i uplatama socijalnih doprinosa omogućio da se donesu rešenja PIO Fonda koja bi kao upravni akti postala konačna, a potom i uspostavila obavezu PIO Fonda da po istima postupi i isplati, odnosno refundira isplaćene iznose poslodavcu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.