Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je u odgovoru na reviziju u celosti osporio navode revidenta i predložio da se revizija odbaci kao nedozvoljena odnosno odbije kao neosnovana. Troškove revizijskog postupka opredeljeno je tražio.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 - dr.zakon) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom drugostepenog suda odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 5.205.924,32 dinara, na ime glavnog duga sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.05.2020. godine do isplate, kao i iznosa od 20.000,00 dinara na ime naknade za kašnjenje u ispunjenju novčanih obaveza za iznos duga fakturisanog računom BC 013/20 od 15.04.2021. godine po osnovu člana 10. Ugovora o upravljanju objektom od 28.11.2013. godine, jer su sudovi primenom pravila o teretu dokazivanja iz odredbe člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku, zaključili da tužilac nije pružio tuženom uslugu koju je fakturisao jer nije učestvovao u procesu primopredaje objekta novom pružaocu usluge što je uslov propisan navedenim članom.

Cilj posebne revizije nije da se preispituju pravnosnažne odluke shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Navodima revidenta pobija se utvrđeno činjenično stanje i ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, učinjenu od strane drugostepenog suda, a takvi revizijski razlozi nisu pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Pogrešna primena odredbi procesnog zakona nije osnov za izjavljivanje posebne revizije. Članom 10 Ugovora o upravljanju objektom od 28.11.2013. godine predviđena je naknada tužiocu pod uslovom da učestvuje u procesu primopredaje objekta, pa nema uslova da se Vrhovni sud izjasni povodom navoda revizije o pitanjima koji se tiču „opcionih ugovora“ odnosno uvođenja nevidljivih odustanica kroz sudsku praksu jer u konkretnoj parnici nije reč o primeni navedenih instituta. Zbog toga je bez uticaja pozivanje tužioca na presudu Višeg trgovinskog suda Pž 11798/2005 od 17.04.2006. godine, presudu Privrednog apelacionog suda Pž 3496/2010 (2009) od 24.11.2010. godine, kao i presude Vrhovnog kasacionog suda (Rev 1869/2016 od 24.01.2018. godine i Rev 1757/2016 od 15.11.2017. godine), jer se ne odnose na pitanje koje je predmet ove parnice.

Stoga, imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način odlučivanja i razloge na kojima je zasnovana pobijana odluke, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Stoga je, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba – predlog za izvršenje podnet je dana 10.06.2020. godine, vrednost predmeta spora pobijanog dela je 5.205.924,32 dinara, odnosno dinarska protivvrednost u eurima po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe iznosi 44.277,02 evra, koji iznos ne prelazi cenzus propisan odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, pa revizija nije dozvoljena.

Stoga je primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Odluku u stavu trećem izreke, Vrhovni sud je doneo je primenom člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku jer troškovi na ime sastava odgovara na reviziju i sudske takse za odgovor na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković