Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, dr Ilije Zindovića i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici po tužbi tužilaca: Privredno društvo za trgovinu i proizvodnju IN PARKETI & CO DOO Šabac i AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Petrović, advokat u ..., protiv tuženih: ADDIKO BANK AD Beograd, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ..., DDM DEBT MANAGEMENT DOO Beograd, čiji je punomoćnik Dejan Vuković, advokat u ..., TINA 2000 DOO Klenak, radi utvrđenja, vrednost predmeta spora 50.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog ADDIKO BANK AD Beograd izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3616/19 od 02.12.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 30. marta 2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE posebna revizija tuženog ADDIKO BANK AD Beograd izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3616/19 od 02.12.2020. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog „ADDIKO BANK“ AD Beograd izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3616/19 od 02.12.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 2558/18 od 18.03.2019 godine stavom I izreke, utvrđeno je da je Ugovor o dugoročnom kreditu br. ... .../... od 29.08.2011. godine u delu člana 1.1 u kome je navedeno „utvrđenoj primenom kupovnog kursa Narodne banke Srbije na dan puštanja kredita u korišćenje“, u delu člana 1.2. u kome je navedeno „utvrđenoj primenom prodajnog kursa Narodne banke Srbije na dan uplate rate“ i „utvrđenoj primenom prodajnog kursa Narodne banke Srbije na dan obračuna naknade“, u delu člana 2.6. u kome je navedeno „Banka može u skladu sa izmenama akata poslovne politike banke promeniti nominalnu kamatnu stopu bez obaveza ugovornih strana da naknadno zaključe poseban aneks ovog ugovora“, u članu 7.1., članu 7.2., članu 7.3., članu 12.2., članu 12.3, članu 16.3, članu 16.4, i u delu člana 19. u kome je navedeno „ kao i naknadu u iznosu od 2% glavnice koju klijent duguje na dan naplate“ ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo među strankama. Stavom II izreke, odbijen je tužbeni zahtev u preostalom delu u kome je traženo utvrđenje apsolutne ništavosti svih ostalih odredbi Ugovora o dugoročnom kreditu br. ... .../... od 29.08.2011. godine. Stavom III izreke, odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti Ugovora o solidarnom jemstvu broj S ...-.../... od 29.08.2011. godine, Sporazuma o ispunjenju blanko potpisanih menica br.M .../..., Sporazum o ispunjenju blanko potpisanih menica br.M ...-.../... i Založne izjave broj Ov ... .../... overene u Osnovnom sudu Šapcu dana 31.08.2011. godine. Stavom IV izreke, odbačena je tužba u pogledu zahteva za utvrđenje da po Ugovoru o ustupanju potraživanja br. OPU ...-... od 27.11.2017. godine ne postoji dugovanje tužioca prema drugotuženom. Stavom V izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3616/19 od 02.12.2020. godine odbijena je žalba prvotuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu stava I izreke u kome je utvrđeno da su ništave i da ne proizvode dejstvo odredbe Ugovora o dugoročnom kreditu br. ... .../... od 29.08.2011. godine u delu člana 1.2. u kome je navedeno „utvrđenoj primenom prodajnog kursa Narodne banke Srbije na dan uplate rate“ i „utvrđenoj primenom prodajnog kursa Narodne banke Srbije na dan obračuna naknade“ u delu člana 2.6. u kome je navedeno „banka može u skladu sa izmenama akata poslovne politike banke promeniti nominalnu kamatnu stopu bez obaveza ugovornih strana da naknadno zaključe poseban aneks ovog ugovora“, u članu 7.1., članu 7.3. i u delu člana 19. u kome je navedeno „kao i naknadu u iznosu od 2% glavnice koju klijent duguje na dan naplate“. Stavom II izreke, odbijena je žalba prvotužioca i potvrđena prvostepena presuda u stava II i III i IV izrke. Stavom III izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava I izreke i presuđeno tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca u delu u kome su tražili da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 1.1. Ugovora o kreditu br. ... .../... od 29.08.2011. godine u delu u kome je navedeno „utvrđenoj primenom kupovnog kursa Narodne banke Srbije na dan puštanja kredita u korišćenje“, kao neosnovan. Stavom IV izreke, ukinuta je presuda u stavu I izreke u kome je utvrđeno da su ništave i da ne proizvodi pravno dejstvo odredbe Ugovor o dugoročnom kreditu br. ... .../... od 29.08.2011. godine u članu 7.2., članu 12.2., članu 12.3, članu 16.3, članu 16.4, i u stavu V izreke presude i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Protiv odluke iz stava I izreke drugostepene presude prvotuženi ADDIKO BANK AD Beograd je izjavio posebnu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, revizijski sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi da bi se dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog ADDIKO BANK AD Beograd. Pobijana presuda ne odstupa od pravnog stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog sud od 22.05.2018. godine. Prema tom pravnom shvatanju, iznos troškova koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije kredita, mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita, u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč i mogu biti naplaćeni korisniku kredita samo jednom. Pravnosnažna presuda je zasnovana na zaključku da prvotuženi, na kome je bio teret dokazivanja, nije pružio dokaz da je prilikom zaključenja ugovora sa prvotužiocem postupio na napred opisani način. Odluke nižestepenih sudova zasnovane su na ujednačenoj sudskoj praksi u pogledu stava da nije dozvoljeno ugovaranje različitih kurseva po kom se sredstva kredita stavljaju na raspolaganje korisniku kredita od strane banke, i kursa po kom se obračunava iznos prilikom otplate kredita, jer se time narušava cilj devizne klauzule na štetu korisnika kredita, kao i načelo jednakosti uzajamnih davanja. Nema odstupanja pobijane presude od ustaljene sudske prakse ni u pogledi stava da se kamata ne može promeniti jednostranom odlukom ugovorne strane, odnosno neposredno aktima poslovne politike banke, bez obaveze ugovornih strana da naknadno zaključe poseban aneks, što znači bez saglasne volje ugovornih strana. Mogućnost promene kamatne stope jednostranom voljom ugovorne, narušava načelo ravnopravnosti stranaka u ugovornom odnosu i vodi ništavosti takve odredbe. Takođe, u konkretnom slučaju, s obzirom na predmet tužbenog zahteva i razloge iznete u presudama o načinu primene materijalnog prava i presuđenju, nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu građana, kao ni poterebe za novim tumačenjem prava.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije primenom odredaba člana 410. u vezi sa članom 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11... 18/20) i odlučio da revizija nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv odluke protiv koje se ne može izjaviti.

Prema odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku, u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena. Odredbom člana 480. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da, ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u postupku u privrednim sporovima shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona. U privrednim sporovima, sporovi male vrednosti, po članu 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi člana 468. stav 4. Zakona o parničnom postupku, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi navedeni iznos.

Tužba je podneta dana 14.05.2018. godine. Naznačena vrednost predmeta spora iznosi 50.000,00 dinara. Kako se radi o sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog i člana 413. Zakona o parničnom postupku, revizijski sud je reviziju odbacio kao nedozvoljenu.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić