Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1060/22 od 31.05.2023. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima III, IV, V i VI izreke presude, i odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, ukazujući na potrebu ujednačavanja sudske prakse u pogledu tumačenja odredbe člana 50. Zakona o trgovini.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da su tuženi u periodu od 2015. godine do dana podnošenja tužbe u odnosu na tužioca vršili radnje nepoštene tržišne utakmice, opisane u stavu III izreke prvostepene presude, čime su doveli do prekida saradnje između tužioca i kompanije Grifols i do zasnivanja saradnje između tuženih i kompanije Grifols na tržištu Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercogovine, te sa ciljem da tužioca u potpunosti istisnu sa relevantnog tržišta, i da im se zabrani dalje vršenje radnji nepoštene tržišne utakmice prema tužiocu, i odbijeni su i zahtevi tužioca za naknadu materijalne štete po osnovu otklanjanja posledica nepoštene tržišne utakmice i po osnovu izmakle koristi prouzrokovane istim, te povredom poslovnog ugleda tužioca, i za naknadu nematerijalne štete.

Na osnovu činjenica utvrđenih u postupku sudovi su zaključili da je do prekida saradnje između tužioca i kompanije Grifols, sa kojom je bio u obligacionom odnosu po Ugovoru o distribuciji od 14.10.2013. godine, u svojstvu ekskluzivnog distributera na teritoriji Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore za prodaju lekova, došlo jer je kompanija Grifols odlučila da promeni dotadašnji model poslovanja iz usitnjene distribucije u regionalnu, o čemu je tužilac obavešten 25.06.2015. godine. Navedena kompanija se odlučila da saradnju nastavi sa ovde tuženim SWIXX BIOPHARMA AG iz Švajcarske iz razloga što je sa tom kompanijom imala pozitivno iskustvo u pribaltičkim zemljama, kao i zbog činjenica da taj tuženi ima filijale u zemljama Zapadnog Balkana. Upravo je model ukrupnjavanja distribucije proizvoda predstavljao ključni razlog za zaključenje Ugovora o distribuciji sa ovde tuženima. Tuženi SWIXX BIOPHARMA AG iz Švajcarske jeste od poddistributera tužioca tražio poslovne podatke za proizvode kompanije Grifols, ali joj na njegov zahtev ti podaci nisu dati. Isti poddistributer i danas ima poslovnu saradnju sa tužiocem. Tužilac u ovom postupku nije dokazao da su preduzimane od strane tuženih radnje navedene u stavu tri izreke pobijane presude. Nije dokazana uzročno-posledična veza između radnji tuženih i raskida poslovne saradnje kompanije Grifols i ovde tužioca, ali ne poizilazi iz razloga pobijane presude da su sudovi primenu pravila o zabrani nepoštene tržišne utakmice uslovili nastankom te, ili kakve druge štete. Zbog nepostojanja dokaza da su tuženi prema tužiocu izvršili radnje nepoštene tržišne utakmice, u smislu odredbi člana 50. Zakona o trgovini („Sl. glasnik RS“ br. 53/2010, 10/2013) , odbijen je zahtev za utvrđenje radnji nepoštene tržišne utakmice, kao neosnovan, kao i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije. Ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava nije potkrepljeno dodatnim uslovom za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a koji se tiču neujednačene sudske prakse u istovetnoj činjeničnopravnoj situaciji, potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje primenjenih odredaba materijalnopravnog prava.

Posebna revizija je izuzetno vanredno pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Polazeći od činjenica utvrđenih u ovom postupku, sudovi su primenom člana 50. Zakona o trgovini, utvrdili da tuženi u odnosu na tužioca nisu preduzimali radnje nepoštene tržišne utakmice, niti je dokazana uzročno- posledična veza između radnji za koje se tuženi terete tužbenim zahtevom i štete koju tužilac trpi. Navodima revidenta se pobija pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i činjeničnopravnog zaključka o tome da li je radnjama tuženih učinjena nepoštena tržišna utakmica, u smislu člana 50. Zakona o trgovini. Takvi revizijski navodi nisu pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Tužbeni zahtev u suštini pravnosnažno je odbijen zbog toga što tužilac nije dokazao da su tuženi u odnosu na tužioca vršili radnje nepoštene tržišne utakmice, što ne iziskuje potrebu za novim tumačenjem prava u vezi sa članom 50. ili 50a Zakona o trgovini.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Tužilac je podneo tužbu dana 14.03.2017. godine. Vrednost predmeta spora je 450.000,00 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da su u postupku u privrednim sporovima sporovi male vrednosti oni u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi stava 3. istog člana, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojim predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koji je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos. Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, jer vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa se zaključuje da izjavljena revizija po odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković