Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Tuženi ističe bitnu povredu odredaba parničnog postupka od strane drugostepenog suda u ocenjivanju pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja primenom odredbe člana 8. i člana 231. Zakona o parničnom postupku. Time suštinski osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što u ovoj parnici prema odredbama člana 407. stav 2. Zakona o parničnom posutpku nije dozvoljen revizijski razlog.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na osnovu kog je doneta pobijana presuda, tužilac obavlja delatnost proizvodnje, dorade i prodaje semenskih roba, a osnovna delatnost mu je gajenje žita i drugih useva i zasada, na parcelama koje se nalaze u granicama lovišta Hrastovača kojim upravlja tuženi. Sa Institutom za kukuruz Zemun Polje tužilac je ugovorio proizvodnju semenskog kukuruza za 2019. godinu, kojim su dogovorili proizvodnju konkretnih hibrida semenskog kukuruza, planirane prinose i cene, na određenim parcelama, na osnovu kog ugovora je tužilac zasejao semenski kukuruz na utvrđenoj površini od 100,416 ha. Nakon sejanja tužilac je preduzeo mere zaštite proizvodnje od divljači, tako što je obilazio parcele traktorima, osvetljavao površine reflektorima, bacao petarde i prskao repelentima koji služe za odbijanje divljači, te oko parcela postavio električnu ogradu „pastiricu“. I pored toga, počev od 05.05.2019. godine, u parcele zasejane semenskim kukuruzom dolazilo je u više navrata do prodora divljih svinja koje su rovanjem tla u potrazi za hranom oštetile useve semenskog kukuruza. Na poziv tuženog, kontrolu oštećenja useva izvršio je Institut za kukuruz u dva navrata i to: dana 13.05.2019. godine i 23.05.2019. godine, kada je konstatovao da je stanje useva loše jer su divlje svinje povadile hibride i da nije svrsishodno prijavljivati proizvodnju, s obzirom da je sklop linija „oca“ ispod minimuma da bi se očekivala oplodnja i prinos. Po predlogu tužioca u vanparničnom postupku, određeno je veštačenje veštaka struke geodezije, koji je utvrdio u nalazu od 30.05.2019. godine da se površine o kojima je reč nalaze u dva kompleksa, prvi sa delom koji je bio posejan hibridom ZP-434, a delom posejan hibridom ZP-666, da je drugi kompleks posejan hibridom ZP-666. Dana 18.06.2019. godine, nalaz je sačinio i veštak poljoprivredne struke, koji je utvrdio zatečeno stanje oštećenih useva i konstatovao da je usev uništen 100 %, iako je setva obavljena po uputstvu koje je dato od strane Instituta za kukuruz Zemun Polje. Po nastupanju štete, dana 09.05.2019. godine, tužilac je tuženom prijavio štetu i zahtevao da mu se šteta naknadi. Komisija tuženog je istog dana po prijemu zahteva izvršila obilazak oštećenja, međutim tom prilikom nije sačinila zapisnik o činjeničnom stanju na terenu, već je isti sačinila naknadno dana 14.05.2019. godine i dostavila tuženom, koji zapisnik nije potisao. U zapisniku je konstatovano da tužilac nije preduzeo nijednu meru zaštite. Nakon obezbeđenja dokaza, tužilac je presejao parcele, i to parcele zasejane hibridom ZN 434 silažnim kukuruzom (50 hektara), parcelu zasejanu hibridom ZN 666 sojom (39 hektara) i kukuruzom (10 hektara), koje kulture je berba izvršena septembra 2019. godine. Sudski veštak poljoprivredne struke Slobodan M. Ceranić, utvrdio je da ukupna šteta iznosi 14.304.035,00 dinara, uz uzimanje u obzir izvršeno presejavanje i vrednost ostvarenu takvim presejavanjem i uticaj na ukupnu štetu za koju tužilac traži naknadu. Tuženi je prigovorio nedostatak pasivne legitimacije, osporio je osnov tužiocu za korišćenje katastarskih parcele ... i ... KO ..., i naveo da tužilac nije preduzeo mere zaštite kako bi se sprečila šteta.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud, je prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog odbio kao neosnovan, primenom odredaba člana 88. i 89. Zakona o divljači i lovstvu. Navode tuženog kojima osporava tužiocu pravo korišćenja parcela ... i ... KO ... na kojima je uništen zasad, prvostepeni sud je ocenio kao neosnovane, ocenom dokaza iz kojih zaključuje da je tuženi preneo pravo korišćenja na spornim parcelama na ovde tužioca. Stoga, prvostepeni sud nalazi da tužilac ima pravo na naknadu štete prouzrokovanu od divljih svinja koje su rovanjem tla uništile useve tužioca u obimu od 100%, a da je odgovornost tuženog za štetu objektivna, i primenom člana 4. Pravilnika o merama za sprečavanje štete od divljači i štete nad divljači i postupku i načinu utvrđivanja štete, člana 87. i 88. Zakona o divljači i lovstvu, obavezuje tuženog da tužiocu naknadi štetu u iznosu od 14.304.035,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.06.2019. godine, kao dana veštačenja, primenom člana 189. stav 2. i člana 185. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud odbija žalbu tuženog i potvrđuje prvostepenu presudu prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda.

Vrhovni sud nalazi da revizija tuženog nije osnovana.

Predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici je naknada štete nastale po tužioca kao posledica rovanja divljih svinja, uništenjem useva u obimu od 100% na parcelama koje se nalaze u granicama lovišta Hrastovača kojim upravlja tuženi.

Prema članu 4. stav 1. tačka 10. Zakona o divljači i lovstvu („Sl. glasnik RS“ br.18/2010 i 95/2018 (dr. zakon)) korisnik lovišta je jedno pravno lice kome je dato pravo na gazdovanjem lovištem. Prema odredbi člana 4. stav 1. tačka 4. navedenog Zakona, gazdovanje lovištem obuhvata skup mera za zaštitu, upravljanje, lov, korišćenje i unapređivanje populacija divljači u lovištu, zaštitu, očuvanje i unapređivanje staništa divljači i zaštitu, uređivanje i održavanje lovišta. Članom 87. Zakona o divljači i lovstvu, propisano je da korisnik lovišta, vlasnik i korisnik zemljišta, voda i šuma na kojima se lovište nalazi, kao i vlasnik i korisnik površina van lovišta na kojima se divljač nalazi, dužan je da preduzima sve neophodne mere radi sprečavanja štete koju divljač može počiniti ljudima i imovini. Članom 88. propisano je da pravno odnosno fizičko lice kome je divljač prouzrokovala štetu ima pravo na naknadu štete samo ako je preduzelo propisane mere za sprečavanje štete od divljači, dok je stavom dva propisano da štetu u lovištu koju lovostajem prouzrokuje zaštićena divljač dužan je da nadoknadi korisnik lovišta. Nema spora među strankama da je zahtev za naknadu štete tužilac podneo tuženom u roku propisanom odredbom člana 89. Zakona, a iz utvrđenih činjenica proizilazi i da je tuženi postupao po zahtevu tužioca. Članom 3. Pravilnika o merama za sprečavanje štete od divljači i štete na divljači i postupku i načinu utvrđivanja štete („Službeni glasnik RS“, 2/2012) propisan je niz mera koje se preduzimaju u lovištu radi sprečavanja štete od divljači, a članom 4. istog Pravilnika niz mera radi sprečavanja štete od divljači koje je dužan da preduzme vlasnik i korisnik imovine.

Iz citiranih zakonskih odredbi, postoji objektivna odgovoranost na strani tuženog kao korisnika lovišta za štetu prouzrokovanu tužiocu po pravilima o objektivnoj odgovornosti iz članova 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima jer se divlje životinje (divljač) smatraju opasnim stvarima. Od odgovornosti tuženi se može osloboditi pod uslovima iz člana 177. tog zakona. Prema toj odredbi, imalac se oslobađa od odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti ni izbeći ili otkloniti (stav prvi), ili ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenog ili trećeg lica koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (stav drugi). Imalac se oslobađa od odgovornosti delimično ako je oštećeni delimično doprineo nastanku štete (stav treći), a ako je nastanku štete delimično doprinelo treće lice, ono odgovara oštećenom solidarno sa imaocem štete i dužno je snositi naknadu srazmerno težini svoje krivice (stav četvrti).

Međutim, nijedan od osnova za oslobađanje od odgovornosti tuženi u ovoj parnici nije dokazao. Prema razlozima pobijane presude, tužilac jeste preduzeo sve bitne mere zaštite proizvodnje od divljači da bi sprečio štetu. Utvrđeno činjenično stanje tuženi ne može pobijati navodima revizije. Takođe, ne može se revizijom pobijati utvrđeno činjenično stanje ni o tužiocu kao korisniku zemljišta koje je zasejao usevom, na kojima je šteta pričinjena od divljih svinja.

Stoga, u situaciji kada su tužiocu zasađeni usevi uništeni u obimu od 100%, odgovornost za nastalu štetu je na tuženom, budući da mere koje je predzeo nisu bile dovoljne da spreči nastanak štete (nedovoljne količine hrane za mnogobrojnu divljač), dok je tužilac mere zaštite preduzeo, pa su sudovi pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 87 i 88. Zakona o divljači i lovstvu našli da postoji obaveza na strani tuženog da naknadi nastalu štetu u visini od 14.304.035,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.06.2019. godine, u smislu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Navodi revidenta o podeljenoj odgovornosti ne mogu se prihvatiti kao osnovani, budući da nije utvrđen doprinos tužioca u nastaloj šteti. Naprotiv, tužilac je ispunio zakonski uslov koji se tiče preduzimanja mera zaštite od divljači (postavljanje pastirice, osvetljavanje reflektorima, prskanje repelantima) i ima pravo da zahteva naknadu štetu. Sa druge strane, mere koje je tuženi preduzimao pokazale su se kao nedovoljne, što je za posledicu imalo štetu na strani tužioca koja se ogleda u nemogućnosti ispunjenja ugovorne obaveze prema Institutu za kukuruz Zemun polje.

Vrhovni sud prihvata razloge iznete u pravnosnažnoj drugostepenoj presudi za usvajanje tužbenog zahteva za naknadu štete, pa se revident u smislu odredbe člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku upućuje na obrazloženje nižestepenih sudova, bez potrebe za detaljnijim obrazlaganjem odluke.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluku o zahtevu tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni sud, doneo je primenom člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa odredbom člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer troškovi na ime sastava odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice, niti su dosuđeni troškovi na ime sudske takse na odgovor na reviziju jer iznos takse nije opredeljen u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković