Protiv drugostepene presude, tužilac izjavljuje blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tužioca tuženi spori revizijske navode i predlaže da se revizija tužioca odbije. Troškove je tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi mogle prestavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u svojstvu jemca .- platca potpisao ugovor o avaliranju menice broj 00-425-21001296 od 30.10.2003. godine koji je zaključen između M.b. AD N.S. u svojstvu avaliste i trasanta L. Ž. PT V. iz Z.. Ugovornim odredbama, stranke su se sporazumele da je trasant po zaključenom ugovoru o kupovini robe broj 118-6246 bio u obavezi da dostavi avalirane menice u vrednosti od 1.500.000,00 dinara i da je avaliranjem menica avalista preuzeo jemstvo za nastale obaveze transanta prema N. iz N.. Trasant se saglasio i ovlastio avalistu da jednokratno naplati od trasanta troškove obrade zahteva za avaliranje menica, kao i da u slučaju prekoračenja trasanta po dozvoljenom minusu na tekućem računu kod avaliste za sve vreme trajanja prekoračenja obračuna i naplaćuje kamatu na nedozvoljen minus u određenom procentu uvećan za određene troškove i da se sve njegove obaveze po ovom ugovoru, kao i po ostalim pravnim odnosima koje ima sa avalistom smatraju dospelim na osnovu čega valista ima pravo na trenutnu naplatu od trasanta 100% vrednosti datih, a nevraćenih avala po ovom ugovoru, na način i pod uslovima bliže navedenim u predmetnom ugovoru. Po navedenom osnovu avalista je dao trasantu aval na dva komada sopstvenih menica u ukupnom iznosu od 1.500.000,00 dinara. Pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Zaječaru P br. 415/04 od 17.04.2006. godine, obavezana je M.b. AD iz N.S., Filijala Z. da tužiocu naknadi štetu zbog neosnovanog skidanja novca sa žiro-računa tužioca u periodu od 24.11.2003. do 28.04.2004. godine u iznosu od 29.016,52 dinara sa kamatom i da mu isplati iznos od 283.951,24 dinara, i iznos od 305.846,88 dinara. U obrazloženju navedene presude se navodi da po ugovoru o avaliranju menice broj … od 30.10.2003. godine nije postojao osnov za naplatu menice pre dospeća 30.04.2004. godine.

Ugovorom o dinarskom kreditu … od 26.08.2003. godine tuženi je odobrio tužiocu kao korisniku, kredit u iznosu od 6.927 evra (450.000,00 dinara) na rok od 9 meseci. Korisnik kredita se saglasio da sve njegove obaveze po ugovoru kao i svim ostalim pravnim odnosima koje je imao sa bankom smatraju se dospelim na osnovu čega banka ima pravo na trenutnu naplatu preostalog nenaplaćenog kredita iz ovog ugovora, kao i svih ostalih dugovanja korisnika po svim ostalim pravnim odnosima sa bankom. Utvrđeno je da tužilac nije uredno vraćao kredit koji mu je pušten u tečaj u iznosu od 450.000,00 dinara dana 29.februara 2003. godine i da je u periodu od 26.09.2003. do 27.01.2004. godine račun tužioca bio povremeno u minusu ali da nije bio blokiran, odnosno bio je likvidan. Tuženi je na sva minusna stanja obračunavao kamatu koju je tužilac isplaćivao. Konačno stanje na dan 31.12.2004. godine na računu tužioca je bilo negativno i iznosilo je 6.095,88 dinara nakon čega su sva minusna stanja tužioca naplaćena. Zaključno sa 26.04.2004. godine tuženi je u potpunosti izmirio svoju obavezu po ugovoru od 26.08.2003. godine. Utvrđeno je da je puštanjem na naplatu avaliranih menica pre dospeća račun tužioca bio u blokadi počev od 15.12.2003. godine na iznos od 1.464.888,58 dinara i da je tuženi dana 26.04.2004. godine sa računa tužioca neosnovano naplatio ukupan iznos od 1.620,26 evra na ime otplate kredita.

Prvostepeni sud usvaja zahtev tužioca za iznos od 1.620,26 evra uz obrazloženje da je navedeni iznos neosnovano skinut sa računa tužioca i da ne postoji pravni osnov za zadržavanje ovog iznosa. Odbija zahtev tužioca za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti u iznosu od 13.482.850,20 dinara. Tužilac nije dokazao da je u periodu kada mu je račun bio u blokadi imao zaključene ugovore o prodaji piva sa svojim kupcima iz kojih bi ostvario dobitak u obliku rabata i s pozivom na primenu pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku zahtev tužioca u tom delu odbija.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kad je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kojem je delimično usvojen, a delimično odbijen tužbeni zahtev tužioca.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove.

Članom 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugom prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. U članu 189. st. 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete tako i na naknadu izmakle dobiti. Pri oceni visine izmakle dobiti uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, ili posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da pravo na naknadu štete zbog izmakle koristi poverilac će imati samo ako je prema onome što se u životu redovno dešava ili prema posebnim okolnostima slučaja izvesno da bi on tu korist ostvario da mu račun nije bio blokiran. To dalje znači da ovakvu vrstu štete tužilac može osnovano tražiti samo ukoliko je prema redovnom toku stvari mogao očekivati da će u datom periodu blokade ostvariti rabat od pivare, što znači da je imao zaključene određene ugovore o distribuciji piva koji nisu mogli biti ispunjeni, jer mu je račun bio u blokadi i da je bilo izvesno da će u situaciji da isti nije blokiran njegova imovina biti uvećana za visinu izgubljene dobiti. Međutim, tužilac u toku postupka nije dostavio dokaze na navedene okolnosti odnosno nije dokazao da je prema redovnom toku stvari mogao osnovano očekivati dobit u vidu rabata čiju naknadu traži. Osim toga, u toku postupka je utvrđeno da račun tužioca nije bio neosnovano blokiran.

Samim tim navodi revidenta ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Takođe je pravilna odluka drugostepenog suda o troškovima prvostepenog postupka, imajući u vidu da su tužiocu dosuđeni troškovi srazmerno delu zahteva za koji je uspeo, a tuženom troškovi srazmerno uspehu u sporu, odnosno u delu u kojem je zahtev tužioca odbijen, pa je drugostepeni sud nakon preboja istih pravilno primenio materijalno, procesno pravo kada je obavezao tužioca da tuženom naknadi iznos od 862.372,00 dinara.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci pod jedan.

Sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju tužioca kao neosnovan. Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana odgovor na reviziju izjavljen od strane tuženog nije bio neophodan, pa je u smislu člana 154. stav 1. ZPP, preduzimanje takve radnje je bilo suvišno i nepotrebno.

To su razlozi zbog kojeg je zahtev tuženog na naknadu ovih troškova odbijen kao neosnovan i odlučeno kao u izreci pod dva u smislu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupuku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.