Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2054/23 od 14.06.2023. godine u stavu prvom preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu Pbr.554/21 od 28.11.2022. godine i usvojen je tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi osnovano potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 234.967.613,13 dinara na ime glavnog duga i u iznosu od 60.447.606,00 dinara na ime kamate do 20.11.2023. godine. U stavu drugom obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.850.108,00 dinara. U stavu trećem odbijen je zahtev tuženog i umešača na strani tuženog za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka kao i zahtev punomoćnika tuženog advokata AA iz ... kojim je tražio da sud obaveže tužioca da troškove postupka isplati na račun punomoćnika tuženog.

Protiv navedene presude tuženi i umešač podneli su blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 408. ZPP i ustanovio da je revizija tuženog i umešača neosnovana.

U donošenjudrugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su osnovani revizijski navodi u pogledu bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. pred drugostepenim sudom.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđivanje osnovanosti potraživanja tužioca, stečajnog poverioca prema tuženom, stečajnom dužniku u iznosu od 234.967.613,13 dinara na ime glavnog duga i u iznosu od 60.447.606,00 dinara na ime kamate obračunate do 20.11.2013. godine, odnosno u ukupnom iznosu od 295.415.219,13 dinara po osnovu Ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom od 14.06.2010. godine i Ugovora o jemstvu od istog datuma.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 14.06.2010. godine, tužilac- banka i dužnik „Ceraprom“ iz Beograda zaključili su ugovor o kreditu sa valutnom klauzulom na iznos od 2.200.000 evra. Kao sredstvo obezbeđenja predviđeno je zaključenje ugovora o solidarnom jemstvu sa tuženim- jemcem koji će banci predati 10 blanko sopstvenih menica sa klauzulom bez protesta i uspostavljanje založnog prava – vansudske hipoteke prvog reda na 9 nepokretnosti u vlasništvu tuženog na katastarskoj parceli .. upisanih u list nepokretnosti .. KO ... . Shodno tome, istog dana zaključen je ugovor o jemstvu kojim je tuženi prihvatio da kao jemac platac odgovara za obaveze „Ceraprom“ po predmetnom ugovoru o kreditu. Založnom izjavom od 14.06.2010. godine overenom pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu dana 19.06.2014. godine, tuženi je bezuslovno dozvolio upis založnog prava – vansudske hipoteke prvog reda u korist tužioca, poverioca na svojim nepokretnostima – 9 poslovnih prostora koje se nalaze u Beogradu u ulici ... br. .. i ... br. .. na katastarskoj parceli br. .. . Založno pravo, izvršna vansudska hipoteka prvog reda upisana je u korist tužioca 22.10.2010. godine na osnovu založne izjave Ov br.76474/2010 od 19.06.2010. godine, radi obezbeđenja novčanog potraživanja tužioca prema dužniku „Ceraprom“ po osnovu ugovora o dugoročnom kreditu sa valutnom klauzulom od 14.06.2010. godine u iznosu od 2.200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom po stopi u visini 3m euribor + 5,70 % na godišnjem nivou koja će se obračunavati na iznos dugovane glavnice u skladu sa odredbama ugovora.

Na predlog tužioca kao poverioca otvoren je stečajni postupak nad tuženim, rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 68/2013 od 20.01.2013. godine. Dana 16.01.2014. godine tužilac je podneo prijavu kao stečajni poverilac za neobezbeđeno potraživanja koju je uredio podnescima od 14.02.2014. godine, 06.03.2014. godine, a po osnovu Ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom od 14.06.2010. godine prema kome potraživanje tužioca iznosi 295.415.219,13 dinara sa zakonskom zateznom kamatom do dana obračuna 20.11.2013. godine i predložio da se prijavljeno potraživanje svrsta u treći isplatni red. Tužilac je prijavio i svoje razlučno pravo koje je upisano radi obezbeđenja potraživanja po ugovoru o dugoročnom kreditu sa valutnom klauzulom od 14.03.2011.godine zaključenom sa „Ceraprom“ DOO Beograd, po kome na dan otvaranja stečaja potraživanje tužioca iznosi 1.344.851,91 evro u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja i 1.573.619,72 dinara te je predložio da se isto razlučno pravo prizna tužiocu bez utvrđenja potraživanja prema stečajnom dužniku, pošto je po navedenom ugovoru samo hipotekarni poverilac. Zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja St 68/2013 od 28.10.2015. godine od strane stečajnog upravnika u stavu pet osporeno je u celosti kao neobezbeđeno potraživanje tužioca koji je i upućen da pokrene parnični postupak u roku od 15 dana od dana prijema navedenog zaključka, radi utvrđenja osnovanosti osporenog potraživanja. U stavu šest zaključka, tužiocu je od strane poverioca AA u celosti osporeno pravo na odvojeno namirenje – hipotekarno pravo na osnovu hipoteke drugog reda upisane na objektima na katastarskoj parceli br. .. KO ... LN br. .. po rešenju od 12.10.2011. godine, na osnovu založne izjave tuženog overene pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu Ov.br.33738/2011 od 15.03.2011. godine radi obezbeđenja novčanog potraživanja poverioca prema dužniku „Ceraprom“ DOO Beograd po osnovu ugovora o dugročnom kreditu sa valutnom klauzulom od 14.03.2011. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da se tužilac na osnovu ugovora o jemstvu legitimisao kao stečajni poverilac, ali i da je stekao razlučno pravo na odvojeno namirenje. U situaci, kada je tužilac stekao razlučno pravo, da bi imao pravo na srazmerno namirenje iz stečajne mase kao stečajni poverilac primenom člana 49. stav 4. Zakona o stečaju, tužilac je bio dužan da dokaže da se odrekao svog razlučnog prava ili da bez svoje krivice nije mogao da namiri svoje razlučno potraživanje. Kako tužilac nije dostavio dokaze da se pisanom izjavom upućenom stečajnom sudiji ili upravniku izričito odrekao svog razlučnog prava koje je upisano u javni registar, niti da je zbog odricanja od razlučnog prava podneo zahtev za brisanje izvršne vansudske hipoteke prvog reda nadležnom katastru, prvostepeni sud zaključuje da nisu ispunjeni uslovi iz člana 49.stav 4. Zakona o stečaju da se tužiocu prizna pravo na srazmerno namirenje iz stečajne mase kao stečajnom poveriocu iz Ugovora o kreditu od 14.06.2010. godine. Prvostepeni sud smatra da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni ni uslovi za primenu odredbe člana 49. stav 2. Zakona o stečaju, da se tužilac za razliku namiri kao stečajni poverilac, jer je celokupni iznos od 295.415.219,18 dinara na osnovu ugovora o dugoročnom kreditu sa valutnom klauzulom i po osnovu ugovora o jemstvu od 14.06.2010. godine prijavio kao neobezbeđeno potraživanje u svojstvu stečajnog poverioca zahtevajući da se isto svrsta u treći isplatni red, pa na osnovu takve prijave tužilac nije mogao steći status razlučnog već isključivo stečajnog poverioca a na šta upućuje i zaključkak suda o listi utvrđenih i osporenih potraživanja kojim je predmetno potraživanje u celosti osporeno kao neobezbeđeno.

Drugostepeni sud nalazi da prvostepeni su nije pravilno primenio materijalno pravo na pravilno utvrđeno činjenično stanje. Polazeći od činjenica da je u stečajnom postupku, tužilac podneo prijavu za neobezbeđeno potraživanje u iznosu od 295.415.219,13 dinara sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom do 20.11.2013. godine, na osnovu ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom čiji je sastavni deo i ugovor o jemstvu, da je zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja St 68/2013 od 28.10.2015. godine potraživanje u celosti osporeno kao neobezbeđeno i da je tužilac upućen da radi utvrđenja osnovanosti prijavljenog potraživanja pokrene parnični postupak u roku od 15 dana od dana prijema navedenog zaključka, drugostepeni sud zaključuje da na osnovu podnete prijave i donetog zaključka, tužilac nije mogao steći status razlučnog poverioca već isključivo stečajnog poverioca. Kako tuženi ne spori ni pravo tužioca, niti visinu tužbenog zahteva te drugostepeni sud nalazi da tužilac ima pravo da mu se prizna status stečajnog poverioca za potraživanje u navedenom iznosu.

Drugostepeni sud je cenio i činjenicu da je usvojen plan reorganizacije „Ceraprom“ d.o.o. iz Beograda kojim je potraživanje tužioca kao poverioca svrstano u klasu IV i da je obaveza glavnog dužnika prema tužiocu priznata u manjem iznosu od iznosa koji tužilac potražuje u ovoj parnici, nalazći da navedeno ne povlači za sobom i smanjenje jemčeve obaveze primenom člana 1007. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud obrazlaže da mera namirenja predviđena planom reorganizacije ne predstavlja otpuštanje duga u smislu člana 344. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, navodeći da poverilac nije izjavio dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje niti se ovde tuženi sa takvom izjavom saglasio.

Ceneći navode revidenata, Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje, prihvatajući sve razloge koje je dao drugostepeni sud u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva.

Prema odredbama člana 48. i 49. Zakona o stečaju, stečajni poverilac je lice koje na dan pokretanja stečajnog postupka ima neobezbeđeno potraživanje prema stečajnom dužniku. Poverioci koji imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih prodajom imovine na kojoj su stekli to pravo. Razlučni poverioci nisu stečajni poverioci. Ako je iznos njihovog potraživanja veći od iznosa sredstava ostvarenih prodajom imovine na kojoj su stekli razlučno pravo, pravo na namirenje za razliku u visini tih iznosa ostvaruju kao stečajni poverioci. Razlučni poverioci imaju pravo na srazmerno namirenje iz stečajne mase kao stečajni poverioci, ako se odreknu svog statusa razlučnog poverioca ili ako bez svoje krivice ne mogu namiriti svoje razlučno potraživanje. Pismenu izjavu odricanja od statusa razlučnog poverioca, razlučni poverilac podnosi stečajnom sudiji i stečajnom upravniku istovremeno sa zahtevom za brisanje tereta koji se podnosi nadležnom registru. Poverioci stiču svojstvo stranke podnošenjem prijave potraživanja u skladu sa ovim zakonom. Prema odredbi člana 111. poverioci podnose prijave potraživanja pismeno stečajnom sudu. U prijavi se naročito mora naznačiti iznos potraživanja i to posebno iznos glavnog potraživanja sa obračunatom kamatom, stvar na kojoj je poverilac stekao razlučno pravo ukoliko se radi o obezbeđenom potraživanju i iznos njegovog potraživanja koji nije obezbeđeno, ako njegovo potraživanje nije u celosti obezbeđeno, određeni zahtev poverioca shodno odredbama o sadržini tužbe zakona kojim se uređuje parnični postupak.

Kod utvrđenih činjenica da je u stečajnom postupku otvorenom nad tuženim, tužilac kao stečajni poverilac prijavio neobezbeđeno potraživanje u iznosu od 295.415.219,18 dinara po osnovu ugovora o jemstvu od 14.06.2010. godine kojim je tužilac obezbedio svoje potraživanje po osnovu ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom od 14.06.2010. godine prema trećem licu, predlažući da se isto potraživanje svrsta u treći isplatni red i da je zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja od 28.10.2015. godine prijavljeno potraživanje osporeno kao neobezbeđeno potraživanje i tužilac upućen na parnicu da u roku od 8 dana od dana prijema navedenog zaključka ostvari svoje potraživanje, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nije mogao da stekne status razlučnog poverioca.za potraživanje koje je predmet tužbenog zahteva. Shodno tome, neosnovani su navodi revidenta da tužilac nije imao pravni interes da u parnici utvrđuje osporeno neobezbeđeno potraživanje. Naprotiv kod osporenog neobezbeđenog potraživanja donetim zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja, tužilac je i mogao samo da podnese tužbu za utvrđenje postojanja neobezbeđenog potraživanja u iznosu od 295.415.219,18 dinara.

Činjenica je da je tužilac po osnovu ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom od 14.06.2010. godine imao i založno pravo kao hipotekarni poverilac ne dovodi do zaključka da tužilac ima status razlučnog poverioca jer tužilac nema potraživanje prema tuženom kao stečajnom dužniku, već je tužilac potraživanje prema trećem licu obezbedio uspostavljanjem založnog prava na nepokretnostima u vlasništvu tuženog. Tužilac kao poverilac, koji ima potraživanje prema trećem licu po osnovu ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom od 14.06.2010. godine, istovremeno poseduje obezbeđenje istog potraživanja prema tuženom kao stečajnom dužniku putem zaključenog ugovora o jemstvu sa tuženim kao jemcem i putem uspostavljenog založnog prava na imovini tuženog, ali je u stečajnom postupku prijavio potraživanje po osnovu ugovora o jemstu kao stečajni poverilac neobezbeđenog potraživanja.

Razlučni poverilac je onaj poverilac koji ima potraživanje prema stečajnom dužniku koje je obezbeđeno založnim pravom, zakonskim pravom zadržavanja ili pravom namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri. Razlučni poverilac ima pravo na srazmerno namirenje iz stečajne mase kao stečajni poverilac, ako se odrekne svog statusa razlučnog poverioca ili ako bez svoje krivice ne može namiriti svoje razlučno potraživanje, pri čemu pismenu izjavu o odricanju od statusa razlučnog poverioca podnosi stečajnom sudiji i stečajnom upravniku istovremeno sa zahtevom za brisanje tereta koji se podnosi nadležnom registru. Prethodno razlučni poverilac mora da prijavi svoje obezbeđeno potraživanje u stečajnom postupku, da mu isto bude priznato, da bi mogao potom da se odrekne statusa razlučnog poverioca. Međutim kako tužilac nema status razlučnog poverica jer založnim pravom na imovini stečajnog dužnika nije obezbeđeno potraživanje prema stečajnom dužniku, već prema trećem licu nije ni postojala obaveza odricanja od datog svojatva primenom člana 49.stav 4. Zakona o stečaju, da bi mogao da se namiri kao stečajni poverilac.

Tužilac je prijavio u stečajnom postupku utuženo potraživanje kao neobezbeđeno potraživanje po ugovoru o jemstvu od 14.06.2010. godine, ne zahtevajući realizaciju založnog prava pri čemu zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja kao stečajni poverilac upućen na parnicu da se utvrdi postojanje neobezbeđenog potraživanja u utuženom iznosu, a kojim zaključkom je parnični sud vezan. Navodi revidenata koji se odnose na neurednost prijave odnosno nedostatke zaključak o listi priznatih i osporenih potraživanja mogli su se isticati samo u stečajnom postupku, pa su isti bez značaja.

Pravilno je drugostepeni sud cenio plan reorganizacije u stečajnom postupku prema preduzeću „Ceraprom“ doo dužniku tužioca, koji je usvojen rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 13/2014 od 28.04.2015. godine, kao i činjenicu da smanjenje potraživanja u odnosu na glavnog dužnika ne utiče na visinu obaveze tuženog kao jemca platca.

Naime, jedna od mera za realizaciju plana reorganizacije predviđena članom 157. Zakona o stečaju je i otpust duga. Prema odredbi člana 1007. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima smanjenje obaveze glavnog dužnika u stečajnom postupku i u postupku prinudnog poravnanja ne povlači sa sobom i odgovarajuće smanjenje jemčeve obaveze tj. jemac odgovara poveriocu za ceo iznos svoje obaveze. Navedenom odredbom je izvršeno odstupanje od načela akcesornosti jemstva. Opravdanje za ovakav izuzetak nalazi se u dobrovoljnom preuzimanju rizika od strane jemca jer je on preuzeo na sebe dužnost ispunjenja celokupne obaveze glavnog dužnika ukoliko to ne učini sam dužnik zbog čega je i poverilac pristao da mu se glavni dužnik zaduži, pa bez jemstva ne bi ni došlo do zasnivanja ovog obaveznog pravnog odnosa iz kojeg potiče obaveza glavnog dužnika odnosno potraživanje poverioca, pa onaj ko preuzima jemstvo za tuđ dug treba da se prethodno informiše o materijalnom stanju onog za koga će se jemčiti.

Zakonom o obligacionim odnosima regulisano je jemstva kao obligacioni pravni institut i položaj jemca u slučaju stečaja glavnog dužnika a koja odredbe ne sadrži Zakon o stečaju, te se u ovom delu primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu je neosnovano pozivanje revidenata na primenu člana 416. stav 2 Zakona o obligacionim odnosima, jer se u konkretnom slučaju radi o jemcu stečajnog dužnika.

Neosnovani su navodi revidenata u pogledu pozivanja na odredbe člana 1012. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je regulisano oslobođenje jemca obaveze prema poveriocu za slučaj napuštanja zaloge ili druge garancije od strane poverioca. Naime u konkretnoj situaciji potraživanje tužioca prema trećem licu pored jemstva obezbeđeno je i zalogom, pri čemu je tužilac podneo prijavu u stečajnom postupku za neobezbeđeno potraživanje po ugovoru o jemstvu i upućen na parnicu za utvrđenje neobezbeđenog potraživanja, te se ne radi o situaciji iz gore navedenog člana.

Na osnovu gore navedenog, a imajući u vidu i ostale navode revidenata nalazeći da su isti bez uticaja, revizijski sud je primenom člana 414. ZPP odbio reviziju tuženog i umešača.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković