Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1240/23 od 07.06.2023. godine, preinačena je prvostepena presuda u stav II i III izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se prema tuženima utvrdi da je tužilac nosilac prava svojine sa udelom 1/1 na nepokretnostima bliže opisanim u izreci prvostepene presude. Preinačena je prvostepena presuda u stavu IV izreke tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova prvostepenog postupka, obavezan je tužilac da prvotuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 203.250,00 dinara, kao i da trećetuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 203.250,00 dinara. Obavezan je tužilac da prvotuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara, kao i da drugotuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara. Obavezan je tužilac da trećetuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 177.600,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Trećetuženi je podneo odgovor na reviziju. Troškove je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr.zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje prava svojine tužioca prema tuženima na katastarskim parcelama broj ..., .../..., ... i ... KO ..., bliže označenim u izreci prvostepene presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvotuženi je upisan u nadležnom katastru kao nosilac prava svojine sa udelom 1/1 na katastarskim parcelama br. .../..., ... i ..., ΚΟ ..., drugotuženi je upisan u nadležnom katastru kao nosilac prava svojine sa udelom 1/1 na katastarskoj parceli br. ... KO ..., a trećetuženi je upisan kao nosilac prava korišćenja na katastarskim parcelama br. ... i ... KO ... . Prvostepeni sud je prihvatio kao životne i logički povezane razloge tužioca na kojima zasniva svoj tužbeni zahtev, a iz kojih proizlazi da je tužiočev deda BB od VV kupio zemlju 25.10.1927. godine koja je obuhvaćena tužbom, a nakon overe pred sudom, deda je ušao u posed zemlje i radio na njoj do 1951. godine kada mu je zemlja oduzeta od strane tadašnjih državnih vlasti. U spisu predmeta nalazi se i Tapija iz koje proizilazi da je sačinjena 25. oktobra 1927. godine i da se na istoj nalaze dve taksene marke Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a ostatak tapije je nečitljiv. Nakon što je tužiočev deda umro, tužiočev otac je 1986. godine ušao u posed i zasadio voće i povrće. Tužilac je sa ocem nastavio da obrađuje tu zemlju do njegove smrti 1992. godine, a nakon toga samostalno. Tokom svog ovog vremena oni nisu bili uznemiravani u korišćenju predmetnih parcela. Tokom prvostepenog postupka određeno je izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka građevinsko-geodetske struke i iz dostavljenog nalaza i mišljenja utvrđeno je da tužilac koristi deo katastarske parcele br. .../... KO ... u površini od 1 ha 28a i celu katastarsku parcelu br. ... KO ... u površini od 32a 42m, te da nije moguće uporediti dobijene podatke sa tapijom iz razloga što je tapija nečitljiva.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da tužioca u mirnoj i savesnoj državini parcela koje su predmet spora niko nije ometao, te da je tužilac savesni držalac predmetnog zemljišta, imajući u vidu da je u čvrstom uverenju da zemlja koju obrađuje jeste njegova. Tužilac je u nesmetanoj i mirnoj državini od 1992. godine, te su se prema zaključku prvostepenog suda, 2012. godine stekli uslovi za sticanje prava svojine putem održaja, u smislu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pri čemu je tužba podneta 2018. godine. Zato je prvostepeni sud primenom odredbi članova 28. i 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud ne prihvata materijalnopravne zaključke prvostepenog suda. Prema obrazloženju drugostepenog suda, tužiočeva državina, kao i državina njegovih prethodnika, ne može biti savesna jer je tužilac znao da je predmetna zemlja oduzeta iz poseda njegovog dede i nacionalizovana, pa stoga tužilac nije mogao biti u uverenju da na tim nepokretnostima ima pravo svojine. Iz navedenih razloga drugostepeni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine na osnovu održaja, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Revizija nije osnovana.

Na utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kojim su regulisani svojinskopravni odnosi i sticanje prava svojine održajem.

Ne mogu se kao osnovani prihvatiti revizijski navodi da savesnost državine tužioca nije kompromitovana tokom postupka na adekvatan način. Ovo iz razloga što je sam tužilac u svom iskazu pred sudom istakao da je njegov pravni prethodnik (deda) radio na predmetnim parcelama do 1951. godine kada je zemlja oduzeta u skladu sa propisima tada važećeg društveno - ekonomskog sistema. U vezi sa tim, bez uticaja su revizijski navodi da u suštini ne postoji rešenje o nacionalizaciji, te da tuženi nikada nisu bili u faktičkom posedu predmetnih parcela. Prema oceni Vrhovnog suda, činjenica da je pravnom prethodniku tužioca u nekom periodu onemogućeno da zemlju drži u posedu i da je obrađuje, a što je tužiocu poznato budući da je sa svojim ocem bio u zajedničkom porodičnom domaćinstvu, narušava pretpostavljenu savesnost tužioca u smislu odredbe člana 72. stav 2. i 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Drugostepeni sud pravilno zaključuje da je savestan onaj držalac nepokretnosti koji opravdano veruje da je njen vlasnik, jer smatra da postoji zakoniti pravni osnov za sticanje svojine na nepokretnosti koju drži od prethodnog vlasnika, a da nije znao, niti je prema okolnostima slučaja mogao znati, da nepokretnost koju drži nije njegova. S druge strane, držalac je nesavestan ako je znao da njegov državinski prethodnik nije vlasnik, ili je prema konkretnim prilikama to morao znati.

U konkretnom slučaju tužilac je imao saznanje da je posed izgubljen, da zemlju niko od njegovih pravnih prethodnika nije obrađivao preko trideset godina, pa ponovni ulazak tužiočevog oca u posed predmetnih nepokretnosti 1986. godine nije mogao biti sa uverenjem da su parcele vraćene, samo zato što ih niko nije obrađivao u tom momentu. Dakle, ponovno uspostavljanje državine na predmetnim parcelama moglo je dati samo faktičku vlast nad istim, jer takva državina nije podobna da protekom vremena dovede do sticanja prava svojine budući da nema prerogative kvalifikovane državine. Na navedeno ukazuje i činjenica da je tužilac u pogledu parcela ... i ... podneo zahtev za restituciju, što samo po sebi ukazuje da nije mogao biti u uverenju da su predmetne parcele njegova svojina, već da su nacionalizovane.

Stoga su bez uticaja revizijski navodi da je tužilac podneo zahtev za restituciju u pogledu dve parcele koje su predmet ovog postupka, a da za dve nije podnosio, iz razloga što i u pogledu parcela koje su predmet restitucije, kao i one koje to nisu, važi isti materijalnopravni zaključak o nesavesnoj državini, a imajući u vidu napred iznete razloge.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je odbio zahtev trećetuženog za naknadu troškova revizijskog postupka imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u nužne i potrebne troškove za odlučivanje o reviziji.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković