Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da u konkretnom slučaju za to nisu ispunjeni uslovi.

Predmet tužbenog zahteva je potraživanje tužioca iznosa od 7.611.206,40 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, na ime pružene usluge fizičko-tehničkog obezbeđenja. Prema činjenicama koje su utvrđene u postupku pred prvostepenim sudom, parnične stranke bile su u poslovnom odnosu po osnovu više zaključenih ugovora za pružanje usluga fizičko-tehničkog obezbeđenja za ogranke tuženog, Panonske elektrane i Drinsko limske elektrane, nakon sprovedenog postupka javne nabavke. U septembru 2021. godine, tužilac je pružio uslugu tuženom za ogranak Drinsko-limske elektrane, a tuženi je potpisivanjem zapisnika o izvršenim uslugama, na osnovu kog je tužilac tuženom ispostavio račun, potvrdio izvršenje usluge. Tuženi je račun vratio tužiocu sa razloga što je fakturisana vrednost usluge premašila ukupno ugovorenu vrednost usluge. Tužilac je pružio uslugu fizičko-tehničkog obezbeđenja za ogranak tuženog Panonske elektrane u julu, avgustu i septembru 2021. godine, što je ovlašćeno lice tuženog potvrdilo potpisivanjem zapisnika o izvršenim uslugama, na osnovu čega je tužilac tuženom ispostavio račune, koje je tuženi vratio tužiocu sa obrazloženjem da je ugovor zaključen među strankama u potpunosti iskorišćen.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi doneli su odluku o tužbenom zahtevu na osnovu zaključka da tuženi nije dokazao da su zaključeni ugovori prestali da važe, i da se tuženi ne može osloboditi obaveze plaćanja za usluge koje je primio, a da je obaveza tuženog da se stara o primeni Zakona o budžetskom sistemu i Zakona o javnim nabavkama, da vodi računa o iskorišćenosti sredstava predviđenih do tada važećim ugovorima i da sprovede postupak radi zaključenja novih ugovora, pa primenom člana 600. i člana 324. Zakona o obligacionim odnosima nalaze da postoji obaveza na strani tuženog plaćanja naknade za pružene usluge, sa zakonskim zateznim kamatama.

Prema takvoj sadržini tražene sudske zaštite i razlozima presuđenja, nema potrebe za izuzetnom dozvoljenošću revizije.

Eventualna pogrešna primena materijalnog prava ne može biti razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije. Pitanja koja se postavljaju u reviziji se tiču pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja i ne mogu se isticati u posebnoj reviziji. Navodima revidenta se ukazuje na odluku Vrhovnog kasacionog suda Prev 1412/22 od 16.03.2023. godine, koja je u konkretnom slučaju bez uticaja jer nije zasnovana na istom činjeničnom stanju. U opisanoj situaciji nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti za novim tumačenjem prava, pa ni potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je podneo tužbu 28.11.2021. godine. Vrednost predmeta spora je 7.611.206,40 dinara, što je dinarska protivvrednost iznosa od 64.733,14 eura.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi revizijski cenzus iz člana 485. Zakona o parničnom postupku, revizija je nedozvoljena, pa je Vrhovni sud primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučio je u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković