Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Tužilac ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka u tome što prvostepeni sud nije imao osnova u odredbama Zakona o parničnom posutpku da prihvati razloge svedoka da uskrate davanje iskaza, a koje razloge je i drugostepeni sud smatrao opravdanim. Dalje, osporava ocenu pisanih dokaza, o okolnostima radi čijeg dokazivanja je predložio i saslušanje istih svedoka. Ističe okolnosti za koje smatra da ih ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu pravilno cenili. Takvim navodima, tužilac osporava pravilnost postupanja prvostepenog suda, u vezi sa izvođenjem dokaza i ocenu izvedenih dokaza od strane prvostepenog suda, što prema odredbama člana 407. Zakona o parničnom postupku nisu dozvoljeni revizijski razlozi.

Navodima da drugostepeni sud nije pravilno prikazao činjenično stanje, niti cenio pismene dokaze u spisima, tužilac neosnovano ističe povredu odredaba parničnog postupka iz člana 174. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Dokaze je, radi utvrđivanja činjeničnog stanja cenio prvostepeni sud, tako da u vezi ocene dokaza pred drugostepenim sudom nije mogla biti učinjena povreda. Pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja revizijom se ne može pobijati u ovoj parnici, po odredbi člana 407. stav 2. zakona o parničnom postupku. Tužilac smatra da su, bez obzira na usmeni dogovor, veštaci jasno utvrdili visinu potraživanja tužioca, da za svu robu, gorivo i kamion čiju štetu i nadoknadu tužilac traži, postoje knjigovodstveni dokazi koje su veštaci cenili, te da je dokazao visinu štete koju je tuženi pričinio tužiocu. Suštinski, tužilac nastoji da u reviziji izloži drugačije činjenično stanje nego što ga je utvrdio prvostepeni sud, na temelju kog je doneta presuda u drugom stepenu, što nije dozvoljen revizijski razlog.

Predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 19.455.527,57 dinara i to: iznosa od 5.082.086,06 dinara na ime sticanja bez osnova u vrednosti preuzete robe tužioca, iznosa od 9.864.787,91 dinar na ime preuzetog goriva u ime tužioca, iznosa od 3.416.653,60 dinara na ime preuzetog vozila tužioca marke ... registarskih ..., sve sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 21.10.2015. godine, kao i iznosa od 1.092.000,00 dinara sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati od 21.10.2015. godine koji iznos je obračunat na ime naknade štete u vidu izmakle koristi tužioca za period od 01.08.2015. do 01.10.2015. godine, te zahtev za vraćanje blanko menice AA ...

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, parnične stranke bile su u poslovnom odnosu na osnovu Ugovora o prodaji goriva iz februara meseca 2015. godine, po kome je tuženi isporučio tužiocu gorivo i derivate, a tužilac ostao dužan tuženom iznos od 100.000,00 evra po osnovu cene za isporučenu robu, što su parnične stranke i konstatovale Ugovorom o regulisanju međusobnih prava i obaveza od 31.07.2015. godine, u članu 1. Radi obezbeđenja urednog izmirenja obaveze tužioca, parnične stranke ugovorile su i konstituisale vansudske hipoteke na nepokretnosti u vanknjižnom vlasništvu statutarnog zastupnika tužioca. Članom 2. ugovora predviđeno je da će tužilac potraživanje tuženog platiti u roku od 6 meseci od dana overe založne izjave. Tokom postupka nisu dostavljeni dokazi da je potraživanje u iznosu od 100.000,00 evra, koje je tuženi imao prema tužiocu, izmireno, makar i delimično, korišćenjem bilo kog ugovorenog sredstva obezbeđenja. Ocenom iskaza zakonskog zastupnika tužioca i iz iskaza svedoka, prvostepeni sud je utvrdio da je postojao usmeni dogovor da tužilac preda tuženom tri benzinske pumpe na upravljanje i da se na taj način, iz dobiti ostvarene upravljanjem pumpama od strane tuženog, pre svega izmiri prethodno nesporno utvrđeni dug u iznosu od 100.000,00 evra, a da će se nakon toga precizirati dalja saradnja. Iz Zapisnika o zatečenom stanju goriva i dopunskog asortimana od 18.07.2015. godine, 19.07.2015. godine i 21.07.2015. godine prvostepeni sud utvrđuje da su sačinjeni na benzinskim stanicama „Gradska bolnica“ „Vojvode Micka“ i benzinskoj stanici „Šimanovci“ u Šimanovcima, da su sva tri zapisnika potpisana od strane AA, BB i VV, kao i da su snabdeveni pečatom tužioca. Zapisnicima je konstatovano ukupno stanje zaliha goriva i artikala dopunskog asortimana. Iz zapisnika o zatečenom stanju goriva i dopunskog asortimana od 18.07.2015. godine za pumpu u BS „Vojvode Micka“ je utvrđeno da u istom, pored ostalog, stoji „po osnovu popisa ostale robe (dopunski asortiman) zatečeno stanje na objektu iznosi 136.940,00 dinara, stanje po poslovnim knjigama preduzeća Planus plus iznosi: iluzorno je računati zalihe jer se nikako ne slažu treba proveriti sa knjigovođom“. Iz zapisnika o zatečenom stanju goriva i dopunskog asortimana od 19.07.2015. godine za pumpu BB “Gradska bolnica“ stoji „po osnovu popisa ostale robe zatečeno stanje na objektu iznosi 346.700,00 dinara, stanje po poslovnim knjigama preduzeća Planus plus iznosi - nepoznato jer je nemoguće utvrditi, KEPU knjiga je kod knjigovođe, a zalihe u kompjuteru nisu verodostojne“. Zapisnikom o zatečenom stanju goriva i dopunskog asortimana od 21.07.2015. godine za pumpu „BB Šimanovci“ stoji „po osnovu popisa osnovne robe zatečeno stanje na objektu 1.059.675,00 dinara, stanje po poslovnim knjigama preduzeća Planus plus iznosi: KEPU knjiga se nalazi kod knjigovođe“.

Prvostepeni sud zaključuje da se iz sadržine izvedenih dokaza ne mogu sa sigurnošću utvrditi prava i obaveze ugovornih strana koje su ustanovljene usmenim dogovorom, niti bilo koje pojedinosti koje se tiču primopredaje tri benzinske pumpe i odgovarajuće dokumentacije koja bi pratila navedenu primopredaju. Prvostepeni sud zaključuje da je u pogledu usmenog dogovora koji se tiče predaje tri pumpe tuženom na upravljanje postojalo poverenje između parničnih stranaka kao učesnika pravnog odnosa, ali je uz predavanje pečata, pristupnih šifri bankama, sefovima, predaju kartica i svega što je potrebno radi poslovanja privrednog subjekta, a radi realizacije usmenog dogovora koji se ticao predaje pumpi tuženom, izostala dokumentacija iz koje bi se sa sigurnošću moglo utvrditi šta je zatečeno na pumpama i predato tuženom i da nije moguće utvrditi ni krivicu niti doprinos, ni visinu štete postupanjem tuženog. U konkretnom slučaju nije razjašnjeno da li je, ko, kada, šta i kome predao i to: na strani lica koja predaju robu odnosno gorivo postoji nedoumica šta se i u kojoj količini predaje. Ostalo je nejasno na osnovu čega je veštak utvrdio vrednost robe, odnosno uvidom u koju dokumentaciju, pa prvostepeni sud i po nalaženju drugostepenog suda pravilno odluku nije zasnovao na nalazu veštaka, jer nije potkrepljen adekvatno pisanim dokazima. Iz navedenih razloga, prvostepeni sud, nalazi da nije osnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi na isplatu iznosa od 5.089.586,03 dinara, jer iz dostavljenih dokaza sud nije mogao utvrditi jasne i nedvosmislene količine robe koje su tuženom predate. Prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev tužioca i u delu za isplatu iznosa od 9.864.787,91 dinar na ime preuzetog goriva u ime tužioca, jer knjigovodstvena kartica za 2015. godinu, ne sadrži overu od strane Igmintpetrola sa potpisom ovlašćenog lica i pečatom privrednog društva kao isporučioca goriva. Takođe, veštak je utvrdio da tužilac u javno objavljenim finansijskim izveštajima nije dokumentovao postojanje dobiti za 2015. godinu tako da prosečna neto dobit koju je tužilac ostvario u periodu od januara do jula 2015. godine iznosi 0,00 dinara, što znači da se ne može utvrditi očekivana dobit za period avgust-oktobar 2015. godine te nije osnovan ni zahtev tuženog za isplatu iznosa po tom osnovu, niti se može odlučivati u tom delu bez prethodno utvrđene krivice na strani tuženog. U vezi sa cenom spornog vozila „...“ sud nalazi da zahtev za isplatu vrednosti nije osnovan. Račun IFU-1/2015 od 17.07.2015. godine kojim je fakturisan iznos od 750.000,00 dinara je izdao tužilac. Plaćen je od strane tuženog fakturisani iznos za predmetno vozilo, a pozivanje na to da je tuženi na obrascu tužioca izdao račun na ime tužioca, sa nalogom za uplatu na račun trećeg privrednog društva sudovi ne smatraju relevantnim bez dokazivanja neistinitosti same te isprave. Konačno, nižestepeni sudovi zaključuju, primenom pravila o teretu dokazivanja, da tužilac, na kome je teret dokazivanja, činjenice da je tuženi preuzeo određenu robu od tužioca, neosnovano zaduživao tužioca naručujući robu koju nije plaćao dobavljačima, otuđio teretno vozilo tužioca, čime mu je pričinio štetu koja je predmet tužbenog zahteva u konkretnim iznosima, nije dokazao, te su osnov i visina tužbenog zahteva ostali nedokazani. U pogledu zahteva za vraćanje blanko menice br. AA ..., prvostepeni sud je naveo da je tužbeni zahtev odbijen, jer tužilac nije dokazao da je ispunio obavezu iz ugovora koji je i bio osnov izdavanja menice. Drugostepeni sud je prihvatio za pravilnu prvostepenu odluku.

Vrhovni sud, nalazi da revizija tužioca nije osnovana.

Kako je napred navedeno, u ovoj parnici se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, prema odredbama člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postuku, jer se ne radi o pravnosnažnoj presudi donetoj u drugom stepenu iz odredbe člana 403. stav 2. istog zakona. Prema tome, nisu od značaja navodi revizije kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja niti zaključaka nižestepenih sudova o dokazanosti bitnih činjenica na kojima tužilac zasniva tužbeni zahtev.

Tužilac je postavio tužbeni zahtev za naknadu štete, obične – po osnovu umanjenja tužiočeve imovine i izmakle koristi – dobiti tužioca u određenom periodu. Prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima, člana 155, šteta je umanjenje nečije imovina i sprečavanje njenog povećanja. Ko drugome prouzrokuje štetu, dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154.). Tužilac nije dokazao da je određenim radnjama tuženog došlo do štete po njegovu imovinu, umanjenja imovine ili sprečavanja njenog povećanja, i u određenoj visini. To su rezultati sprovedenog dokaznog postupka u ovoj parnici. Prema tome, nije dokazana osnovanost tužbenog zahteva za naknadu štete.

Tužilac je tužbeni zahtev za vraćanje blanko menice zasnovao na navodima da je tuženom predao blanko menicu na ime obezbeđenja potraživanja iz Ugovora o kupoprodaji od 27.02.2015. godine, koju je tuženi popunio i predao na naplatu na iznos od 6.187.258,63 dinara, iako njegovo potraživanje u tom trenutku nije bilo dospelo. U reviziji, tužilac ističe da je tuženi neosnovano zadržao i podneo menicu na naplatu i time blokirao račun tužioca, a da nije dostavi dokaz da je zadužio tužioca po bilo kom osnovu i da je čak i parnični postupak koji je tuženi pokrenuo protiv tužioca okončan odbijanjem tužbenog zahteva, pa nadalje, da je sav novac od prodaje goriva i robe on preuzeo, što po blokadi računa menicom, što naplatom od prodaje goriva i druge robe.

Samim navodima tužioca proizilazi neosnovanost tužbenog zahteva za vraćanje blanko menice, jer takva menica ne postoji. Blanko izdata menica je popunjena i predata je na naplatu. Stoga, tužilac jedino može isticati zahteve kojima bi osporavao valjanost menice, sa popunjenim meničnim elementima i zahtevati vraćanje onog što je eventualno po nevažećoj menici naplaćeno.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbio reviziju kao neosnovanu.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka jer revident nije uspeo sa revizijom, a zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju i sudske takse na ime odgovora na reviziju jer ovaj trošak nije bio potreban za odlučivanje o reviziji, primenom odredaba člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković