Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, kojom pobija presudu u stavu II izreke zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revident ne ukazuje određeno na bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, pravni prethodnik tužene NLB banka, je dana 28.10.2009. godine izdala garanciju broj GC 2009/701 u korist pravnog prethodnika tužioca Agencije za privatizaciju Beograd kojom se neopozivo i bezuslovno obavezala da korisniku garancije plati iznos obaveze od 50.270.000,00 dinara na prvi poziv, odnosno kada je Agencija za privatizaciju obavesti pismenom izjavom da kupac po Ugovoru o prodaji kapitala metodom javne aukcije broj 1-278/07-350/01 od 21.02.2007. godine nije izvršio svoju obavezu investicionog ulaganja u skladu sa članom 5.2.1 navedenog Ugovora. Obaveza tužene banke je nastala po pozivu Agencije za privatizaciju dana 02.11.2009. godine. Tužena tada nije postupila po obavezi iz garancije i tužiocu nije platila garantovani iznos po pozivu od 02.11.2009. godine. Dana 05.11.2009. godine, Privredni sud u Beogradu je doneo rešenje P 10689/09 kojim je odredio privremenu meru i zabranio Agenciji za privatizaciju da raspolaže navedenom bankarskom garancijom, a ovde tuženoj banci naloženo je da uskrati Agenciji za privatizaciju isplatu navedenog iznosa po garanciji. Određeno je da će privremena mera trajati do okončanja parničnog postupka. Parnični postupak je okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1962/17 od 08.06.2017. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev nalogodavca navedene garancije, kupca kapitala iz osnovnog ugovora za čiju obavezu je izdata bankarska garancija, protiv Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije Republike Srbije. Ovde tužena banka je u navedenoj parnici bila umešač na strani tužioca. Tuženi je dana 02.08.2017. godine platio tužiocu kao pravnom sledbeniku Agencije za privatizaciju iznos po garanciji od 50.270.000,00 dinara. U ovoj parnici tužilac tužbom traži da se tuženi obaveže na isplatu zakonske zatezne kamate obračunate na iznos od 50.270.000,00 dinara za period od 02.11.2009. godine do 02.08.2017. godine, u iznosu od 59.104.171,87 dinara. Prvostepeni sud je utvrdio da zakonska zatezna kamata obračunata na iznos od 50.270.000,00 dinara za period od 02.11.2009. godine do 02.08.2017. godine iznosi 59.087.650,24 dinara. Zakonske zatezne kamate obračunate na iznos od 50.270.000,00 dinara za period od 02.11.2009. godine do 05.11.2009. godine iznose 100.875,14 dinara, a za period od 08.06.2017. godine do 02.08.2017. godine iznose 925.518,89 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud, zaključuje da postoji obaveza na strani tužene da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu za period od 02.11.2009. godine (dan kad je tužena pala u docnju) do dana 02.08.2017. godine (dan kad je tužena isplatila iznos glavne obaveze po bankarskoj garanciji), jer je banka svojim propustom dospela u docnju, bez opravdanog razloga, zbog čega odgovora i za nemogućnost ispunjenja koju nije skrivila, te obavezuje tuženu na isplatu iznosa od 59.087.650,24 dinara, sa zateznom kamatom od 24.05.2018. godine do isplate. Obrazlaže da je tužena svoju obavezu prema tužiocu ispunila pravovremeno, ne bi nastala obaveza na plaćanje zakonske zatezne kamate kao posledice povrede obaveze iz bankarske garancije. Određivanje privremene mere je predložilo treće lice, što je uticalo na period docnje u plaćanju, ali ne i na docnju tuženog koja je prethodno nastupila i koja sama po sebi uzrokuje obavezu plaćanja zakonske zatezne kamate. Smatra da se ne može primeniti odredba člana 354. stav lj. ZOO, jer nije nastupila nemogućnost ispunjenja obaveze tuženog, već samo odlaganje ispunjenja privremenom merom. Odluku prvostepeni sud temelji na odredbama člana 1083, 1087. stav 1, člana 262, 263, 266, 267 i 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud, je stava da u periodu važenja privremene mere tužena banka nije odgovorna za posledice neplaćanja po bankarskoj garanciji, jer u tom periodu plaćanje za nju nije bilo moguće, zbog pravnosnažne sudske odluke. Polazeći od odredbe člana 300. Zakona o izvršnom postupku ( „Službeni glasnik RS“ 125/2004), zaključuje da tužilac pravo na zakonsku zateznu kamatu ima za period od 02.11.2009. godine (od dolaska tužene u docnju) do dana 05.11.2009. godine (dan kad je određena privremena mera zabrane banci da izvrši isplatu tužiocu po predmetnoj bankarskoj garanciji) i za period od 08.06.2017. godine (dan pravnosnažnog okončanja parničnog postupka) do dana 02.08.2017. godine (dan konačne isplate po bankarskoj garanciji), jer banka ne može da odgovara za period u kom je važila privremena mera zabrane ispunjenja, odnosno da je reč o nemogućnosti ispunjenja za koju banka ne može da odgovara shodno članu 354. Zakona o obligacionim odnosima, jer činjenicom da je nemogućnost ispunjenja nastupila po zapadanju tužene u docnju, ne znači da je tužena u obavezi da sve obaveze prema tužiocu ispuni kao da te nemogućnosti nije bilo. Odluku prvostepenog suda u usvajajućem delu za obračunate zakonske zatezne kamate za period važenja privremene mere - preinačuje i odbija tužbeni zahtev za iznos od 58.061.256,21 dinara sa zakonskom zateznom kamatom računatom od 24.05.2018. godine do isplate.

U reviziji, tužilac ponavlja stanovište o primeni materijalnog prava, prema kome je tužena svojim kašnjenjem i odugovlačenjem sa isplatom dospelog iznosa iz garancije uzrokovala pravo tužioca i obavezu tužene na plaćanje zatezne kamate po odredbi člana 277. ZOO, i doprinela i prouzrokovala neosnovano određivanje privremene mere i na taj način lišila tužioca mogućnosti raspolaganja svojim novcem, a svakako odgovara za nemogućnost ispunjenja koja je nastala posle njenog dolaska u docnju, prema odredbi člana 262. stav 4. ZOO.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo u odlučivanju o tužbenom zahtevu, te da je revizija neosnovana.

Odlukom o privremenoj meri određena je nemogućnost ispunjenja obaveze tužene banke prema pravnom prethodniku tužioca, saglasno odredbama član 300. Zakona o izvršnom posutpku, na koje se i drugostepeni sud poziva, zbog čega banka ne može biti odgovorna za nastalu nemogućnost. Zbog donetog rešenja o privremenoj meri kojom je tuženoj banci naloženo da uskrati poveriocu isplatu potraživanja po garanciji onemogućena je isplata u periodu od donošenja odluke 05.11.2009. godine do pravnosnažnog okončanja parnice 08.06.2017. godine, a ta nemogućnost je određena i pravnom prethodniku tužioca kao poveriocu. Za takvu nemogućnost u navedenom periodu tužena banka nije odgovorna bez obzira što je ranije pala u docnju sa ispunjenjem obaveze.

Priroda obaveze na plaćanje zatezne kamate za period docnje jeste da je to sankcija dužniku za neblagovremeno ispunjenje novčane obaveze, ali i naknada pretpostavljene štete koju poverilac trpi u periodu docnje dužnika u ispunjenju novčane obaveze, bez obzira da li je štetu i pretrpeo. S obzirom na pravno dejstvo sudske odluke o određivanju privremene mere, koje se ogleda u obavezi postupanja u skladu sa izrečenom zabranom, koju privremenu meru nije tužena predložila, postupanje tužene nije protivpravno ni u smislu nepoštovanja obaveze na ispunjenje novčane obligacije, kako to tužilac obrazlaže. Stoga tužena ne odgovara tužiocu za zatezne kamate za period važenja privremene mere.

Nadalje, Vrhovni sud prihvata razloge iznete u pravnosnažnoj drugostepenoj presudi za odbijanje tužbenog zahteva za uglavničenu zakonsku zateznu kamatu za period od 05.11.2009. godine do 08.06.2017. godine, pa se revident u smislu odredbe člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku upućuje na obrazloženje drugostepenog suda, bez potrebe za detaljnijim obrazlaganjem odluke.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbio reviziju kao neosnovanu.

Odluku o zahtevu tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni sud je doneo primenom člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa odredbom člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer troškovi na ime sastava odgovora na reviziju i takse na odgovor na reviziju nisu bili neophodni radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković