Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća Tatjane Đurica i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca TOREX CO DOO Beograd – u stečaju, čiji su punomoćnici advokati iz Zajedničke advokatske kancelarije Dobrić u Beogradu, protiv tuženih EUROPEAN REAL ESTATE DOO Beograd – u stečaju, čiji je punomoćnik Goran Kovačević, advokat u ..., AA iz ... čiji je punomoćnik Ivan S. Ivanović, advokat u ... i BS GRADNJA PROPERTIES DOO Beograd, čiji je punomoćnik Katarina M. Milosavljević, advokat u ..., radi utvrđivanja ništavosti i pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika, vrednost predmeta spora 156.074.278,61 dinar, odlučujući o revizijama tuženog AA i tuženog BS Gradnja rroperties DOO Beograd, izjavljenim protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 1600/22 od 23.05.2023. godine, u sednici veća održanoj 03.04.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJAJU SE revizija tuženog AA i revizija tuženog BS Gradnja rroperties DOO Beograd, UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda 11Pž 1600/22 od 23.05.2023. godine u stavu I izreke i presuda Privrednog suda u Beogradu P 6772/18 od 22.10.2021. godine u stavu I izreke i u tom delu se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu P 6772/18 dana 22.12.2021. godine kojom je u I stavu izreke utvrdio da je ništav Ugovor o preuzimanju ispunjenja koji su zaključili tužilac i sva tri tužena dana 16.09.2014. godine; u II stavu izreke je odbio tužbeni zahtev da se obaveže tuženi BS Gradnja rroperties DOO Beograd da tužiocu isplati iznos od 156.074.278,61 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 09.02.2018. godine do isplate; u III stavu izreke je obavezao tužene European real estate DOO Beograd – u stečaju i tuženog AA da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 1.933.840,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate; u IV stavu izreke (pogrešno označenom kao V) je odbio zahtev tužioca da se obaveže tuženi BS Gradnja rroperties DOO Beograd da solidarno sa ostalim tuženima naknadi tužiocu troškove parničnog postupka i u poslednjem stavu (pogrešno označenom kao VI) odbio zahtev istog tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Privredni apelacioni sud je odlučujući o žalbama tužioca i tuženih presudom 11Pž 1600/22 od 23.05.2023. godine u I stavu izreke odbio žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu u I stavu izreke, dok je u II stavu izreke ukinuo prvostepenu presudu u preostalom delu i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremene i dozvoljene revizije su izjavili tuženi AA, koji presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava, i tuženi BS Gradnja rroperties DOO Beograd, koji pobija presudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011…10/2023) i zaključio da su revizije osnovane.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na osnovu kog je doneta drugostepena presuda, dana 16.09.2014. godine su tuženi European real estate DOO Beograd kao prva ugovorna strana, i tuženi AA i tužilac kao druga ugovorna strana, zaključili Ugovor o preuzimanju ispunjenja, kojim su, između ostalog, konstatovali da su zasnovali međusobne suinvestitorske odnose povodom zajedničke izgradnje objekta – hotela i podzemne garaže u ... ulici br. .. u Beogradu, da je po tužbi suinvestitora iz tog ugovora - Monterosa DOO Beograd pokrenut postupak pred Arbitražnim sudom Međunarodne trgovinske komore u Parizu, kojom tužbom se potražuje od svih ugovornih strana, ovde tužioca, tuženog European real estate i AA kao solidarnih dužnika ukupan iznos od 7.400.000,00 evra, kao i da se poruši veći deo već izgrađenog predmetnog stambeno poslovnog objekta i zabrani dalja izgradnja. Na osnovu izveštaja angažovanih advokata ne može se očekivati pozitivan ishod po konačnoj odluci arbitraže u postupku koji je u toku, već je jedino sporna visina obaveze na čiju isplatu će, potpuno izvesno, biti obavezane sve ugovorne strane kao solidarni dužnici, te saglasno utvrđuju da iznos moguće obaveze predstavlja iznos od ne manje od 7.400.000,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, uvećan za iznos zakonske zatezne kamate, bez uvećanja za iznos štete koja će nastati za slučaj rušenja dela već izgrađenog objekta, odnosno zabrane dalje gradnje, koja se na dan sačinjavanja i potpisivanja Ugovora ne može pouzdano kvalifikovati, ali se procenjuje na preko 1.800.000,00 evra. Ugovorne strane su konstatovale iznos pojedinačnih obaveza, pa su u članu 5 Ugovora obrazložili svoje interese za preuzimanje ispunjenja rizika nastupanja obaveze, te su postigli sporazum da European real estate preuzme obavezu AA i tužioca Torex Co, koja će biti ishodovana arbitražnom odlukom u visini od 4.933.332,00 evra, kao buduću novčanu obavezu, uz naknadu u visini od 1.973.333.33 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, u ratama, a najkasnije do 30.05.2015. godine, koja će biti isplaćena ovde tuženom BS Gradnja rroperties DOO Beograd koji, u smislu odredaba člana 149. stav 1 ZOO stiče sopstveno i neposredno pravo potraživanja prema ovde tužiocu Torex Co i AA. Članom 8. Ugovora predviđeno je da ukoliko obaveza iz arbitražne odluke bude veća od iznosa utvrđene naknade iz člana 6. stav 1. Ugovora, prva strana ima obavezu da celokupnu obavezu izmiri, ali do iznosa od 4.933.332,00 evra i u tom slučaju nema pravo na bilo kakva potraživanja prema drugoj strani na osnovu eventualne razlike između stvarno utvrđene obaveze druge strane po konačnoj odluci Arbitražnog suda i iznosa naplaćene naknade prvoj strani iz člana 7. stav 1. Ugovora. Za slučaj da obaveza bude manja od iznosa utvrđene naknade, prva strana će tu obavezu izmiriti, s tim što druga strana nema pravo na bilo kakva potraživanja prema prvoj strani na osnovu eventualno ostvarene razlike između stvarno utvrđene obaveze po konačnoj odluci Arbitražnog suda i iznosa isplaćene naknade prvoj strani. Konačnom arbitražnom odlukom od 16.03.2017. godine naloženo je ovde tužiocu, Torex Co, ovde tuženima European real estate i AA da društvu Monterosa na ime naknade štete solidarno plate iznos od 12.500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.03.2014. godine do isplate i iznos od 405.000,00 američkih dolara na ime naknade troškova postupka i da sagrađeni objekat poruše. Tužilac Torex Co je tuženom BS Gradnja rroperties dao menicu na ime obezbeđenja potraživanja iz ugovora, radi isplate iznosa od 244.707.343,50 dinara, sa meničnim ovlašćenjem. Na osnovu te menice kao verodostojne isprave je tuženi BS Gradnja rroperties podneo sudu predlog za izvršenje, na osnovu kog je Privredni sud u Beogradu doneo rešenje Iiv 535/17 od 17.02.2017. godine kojim je odredio predloženo izvršenje, protiv kog rešenja nije izjavljen prigovor od strane izvršnog dužnika, te je od ovde tužioca kao izvršnog dužnika u periodu od 31.03.2017. godine do 02.08.2018. godine naplaćen ukupan iznos od 156.074.278,61 dinar u korist BS Gradnja rroperties DOO Beograd.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja da je Ugovorom od 16.06.2014. godine tuženi European real estate preuzeo ispunjenje buduće novčane obaveze tužioca i tuženog AA prema društvu Monterosa po konačnoj arbitražnoj odluci Arbitražnog suda Međunarodne trgovinske komore u Parizu, dok se tužilac obavezao da na ime naknade za to, solidarno sa tuženim AA, isplati tuženom BS Gradnja rroperties 1.973.333,33 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, u vreme dok je postupak pred Arbitražnim sudom bio u toku, sudovi zaključuju da obaveza čije je ispunjenje tuženi European real estate preuzeo u trenutku zaključenja ugovora nije postojala. Prvostepeni sud smatra da je predmetnim ugovorom preuzeta obaveza čiji je izvor konačna odluka arbitražnog suda, pa da je takva obaveza nastala danom donošenja konačne arbitražne odluke. Kako ta obaveza nije postojala u vreme zaključenja Ugovora o preuzimanju ispunjenja, to je tuženi European real estate preuzeo ispunjenje nepostojeće obaveze, pa stoga nije postojao osnov obaveze tužioca i tuženog AA na isplatu naknade za preuzimanje, koja je ugovorena u korist trećeg lica – ovde tuženog BS Gradnja rroperties DOO Beograd. Stoga je utvrdio ništavost Ugovora o preuzimanju ispunjenja, na temelju odredaba člana 47, 51. i 103. Zakona o obligacionim odnosima. Sa istih razloga drugostepeni sud prihvata za pravilnu odluku o ništavosti Ugovora o preuzimanju ispunjenja. Pritom, analizira pravnu prirodu ugovora, pa zaključuje da tuženi European real estate nije treće lice, već solidarni dužnik, pa predmetni ugovor nema elemente ni pristupanja dugu, niti preuzimanja duga iz odredbe člana 453. ZOO. Ocenjuje da su ugovorne strane saglasno utvrdile visinu obaveze na dan zaključenja ugovora u tačno navedenim iznosima, na ime štete, ali da takva obaveza u trenutku zaključenja ugovora nije postojala, što posledično utiče na postojanje kauze, posebno imajući u vidu da obaveza isplate naknade tuženom European real estate od strane tužioca i tuženog AA nije bila uslovljena obavezom po osnovu konačne arbitražne odluke.

Vrhovni sud ne prihvata za pravilne razloge nižestepenih sudova za ništavost Ugovora o preuzimanju ispunjenja od 16.09.2014. godine i sa tog razloga su revizije osnovane.

Prema sadržini Ugovora, ugovorne strane su se sporazumele o uređenju međusobnih odnosa povodom njihove solidarne odgovornosti prema suinvestitoru, iz sasvim određenog štetnog događaja, za koji među njima nije bilo sporno da je nastao, kao i šteta po suinvestitora. Za sve učesnike u ovom ugovoru neizvesna je bila jedino visina njihove obaveze za naknadu štete i ona je uslovljena konačnom odlukom arbitražnog suda u postupku koji je u trenutku zaključenja ugovora već pokrenuo oštećeni suinvestitor. Ne može se prihvatiti teza nižestepenih sudova kojom svode postojanje obaveze ugovornih strana isključivo na obavezu utvrđenu konačnom arbitražnom odlukom. Naprotiv, iz sadržine utvrđenih činjenica proizilazi zaključak da su se ugovorne strane sporazumele o celini međusobnih odnosa proisteklih iz činjenice da su saodgovorni za nastanak štete prema suinvestitoru i da se o visini obaveze na naknadu štete očekuje presuda po tužbi suinvestitora. Dakle, obaveza prema suinvestitoru jeste postojala, kao i time uzrokovan odnos sadužnika među ugovornim stranama. Ugovorne strane, ovde parnične stranke su izvesno i sasvim određeno znale o čemu se sporazumevaju. Konkretno sporazumeli su se kako da snose teret saodgovornosti za štetu koju su prouzrokovali i koja jeste bila i predmet arbitražnog spora, što nikako ne znači da obaveza nije postojala. Činjenica da je visina ukupne obaveze ugovarača u konačnom zavisila od arbitražne presude, nikako ne znači da osnov njihove međusobne obaveze kao saodgovornih sadužnika nije postojao u trenutku kada su se sporazumevali Ugovorom o preuzimanju ispunjenja. Prema utvrđenim činjenicama može se zaključiti da su ugovorne strane međusobno zaključile sporazum o poravnanju, o svom pravnom odnosu saodgovornih za pričinjenu štetu, kojim uklanjaju međusobnu neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze s tim u vezi, u smislu odredaba člana 1089. ZOO.

Prema odredbi člana 47. ZOO na koju se nižestepeni sudovi pozivaju, ugovor je ništav kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv. Nijedna od obaveza određenih Ugovorom koje su predmet raspravljanja u ovom postupku nije ni nemoguća, ni nedopuštena, ni neodređena. Naprotiv, obaveza tužioca i tuženog AA je novčana, u visini od 1.973.333,33 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, prema tuženom European real estate kao ugovornoj strani koja je prihvatila da snosi obavezu tužioca i AA po arbitražnoj presudi do iznosa od 4.933.332,00 evra, što je novčana i odrediva obaveza, u smislu člana 50. stav 1. ZOO.

Prema odredbi člana 51. ZOO, na koju se takođe sudovi pozivaju, svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov. Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a pretpostavlja se da obaveza ima osnov iako nije izražen. Osnov obaveze tužioca prema tuženom, European real estate, čiji je beneficijar tuženi BS Gradnja properties, je upravo u otklanjanju neizvesnosti u međusobnom pravnom odnosu povodom postojanja odgovornosti za štetu prema suinvestitoru. Takav osnov nije nedopušten i ne može se smatrati da nije postojao, kako to smatraju nižestepeni sudovi. Ugovor je ništav ako osnov ne postoji, ili je nedopušten (član 52. ZOO), ali to nije konkretno slučaj, kako je napred obrazloženo.

Osnov obaveze treba shvatiti kao pravni razlog i cilj radi kojeg se stranke obavezuju, koji u konkretnom slučaju leži u pravnoj prirodi ugovora koji su stranke zaključile, a to je uklanjanje neizvesnosti u krajnjem snašanju obaveze na naknadu štete, u meri u kojoj su to ugovorne strane odredile.

Ne stoji razlog koji je izneo drugostepeni sud, da kauza obaveze koja je Ugovorom ustanovljena na strani tužioca i tuženog AA nije u obavezi tuženog European real estate na isplatu po arbitražnoj presudi njihove obaveze, do iznosa od 4.933.332,00 evra, jer upravo iz celine ugovorenog odnosa proizilazi da ove dve novčane obaveze jesu u međusobnoj vezi. Ranije dospeće obaveze tužioca i AA (do 30.05.2015. godine), u odnosu na neizvesno dospeće po arbitražnoj presudi, ne znači da ove dve obaveze nisu međusobno u vezi prema celini ugovornog odnosa.

Konačno, odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima određeno je da je ništav ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti (član 109. stav 1. ZOO). Kada je predmet spora ništavost ugovora na koju se tužilac poziva, tada sud po službenoj dužnosti ispituje i uslove za ništavost ugovora na koju se tužilac ne poziva. U ovoj parnici presuda je doneta na osnovu pogrešnog zaključka nižestepenih sudova o nedostatku kauze navedenih obaveza koje su stranke preuzele Ugovorom o preuzimanju ispunjenja, dok se eventualnim drugim razlozima ništavosti sudovi nisu bavili.

Nadalje, nije utvrđena u potpunosti sadržina ugovora, pa je izostalo raspravljanje činjenica od značaja za ništavost svih ugovornih odredaba, odnosno ugovora u celosti i primenu odredbe člana 105. Zakona o obligacionim odnosima.

To su razlozi zbog kojeg su prvostepena i drugostepena pravnosnažna presuda o glavnom zahtevu ukinute i u tom delu predmet vraćen na ponovno suđenje, radi odluke o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora na osnovu pravilne primene materijalnog prava, uz uzimanje u obzir svih relevantnih okolnosti koje su za to od značaja. Odluka je doneta po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković