U odgovoru na reviziju tužilac je osporio revizijske navode sa predlogom da se revizija tuženog odbije.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž 1440/24 od 13.03.2025. godine odbačen je predlog tuženog za donošenje dopunske presude.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi o bitnoj povredi pred drugostepenim sudom jer je propustio da odluči o delu tužbenog zahteva. Naime iz stanja u spisima proizlazi da je rešenjem Privrednog apelacionog suda od 13.03.2025. godine odbačen kao neblagovremen predlog tuženog za donošenje dopunske presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u dugogodišnjem poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji na izgradnji distributivne gasne mreže u Opštini Surčin od 13.09.2006. godine, sa Aneksom od 04.11.2009. godine. Ugovorena je vrednost radova u ukupnom iznosu od 2.260.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate (građevinski i mašinski radovi), kao fiksna vrednost, koja obuhvata sve nepredviđene radove, viškove i isključuje eventualne manjkove. Ugovoren je sistem "ključ u ruke", s tim da se iz ovog sistema izuzimaju, pored ostalog, obaveza tuženog (investitora) da isporuči merno-regulacione stanice (MRS) za primopredaju gasa u distributivni gasni sistem, da iste priključi na svoj postojeći gasovod, kao i obaveza tužioca (učesnika u izgradnji) da obezbedi novčana sredstva za nesmetano odvijanje posla na gasifikaciji i da sa građanima sklopi ugovore za priključenje na gasovodnu mrežu (čl. 4). Ugovoreno je da se operativni poslovi na realizaciji ovog ugovora povere zajedničkom telu Investicionoj grupi, koja je sastavljena od pet članova, s tim što investitor, tuženi, imenuje dva člana, izvođači po jednog člana i učesnik u izgradnji, tužilac, jednog člana, sve u cilju stalne i neposredne komunikacije, racionalnog organizovanja poslova, opšteg nadzora i kontrole, mesečne overe broja izdatih odobrenja za priključenje potrošača, uvođenje gasnih mreža u eksploataciju i realizacije ovog Ugovora.

Iz nalaza i mišljenja komisije veštaka od 31.05.2021. godine utvrđeno je da je izgrađeno 5 merno-regulacionih stanica (MRS), na teritoriji GO Surčin (MRS Jakovo, MRS Bečmen. MRS Boljevci. MRS Progar, MRS Petrovčić), čiju izgradnju je finansirao tužilac.

Iz Izveštaja o uzajamnim obavezama i potraživanjima ugovornih strana po Ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji na izgradnji DGM u Opštini Surčin br. 07- 03/15357 od 11.07.2016. godine, koji je sastavljen od strane direktora Sektora investicija tuženog, utvrđuje se da je prema Izveštaju o stepenu gotovosti gasifikacije GO Surčin na dan 31.12.2014. godine stručnog nadzora za mašinske radove tužilac nabavio, isporučio i ugradio 5 MRE, kao i da je u predmetne stanice pušten gas.

Veštačenjem je utvrđeno da je tužilac po računima svojih dobavljača u vezi sa izgradnjom predmetnih 5 MRS platio iznos od 27.830.398,12 dinara, dinarsku protivvrednost iznosa 316.796,00 evra, bez PDV-a.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je stanovišta da je predmetno potraživanje zastarelo zbog čega odbija tužbeni zahtev. Prema iznetoj argumentaciji, tužilac je izvršio obavezu nabavke, isporuke i izgradnje 5 MRS, a koju je prema zaključenom ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji trebalo da izvrši tuženi. Ova obaveza je proistekla iz ugovora o prometu roba i usluga i ispunjena je najkasnije sa danom 31.12.2014. godine kada je u predmetne stanice pušten gas. S obzirom da je do dana podnošenja tužbe 24.12.2019. godine protekao rok od 3 godine propisan članom 374. Zakona o obligacionim odnosima, potraživanje je zastarelo.

Drugostepeni sud ne prihvata izneto stanovište prvostepenog suda. Prema stanovištu drugostepenog suda, Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji je specifična vrsta ugovora na šta ukazuju ugovoreni cilj, prava i obaveze ugovornih strana, koji upućuju na zaključak da se u ovom slučaju ne radi o prometu roba i usluga, iz čega proizilazi da se primenjuje opšti rok zastarelosti od 10 godina. Iz sadržine konkretnog ugovora, proizilazi da su ugovorne strane imale zajednički interes da se navedenim ugovorom definišu i urede poslovni odnosi radi gasifikacije opštine Surčin, a što je bazirano na dugoročnoj poslovnoj saradnji, u kom parnične stranke preuzimaju više obaveza potrebnih za realizaciju zajedničkog cilja. Tužilac je ispunio ugovornu obavezu tuženog, pa u roku od 10 godina od dospeća obaveze tuženog može da traži protivvrednost izvršenog posla u cilju realizacije zajedničkog ugovora na osnovu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Na navedeni iznos tužiocu osnovano pripada i zakonska zatezna kamata, na osnovu člana 214. Zakona o obligacionim odnosima nakon sačinjavanja Izveštaja od 11.07.2016. godine o uzajamnim obavezama i potraživanjima ugovornih strana.

Revizijom tuženog se osporava izneto stanovište drugostepenog suda. Revident smatra da je predmetna obaveza bila obaveza tužioca, a ne tuženog kada se pogleda sadržina ugovora i njegovog aneksa. Osnov tužbenog zahteva je naknada štete zbog neizvršenja ugovorne obaveze koja zastareva u roku od tri godine. Takođe, datum 31.12.2014. godine nije relevantan za početak toka zastarelosti, jer se početak toka zastarelosti mora vezati za datume kada je tužilac vršio plaćanja izvođačima radova.

Revizija nije osnovana.

Ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji na izgradnji distributivne gasne mreže u Opštini Surčin od 13.09.2006. godine zaključenog između tuženog, kao investitora, tužioca kao učesnika u izgradnji, privrednog društva Velstan, kao izvođača radova i Privrednog društva Energotim, kao izvođača radova, u članu 4. tačka A) alineja 3. predviđeno je da je obaveza tuženog kao investitora da isporuči merno- regulacione stanice za primopredaju gasa u distributivno gasni sistem i iste priključu na postojeći gasovod, dok je obaveza tužioca, kao učesnika u izgradnji, bila da sa građanima sklopi ugovore za priključenje na gasovodnu mrežu i da obezbedi novčana sredstva za nesmetano odvijanje radova u skladu sa dinamičkim planom radova. Dakle ugovorne obaveze tužioca i tuženog su jasno određene pa ne stoje navodi revidenta da je predmetna obaveza nabavke merno-regulacionih stanica u okviru obaveze tužioca kao finansijera, već je to upravo obaveza tuženog. Ovo pitanje, nasuprot revizijskim navodima, nije drugačije definisano ni u zaključenom Aneksu ugovora od 04.11.2009. godine. Predmet aneksa je dopuna odnosa ugovornih strana, proisteklih tehničko-tehnološkom uslovljenošću za izgradnjom dela distributivnog gasovoda na teritoriji Opštine Surčin (član 1.), a ne njihova izmena.

Iz izveštaja o uzajamnim obavezama i potraživanjima ugovornih strana po ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji na izgradnji DGM u Opštini Surčin od 11.09.2006. godine i aneksa istog od 04.11.2009. godine, od 11.07.2016. godine potpisanog i overenog pečatom tuženog, proizlazi da je ugovorna obaveza tuženog da isporuči Merno Regulacione Stanice (MRC), da je tužilac nabavio, isporučio i ugradio 5 MRS prema izveštaju na dan 31.12.2014. godine; da je nabavna vrednost opreme, materijala i montaže isporučenih MRS 358.890,99 evra; da je tužilac finasirao ugovornu obavezu tuženog u navedenom iznos; da je konstatovana finansijska obaveza tuženog prema tužiocu. Navedena finansijska obaveza tuženog za izvršenu obavezu od strane tužioca konstatovana je i zapisnikom od 13.07.2016. godine koji je potpisan od predstavnika tužioca i tuženog. Stoga sledi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužilac izvršio i finansirao ugovorenu obavezu tuženog u iznosu od 27.830.398,12 dinara, dinarsku protivrednost 316.769,00 evra bez PDV-a, prema nalazu i mišljenju komisije veštaka. Tužilac je svakako imao pravni interes da navedena obaveza tuženog bude ispunjena, pa je na njega prešlo pravo da zahteva vrednost izvršene obaveze od strane tuženog, a sa čime se saglasio tuženi što proizlazi iz gore navedenih dokaza.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da u konkretnom slučaju potraživanje tužioca zastareva protekom roka od tri godine, polazeći od toga da je pravni osnov tužbenog zahteva naknada štete zbog neizvršenja ugovorne obaveze. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac ispunio ugovornu obavezu tuženog iz ugovora o poslovno – tehničkoj saradnji, odnosno umesto tuženog nabavio 5 merno – regulacionih stanica (MRS) na primopredaji gasa koje je tužilac priključio u distributivno gasni sistem. Pravilno drugostepeni sud zaključuje da je ugovor o poslovno – tehničkoj saradnji specifična vrsta ugovora iz čije sadržine proizlazi da ugovorne strane, ovde parnične stranke imaju zajednički interes da definušu i urede poslovni odnos radi gasifikacije Opštine Surčin, a što je bazirano na dugoročnoj poslovnoj saradnji u kome strane preuzimaju više vrsta obaveza radi realizacije zajedničkog cilja, te se isti ne može svesti samo na promet roba i usluga. Stoga pravilan je zaključak drugostepenog suda da obaveze proistekle iz navedenog ugovora zastarevaju u roku od 10 godina, odnosno da tužilac može u roku od 10 godina da zahteva protivvrednost nabavljene robe u cilju realizacije zajedničkog ugovora.

Ne stoje ni revizijski navodi da je rok zastarelosti počeo da teče od momenta kada je tužilac vršio pojedinačna plaćanja izvođačima radova. Prema članu 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelost počinje da teče kada poverilac ima pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac nabavio i isporučio 5 merno regulacionih stanica na dan 31.12.2014. godine. Stoga se početak roka zastarelosti u konkretnom slučaju računa od 31.12.2014. godine kada je prema Izveštaju o stepenu gotovosti gasifikacije GO Surčin na dan stručnog nadzora za mašinske radove konstatovano da je tužilac nabavio, isporučio i ugradio 5 merno regulacionih stanica, kao i da je u predmetne stanice pušten gas, odnosno kada su merne regulacione stanice prešle u imovinu tuženog. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke utvrđena je visina potaživanja tužioca u iznosu od 27.830.398,12 dinara na koji iznos tužilac potražuje zakonsku zateznu kamatu od 12.07.2016. godine kada je sačinjen izveštaj o uzajamnim obavezama i potraživanja ugovornih strana.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković