.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 213/2015
12.05.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Gordane Ajnšpiler-Popović i Branislave Apostolović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca T.-B. DOO iz B. koga zastupa punomoćnik V.G., advokat iz B., protiv tuženih 1) P.T. DOO iz B.; 2) N.P. iz B.; 3) Z.Đ. iz B. i 4) V.V. iz B., koje sve zastupa punomoćnik M.P., advokat iz B., radi naknade štete, vrednost predmeta spora 142.049.076,00 danara, olučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 6389/13 od 04.02.2015. godine, u sednici veća održanoj dana 12.05.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 6389/13 od 04.02.2015. godine.
ODBIJA SE zahtev tuženih za naknadu troškova odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 17/2012 od 12.06.2013. godine u stavu prvom izreke odbijen je tužbeni zahtev za obavezivanje tuženih da tužiocu solidarno isplate iznos od 142.049.076,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 755.640,00 dinara.
Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br. 6389/13 od 04.02.2015. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Beogradu.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je tužilac zbog svih zakonskih razloga.
Tuženi su podneli odgovor na reviziju. Troškove odgovora su tražili i opredelili.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11) osim u pogledu revizijskog cenzusa koji je propisan odredbom lana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 55/14) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.
Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Pobijana presuda nije zahvaćena ni bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP na koju ukazuje revident jer nema nedostataka zbog kojih ne bi mogla biti ispitana. Neosnovan je revizijski navod o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Tokom prvostepenog postupka utvrđeno je da je pravnosnažnom presudom istoga suda P broj 1734/2010 od 29.09.2011. godine tužiocu zbog nelojalne konkurencije koju je sproveo prvotuženi u saradnji sa ostalim tuženima dosuđena naknada materijalne štete u vidu izmakle dobiti u iznosu od 80.434.896,00 dinara sa pripadajućom kamatom za period 2006. do 2008. godine, a da je predmet tužbenog zahteva u ovom sporu naknada štete u vidu izgubljene dobiti za dalji period od 2009. do 2011. godine. U toku ovog postupka tužilac nije dokazao da su tuženi preduzeli nove radnje nelojalne konkurencije ili ponovili ranije radnje koje se mogu okarakterisati kao radnje nelojalne konkurencije budući da je po nalogu iz presude Vrhovnog kasacionog suda od 13.05.2010. godine prvotuženi morao iz svog naziva ukloniti reč T. što je i učinio.
Kako postupanje tuženih tokom 2006. godine ne vodi automatski zaključku da je dalje negativno poslovanje tužioca uzrokovano tim postupanjem, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti zbog nelojalne konkurencije koju tužilac potražuje za period od 2009. do 2011. godine u ukupnom iznosu od 142.049.076,00 dinara, odnosno po 47.349.692,00 dinara po godini sa pripadajućom kamatom i troškovima postupka, dajući pri tom razloge za odbijanje zahteva koje prihvata i revizijski sud, koji je takođe imao u vidu i da su odlukom Prev 82/13 od 23.10.2014.godine ukinute presude Pž br. 53/12 od 14.12.2013.godine i P br. 1734/10 od 29.09.2011.godine donete u sporu istih stranaka u delu usvojenog zahteva za naknadu štete, za period od 2007.godine do 2009.godine.
Bez uticaja je navod revidenta da radnja nelojalne konkurencije nije bila svršena 2006. godine imajući u vidu da je prvotuženi protivpravno koristio reč T. u svom poslovnom imenu sve do brisanja 21.10.2010. godine. Nije sporno da je rešenjem APR od 21.10.2010. godine iz poslovnog imena prvotuženog brisana reč T.. Međutim, tužilac nije dokazao da je to imalo za posledicu nastanak štete koju potražuje u vidu izgubljene dobiti u utuženom periodu imajući u vidu da je tužilac kao eminentni špediter svojim poslovanjem u toku tri godine mogao povratiti komintente i otkloniti eventualno njihovu zabludu nastalu usled neovlašćenog korišćenja naziva tužioca. Što se tiče zaposlenih koji su tužioca napustili 2006. godine po članu 162. Zakona o radu zabrana konkurencije ne može biti duža od dve godine po prestanku radnog odnosa kod tužioca, a što se tiče preuzetih prostorija ta radnja sama po sebi ne predstavlja radnju nelojalne konkurencije, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao osnovanost tužbenog zahteva za naknadu štete.
Na osnovu izloženog i člana 405. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu.
Na osnovu ovlašćenja iz člana 161. stav 1. relevantnog ZPP u vezi sa članom 150. istog zakona odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova odgovora na reviziju jer se ne radi o troškovima neophodnim radi vođenja parnice.
Predsednik veća-sudija
Branko Stanić, s.r.
