Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 .... 18/2020, u daljem tekstu – ZPP) i našao da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana drugostepena presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2.ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 239. i člana 372. stav 1. u smislu člana 374. stav 1. ZPP na koje tuženi ukazuje u reviziji.

Prema stanju u spisima predmeta predmet tužbenog zahteva je potraživanje tužioca prema tuženom iz ugovora o kreditnoj liniji po kreditnoj partiji 00-502- 0002199.9, u iznosu od 15.194.996.,44 evra, postojeće na dan 18.04.2017. godine. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tim ugovorom je tužilac odobrio tuženom kreditnu liniju maksimalnog iznosa do 15.000.000 evra u okviru koga će se odobravati devizni krediti. Ugovor je zaključen 09.11.2016. godine. Odredbom ugovora je propisano da ukupno dugovanje tuženog kod tužioca po bilo kojem osnovu korišćenja ni u jednom trenutku ne sme prelaziti odobreni iznos, kojim su obuhvaćene i obaveze tuženog po osnovu već odobrenih plasmana i to u vrednosti koja u trenutku zaključenja ugovora iznosi 15.000.000 evra. Krajnji rok za odobrenje od strane tužioca pismenog zahteva tuženog za korišćenje kredita je 31.07.2017. godine, a krajnji rok ispunjenja obaveza tuženog iz ugovora i pripadajućih aneksa je 6 meseci po puštenom plasmanu, ne kasnije od 31.01.2018. godine. Tužilac je tuženom Aneksom broj 1 navedenog ugovora, koji je zaključen 31.01.2017. godine, odobrio kredit u iznosu od 15.000.000 evra, sa rokom otplate 13.04.2017. godine i obavezom plaćanja kamate na sredstva kredita po kamatnoj stopi od 6% na godišnjem nivou, uvećanu za pripadajuće javne dažbine. Po tom ugovoru je tuženi tužiocu predao menicu ... sa meničnim ovlašćenjem od 09.11.2016. godine, overenim od strane javnog beležnika Republike Hrvatske u Zagrebu pod Ov 10792/16, na osnovu koje je tužilac, kao izvršni poverilac, pokrenuo protiv tuženog, kao izvršnog dužnika postupak prinudnog izvršenja na osnovu verodostojne isprave, u kome je doneto rešenje Privrednog suda u Zrenjaninu IIv289/17 od 07.06. 2017. godine i po prigovoru postupak nastavljen kao po tužbi. Tužilac je tuženog 18.04.2017. godine obavestio o dospeću duga po navedenom ugovoru o kreditu u iznosu od 15.194.996,44 evra i pozvao ga da navedeni iznos bez odlaganja izmiri.

Tuženi se protivi tužbenom zahtevu u konačnom iz razloga što je u postupku izvanredne uprave koji je otvoren rešenjem Trgovačkog suda u Zagrebu St1 138/17 dana 10.04.2017. godine nad tuženim, sklopljena nagodba dana 04.07.2018. godine među poveriocima tuženog (među kojima je i tužilac), koju nagodbu je Trgovački sud u Zagrebu potvrdio rešenjem St 1138/17 od 06.07.2018. godine, po kojoj je tužilac svoje potraživanje ustupio trećem licu, društvu iz Holandije i na ime namirenja svoga potraživanja pristao da primi 1.336.849 kompleta novih instrumenata (vrednosnih papira) u nominalnom iznosu od po 5,00 evra, te je zaključenjem takve nagodbe izgubio pravo da traži namirenje svog ranijeg, u ovoj parnici predmetnog potraživanja od tuženog. Isticao je da je radi sprovođenja i izvršenja te nagodbe opozvao svoje osporavanje potraživanja tužiocu, koje je utvrđeno presudom Trgovačkog suda u Zagrebu P 1384/18 od 26.11.2018. godine. Tužilac je osporavao da je učestvovao u postupku nagodbe i da je istu prihvatio. Tužilac je isticao da je njegovo potraživanje osporeno od strane tuženog u postupku pred Trgovačkim sudom u Zagredu St 1138/17. Veštačenjem je u postupku utvrđeno da je tužilac 31.01.2017. godine, u skladu sa navedenim ugovorom o kreditnoj liniji i aneksom ugovora, na račun tuženog kod ... banke Zagreb DD Zagreb, Republika Hrvatska, uplatio iznos od 15.000.000 evra. Potraživanje tužioca prema tuženom po ugovoru i aneksu je na dan 18.04.2017. godine 15.198.323,02 evra, od čega 15.000.000 po osnovu glavnog duga a 177.500,00 evra po osnovu ugovorene kamate, 19.726,03 evra po osnovu zakonske zatezne kamate na glavnicu i 1.096,99 evra po osnovu zakonske zatezne kamate na anuitete. Navedeni iznos kredita tuženom je odobren sa rokom otplate 13.04.2017. godine. Tuženi obavezu vraćanja kredita nije ispunio.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja i na osnovu činjenice da je pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 157/17 od 28.08.2017. godine odbačen tužiočev zahtev za priznanje kao glavnog stranog postupka, sa svim pravnim posledicama koje proizilaze iz priznanja stranog postupka u Republici Srbiji, postupka izvanredne uprave koji se nad tuženim vodi pred Trgovačkim sudom u Zagrebu po rešenju St 138/17 – 3 od 10.04.2017. godine, nižestepeni sudovi su zaključili da postupak izvanredne uprave nad tuženim ne stvara posledice po potraživanje tužioca koje je predmet ove parnice, a koje potraživanje je prema utvrđenom činjeničnom stanju, na temelju ugovora o kreditu zaključenog među parničnim strankama i odredbe člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima – osnovano.

Pritom, nižestepeni sudovi smatraju nedokazanim navode tuženog da je na osnovu nagodbe koja je zaključena 04.07.2018. godine, potvrđena 06.07.2018. godine rešenjem koje je pravnosnažno 18.10.2018. godine, novirano potraživanje tužioca koje je predmet tužbenog zahteva i time prestalo da postoji, i to zato što ne prihvataju za dokaz sudske odluke – zaključak Trgovačkog suda u Zagrebu St 1138/17 od 01.03.2019. godine i rešenje istog suda St 1138/17 od 06.07.2018. godine, jer ne prihvataju da imaju karakter javnih isprava. Ovo s toga što navedene sudske odluke Trgovačkog suda u Zagrebu nisu priznate od strane suda Republike Srbije.

Pored navedenog, prvostepeni sud je cenio nedokazanim i navode tuženog da je pomenutom nagodbom tužilac ustupio potraživanje društvu BB iz Holandije, a da na je ime namirenja potraživanja pristao da primi 1.336.849 kompleta novih instrumenata, hartija od vrednosti, u nominalnom iznosu od po 5 evra svaki istog izdavaoca i da je nagodbom predviđeno da tužilac nakon ustupanja potraživanja gubi pravo da traži njegovo namirenje od tuženog, zato što je ove činjenice tužilac istakao 07.03.2019. godine, iako je nagodba postala pravnosnažna 18.10.2018. godine, smatrajući da je te navode i dokaze mogao i morao istaći ranije, osim zaključak Trgovačkog suda u Zagrebu St 1138/17 od 01.03.2019. godine, ne dajući obrazloženje zbog čega ovaj dokaz nije cenio. Isto tako, drugostepeni sud je odbio da ceni uz žalbu tuženog priložen notarski sertifikat iz Amsterdama od 18.04.2019. godine kao dokaz da je kroz nagodbu tužiočevo potraživanje namireno, pozivom na odredbu člana 372. Zakona o parničnom postupku.

Revident opravdano ukazuje da nižestepeni sudovi nisu imali osnova u odredbama Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja iz člana 86., da ne prihvate za dokaz u postupku odluke Trgovačkog suda u Zagrebu. Ovo stoga što navedeni dokazi jesu strane javne isprave, i u smislu odredbe člana 239. ZPP u vezi sa odredbama Zakona o potvrđivanju ugovora između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Hrvatske o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima („Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori“ broj 1/98) iz člana 20, kao javne isprave izdate od nadležnih organa druge strane ugovornice imaju istu dokaznu snagu kao i domaće javne isprave. Dokaznu snagu sudske odluke sudova Republike Hrvatske ne treba poistovećivati sa dejstvom strane sudske odluke, koja se u tom smislu izjednačuje sa odlukom suda Republike Srbije i proizvodi pravno dejstvo sudske odluke u Republici Srbiji samo ako je prizna sud Republike Srbije, što su uslovi pod kojima se strana sudska odluka može izvršiti, odnosno pod kojima u tom smislu proizvodi dejstvo kao sudska odluka u Republici Srbiji. Sa druge strane, isprava koju je u propisanom obliku izdao nadležni državni organ dokazuje istinitost onoga što se u njoj potvrđuje ili određuje, pa u tom smislu i strana javna isprava ima istu dokaznu snagu kao i domaća javna isprava pod uslovom uzajamnosti, kako je to propisano odredbama člana 239. ZPP.

Osnovano revident ukazuje i da prvostepeni sud nije imao osnova u odredbi člana 314. ZPP da ne uzme u obzir tuženom navode i dokaze koji su nastali nakon pripremnog ročišta, kao što ni drugostepeni sud nije imao osnova u odredbi člana 372. ZPP da ne uzme u obzir uz žalbu priložen dokaz koji je nastao nakon donošenja prvostepene presude, 18.04.2019. godine.

Međutim, time što nisu uzeli u obzir naknadno priložene dokaze i navode radi čijeg dokazivanja je tuženi te dokaze izneo, nižestepeni sudovi nisu u konkretnom slučaju učinili bitnu povredu odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. ZPP, jer ti navodi i dokazi nisu bili od značaja za pravilnost odluke o tužbenom zahtevu zbog sledećeg.

Suština revizijskih navoda je u tvrdnji tuženog da je zaključkom Trgovačkog suda u Zagrebu St 1138/17 od 01.03.2019. godine određen datum kada prestaje predmetno potraživanje tužioca prema tuženom, a to je 01.04.2019. godine, kada po tvrdnji tuženog nastupa prenov u smislu člana 348. ZOO. Međutim, glavna rasprava je u prvostpenom postupku zaključena 08.03.2019. godine, kada je i doneta prvostepena presuda. Tom presudom je odlučeno o tužbenom zahtevu primenom materijalnog prava na činjenično stanje kakvo je na taj dan postojalo. Prema tome, na dan 08.03.2019. godine ni po navodima tuženog nisu nastupile posledice nagodbe u postupku izvanredne uprave nad tuženim, tada nagodba još nije počela da se sprovodi, pa po izričitim navodima tuženog nije nastupio ni prenov. Kako dakle, po osnovu na koga se poziva tuženi na dan 08.03.2019. godine nije prestalo potraživanje tužioca koje je nedvosmisleno dokazano, to u ovakvim navodima tuženog nije bilo osnova za odbijanje tužbenog zahteva. Revident dalje navodi da je prema potvrdi registratora depozitnih potvrda i zamenljivih obveznica od 01.04.2019. godine, tužilac na dan izdavanja ove potvrde, 01.04.2019. godine, dakle nakon donošenja pravostepene presude, stekao hartije od vrednosti izdate od strane društva iz Holandije, na ime realizacije nagodbe iz postupka izvanredne uprave nad tuženim. Sam revident navodi da je toga dana, 01.04.2019. godine ono potraživanje tužioca prema tuženom koje je predmet ovog spora, prestalo da postoji.

Prema ovakvim navodima tuženog koje pokušava da dokaže javnim ispravama na koje se pozivao u prvostepenom postupku i u žalbi protiv prvostepene presude, tuženi nije osporio pravilnost prvostepene presude, jer je ona doneta pravilnom primenom materijalnog prava na činjenično stanje koje je postojalo u trenutku zaključenja glavne rasprave i donošenja prvostepene presude. Kako je potraživanje tužioca na čije ispunjenje je tuženi obavezan prvostepenom presudom prestalo da postoji po tvrdnji tuženog ne ispunjenjem već na drugi način, dana 01.04.2019. godine, posle donošenja prvostepene presude, ta činjenica ne može biti od značaja za pravilnost prvostepene presude i posledično drugostepene presude donete po žalbi tuženog, kojom je prvostepena presuda potvrđena, već može biti od značaja jedino u postupku izvršenja novčanog potraživanja tužioca na čije ispunjenje je tuženi obavezan ovim pravnosnažnim presudama.

Revident, tuženi, ni u toku postupka pred nižestepenim sudovima, ni u reviziji, ne ističe druge navode niti druge činjenice radi čijeg dokazivanja je predlagao izvođenje dokaza čitanjem odluka Trgovačkog suda u Zagrebu i potvrde registratora depozitarnih potvrda iz zamenljivih obveznica – VV, koje bi bile od značaja za odluku o tužbenom zahtevu. S toga se napred izneti navodi revizije ocenjuju kao irelevantni za pravilnost odluke o tužbenom zahtevu iz pobijane pravnosnažne presude.

Napred iznetom treba dodati i to da nagodba u postupku izvanredne uprave nema snagu ugovora, već po odredbama Zakona o postupku izvanredne uprave u trgovačkim društvima od sistemskog značaja za Republiku Hrvatsku, koji je putem interneta dostupan, iz člana 43. tačka 18., obavezuje poverioce privrednog društva u kojem se sprovodi postupak izvanredne uprave snagom pravnosnažne sudske odluke kojom se nagodba odobrava. U tom smislu tužioca bi obavezivala nagodba u postupku izvanredne uprave pod uslovom da je sudska odluka o potvrđivanju nagodbe priznata po odredbi člana 86. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, a u konkretnom slučaju bi takva nagodba bila relevantna samo da je prema njenim odredbama potraživanje tužioca iz tužbenog zahteva prestalo pre donošenja prvostepene presude.

Na osnovu iznetog, neosnovani su navodi revizije, a pobijana odluka, kojom je obavezan tuženi da tužiocu isplati potraživanje na ime vraćanja kredita, isplate ugovorenih i zateznih kamata, na osnovu odredaba člana 1065. i 277. Zakona o obligacionim odnosima, pravilna.

To su razlozi zbog kojih je revizija odbijena kao neosnovana, po odredbi člana 414. ZPP.

Odbijeni su zahtevi obeju parničnih stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka, po odredbi člana 153. i 154. ZPP, tužiočev jer nisu bili potrebni troškovi sastava odgovora na reviziju za vođenje revizijskog postupka, a tuženog, jer sa revizijom nije uspeo.

Predsednik veća – sudija,

Branko Stanić

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić