.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 22/2025
12.03.2026. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković, Vesne Mastilović, Jasminke Obućina i Tatjane Đurica, članova veća, u parnici tužioca Sparta security DOO Beograd, čiji je punomoćnik Tihomir Ognjanović, advokat u ..., protiv tuženog JP Elektroprivreda Srbije Beograd, čiji je punomoćnik Sabahudin Tahirović, advokat u ..., radi duga, vrednost predmeta spora 5.626.051,20 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6788/22 od 03.10.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 12.03.2026. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6788/22 od 03.10.2024. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6788/22 od 03.10.2024. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Beogradu P 1892/2022 od 08.06.2022. godine, u stavu I izreke, rešenje o izvršenju istog suda 2 Iiv br. 5802/21 od 01.12.2021. godine ukinuto je u celini. U stavu II izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 5.626.051,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. U stavu III izreke delimično je odbijen tužbeni zahtev da se tuženi obaveže na isplatu iznosa od 20.000,00 dinara na ime naknade za kašnjenje u ispunjenju novčane obaveze. Stavom IV izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka naknadi iznos od 216.811,00 dinara.
Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6788/22 od 03.10.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu II i IV izreke, a odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da u konkretnom slučaju za to nisu ispunjeni uslovi.
Predmet tužbenog zahteva je potraživanje tužioca na ime pruženih usluga fizičko-tehničkog obezbeđenja objekata tuženog TE TO Sremska Mitrovica i TE TO Zrenjanin u periodu juli-septembar 2021. godine, za koje je tužilac fakturisao naknadu tuženom, utuženim računima. Prema činjenicama utvrđenim u postupku pred prvostepenim sudom, tužilac i tuženi bili su u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o pružanju usluga fizičko-tehničkog obezbeđenja br. 20600E1201-72769/6-2021 od 25.05.2021. godine, zaključenom u postupku predviđenom Zakonom o javnim nabavkama, kojim ugovorom se tužilac obavezao da tuženom pruža usluge obezbeđenja njegovih objekata. Članom 29. navedenog ugovora predviđeno je da je isti na snazi do utroška predviđenih novčanih sredstava iz člana 2. ugovora. Ugovor nije bio na snazi u vreme pružanja usluga za koje se potražuje naknada. Na osnovu zapisnika o izvršenim uslugama i evidencijama radnih sati koji prati svaki pojedinačni račun, utvrđeno je da su usluge u utuženom periodu zaista i pružene, što među strankama nije sporno.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi zaključuju da postoji obaveza na strani tuženog na isplatu utuženog iznosa bez obzira na činjenicu što je ugovor istekao, s obzirom da je tužilac uslugu pružio, a tuženi iste prihvatio. Stoga, nalaze da su ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, da se tuženi obaveže da tužiocu vrati ostvarenu korist u vidu vrednosti izvršenih usluga.
Prema takvoj sadržini tražene sudske zaštite i razlozima presuđenja, nema potrebe za izuzetnom dozvoljenošću revizije.
Eventualna pogrešna primena materijalnog prava ne može biti razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije.
Navodima revidenta se ukazuje na odluku Vrhovnog kasacionog suda Prev 1412/22 od 16.03.2023. godine, ali tom odlukom se ne dokazuje ustaljena sudska praksa u odlučivanju o zahtevima zasnovanim na bitno sličnom činjeničnom osnovu. U opisanoj situaciji nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti za novim tumačenjem prava, pa ni potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.
Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je u stavu prvom izreke.
Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.
Tužilac je podneo tužbu 29.11.2021. godine. Vrednost predmeta spora je 5.626.051,20 dinara, što je dinarska protivvrednost iznosa od 47.848,14 eura.
Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Kako vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi revizijski cenzus iz člana 485. Zakona o parničnom postupku, revizija je nedozvoljena, pa je Vrhovni sud primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku odbacio reviziju, u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Tatjana Miljuš s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
