U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije: Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužilaca; 1) K. DOO iz B. – P.z.š.u. i s.t. B., ulica .. broj …; 2) V.K. DOO iz B., N.B., ulica … broj …, koje zastupa advokat R.R. iz B., protiv tuženog PKB V.p. AD za trgovinu i proizvodnju iz B., ulica … broj …, koju zastupa advokat O.Ž. iz B., radi ništavosti ugovora, vrednost predmeta spora 12.447.234,40 dinara, odlučujući o reviziji tužilaca koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 5016/14 od 22.04.2015. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 17.03.2016. godine sledeću

P R E S U D U

PREINAČAVA SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž broj 5016/14 od 22.04.2015. godine u stavu III, V i VI izreke, te se presuđuje:

ODBAVEZUJE SE tuženi PK V.p. AD iz B., da tužiocima K. DOO B. – P.z.š.u. i s.t. B., i V.K. DOO iz B., isplati iznos od 5.065.230,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.03.2012. godine pa sve do isplate, kao i da tužiocima nadoknadi celokupne troškove postupka u iznosu od 2.239.133 dinara, sve to u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 425/2014 od 08.05.2014. godine, stavom 1. izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji zaključen između pravnog prethodnika tužilaca K. DOO iz B., kao kupca i tuženog kao prodavca, koji je overen pod brojem I Ov 1543/04 kod Drugog opštinskog suda u Beogradu dana 21.12.2014. godine, kao neosnovan. Stavom 2. izreke je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da tužiocima na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 11.835.230,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.03.2012. godine, pa do isplate i to u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude. Stavom 3. izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tuženog da tužiocima isplati kamatu prema Zakonu o zateznoj kamati na pojedinačno isplaćene iznose, od dana uplate svakog označenog iznosa prema stavu 3. izreke presude pa do 21.03.2012. godine, kao neosnovan. Stavom 4. izreke je odbijen tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim su tražili da sud obaveže tuženog da tužiocima na ime naknade štete isplati 612.004,00 dinara sa kamatom počev od 17.03.2005. godine pa do isplate, kao neosnovan. Stavom 4. izreke obavezan je tuženi da tužiocima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.481.133,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 5016/14 od 22.04.2015. godine, delimično je usvojena žalba tužilaca i presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 425/2014 od 08.05.2014. godine preinačena je u stavu 1. izreke i odlučeno tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji zaključen između pravnog prethodnika tužilaca i tuženog kao prodavca koji je overen pod I Ov br.1543/04 kod Drugog opštinskog suda u Beogradu dana 21.12.2004. godine. Stavom 2. izreke delimično je odbijena kao neosnovana žalba tužilaca i presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 425/2014 od 08.05.2014. godine potvrđena u stavu 3. i 4. izreke. Stavom 3. izreke drugostepene presude, delimično je usvojena žalba tuženog i presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 425/2014 od 08.05.2014. godine preinačena u delu stava 2. izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im tuženi na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 5.065.230,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.03.2012. godine pa do isplate. Stavom 4. izreke, delimično je odbijena kao neosnovana žalba tuženog u odnosu na stav 2. izreke presude Privrednog suda u Beogradu P broj 425/2014 od 08.05.2014. godine, u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocima na ime sticanja bez osnova isplati 6.770.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 21.03.2012. godine pa do isplate i u ovom delu se stav 2. izreke presude potvrđuje. Stavom 5. izreke preinačena je odluka o troškovima postupka i odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove postupka, dok je stavom 6. izreke odlučeno da svaka strana snosi troškove drugostepenog postupka.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 501/2014 od 22.04.2015. godine, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Tužioci revizijom predlažu da Vrhovni kasacioni sud preinači presudu Privrednog apelacionog suda, tako što će obavezati tuženog da tužiocima vrati kupoprodajnu cenu u iznosu od 5.065.230,40 dinara, sa zateznom kamatom od 21.03.2012. godine i da im nadoknadi troškove celokupnog postupka, po troškovniku koji je opredeljen.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 ... 55/2014) i utvrdio da je revizija tužilaca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz stava 1. ovog člana na koju se tužioci neosnovano pozivaju.

Predmet spora je utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji I Ov broj 1543/04 koji je overen kod Drugog opštinskog suda u Beogradu dana 21.12.2004. godine, a koji je zaključen između pravnog prethodnika tužilaca kao kupca i tuženog kao prodavca i zahtev tužilaca za vraćanje kupoprodajne cene i potraživanja na ime naknade štete, u visini plaćenog poreza na prenos apsolutnih prava po predmetnom ugovoru, sve to kao posledicu ništavosti ugovora.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilaca u delu u kome su tražili da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji zaključen između pravnog prethodnika tužilaca kao kupca i tuženog kao prodavca, a usvojio je tužbeni zahtev tužilaca u delu za vraćanje cene i obavezao tuženog da tužiocima vrati kupoprodajnu cenu u iznosu od 11.835.230,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.03.2012. godine pa do isplate, pozivajući se na institut sticanja bez osnova. Potraživanje po osnovu naknade štete nije dosuđeno.

Drugostepeni sud je odlučio drugačije, tako što je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužilaca u delu u kome je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji zaključen između pravnog prethodnika tužilaca kao kupca i tuženog kao prodavca I Ov broj 1543/04 kod Drugog opštinskog suda u Beogradu dana 21.12.2014. godine, a odlučujući o posledicama ništavosti, odnosno o zahtevu tužilaca da im se vrati iznos kupoprodajne cene koju su platili, delimično je preinačio u tom delu prvostepenu presudu tako što je odbio zahtev tužilaca da im se isplati iznos od 5.065.230,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.03.2012. godine, a potvrdio prvostepenu presudu za preostali iznos od 6.770.000,00 dinara.

Drugostepeni sud je odbio zahtev tužilaca za iznos od 5.065.230,40 dinara, sa obrazloženjem da je pravni prethodnik tužilaca znao da nije dužan platiti navedeni iznos kao deo kupoprodajne cene, jer je pre toga saznao da tuženi nije vlasnik nepokretnosti koje su bile predmet ovog ugovora, pa kako je odredbom člana 211. Zakona o obligacionim odnosima propisano da lice koje izvrši isplatu, znajući da nije dužno platiti, nema pravo da zahteva vraćanje, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje i ako je platio da bi izbegao prinudu i kako pravni prethodnik tužilaca, niti je zadržao pravo da traži vraćanje, niti je plaćanje navedenog iznosa izvršio da bi izbegao prinudu, to je zahtev tužilaca za navedeni iznos od 5.065.230,40 dinara odbijen kao neosnovan.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, Privredni apelacioni sud je pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbe člana 211. Zakona o obligacionim odnosima, te je stoga pogrešno postupio kada je odbio zahtev tužilaca da im se vrati deo kupoprodajne cene u iznosu od 5.065.230,40 dinara.

Polazeći od činjenice da je drugostepeni sud utvrdio da je ugovor o kupoprodaji od 21.12.2014. godine ništav zbog toga što je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima) u takvoj situaciji kod zahteva za restituciju je trebalo da se rešava na način propisan odredbom člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima a ne da se primenjuju pravila sticanja bez osnova.

Odredbom člana 104 stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da u slučaju ništavosti ugovora, svaka ugovorna strana je dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje.

Restitucija koju predviđa član 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima znači uspostavljanje u imovini obe strane, stanja koje je bilo pre zaključenja ništavog ugovora a to se postiže na taj način što svaka strana vraća ono što je po osnovu ništavog ugovora primila, pa tako kupac vraća stvar, a prodavac cenu.

Drugostepeni sud kod zahteva tužioca za vraćanje kupoprodajne cene nije postupao po odredbi člana 104. st. 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima i nije cenio stepen savesnosti obeju strana, značaj ugroženog dobra ili interesa, kao i moralna shvatanja, što se osnovano u reviziji ističe, već je pogrešno zauzeo stanovište da se vraćanje primljenog vrši po pravilima sticanja bez osnova, pa je sankcionisao samo ponašanje pravnog prethodnika tužilaca ali ne i u celini ponašanje tuženog, iako je tuženi počinio povrede prinudnih propisa iste kao i prethodnik tužioca i zbog njegove nesavesnosti je utvrđena ništavost ugovora.

Naime, prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilaca i tuženi, u trenutku kada su overili predmetni ugovor, imali su jasna saznanja da navedenim ugovorom tuženi prenosi na tužioca prava koja nije imao, jer je pre overe ugovora 21.12.2004. godine, tada Viši trgovinski sud doneo presudu Pž 7287/04 od 17.11.2004. godine, kojom je utvrdio da pravo korišćenja i raspolaganja na zemljištu kat.parceli 87/1 i pravo svojine na četiri privredne zgrade sa pomoćnim objektima izgrađenim na ovoj nepokretnosti, ima AD I. iz B., a ne tuženi, što znači da je tuženi prodao nepokretnosti na koje nije imao pravo svojine ni pravo korišćenja, sa nadom da će eventualno po vanrednom pravnom leku to pravo ostvariti.

U takvoj situaciji, prema oceni revizijskog suda, obe stranke su podjednako odgovorne za ništavost ugovora, pa je svaka strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu ništavog ugovora, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima preinačio pobijanu drugostepenu presudu i obavezao tuženog da vrati tužiocima i ostatak kupoprodajne cene od 5.065.230,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.03.2012. godine pa do isplate.

Tužioci su tražili troškove postupka i iste opredelili po vrsti i visini u troškovniku i to: troškove prvostepenog postupka 1.481.133,00 dinara, troškove drugostepenog postupka 480.000,00 dinara i troškove revizijskog postupka 278.000,00 dinara, što ukupno iznosi 2.239.133,00 dinara. Vrhovni kasacioni sud je dosudio u celini tražene troškove, imajući u vidu da se radi o nužnim troškovima postupka, koji su pravilno opredeljni u skladu sa važećom AT i TT i vrednošću predmeta spora.

Na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 416. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.