U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tuženog kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer je tužbu trebalo odbaciti zbog nepostojanja pravnog interesa iz razloga što je tužilac raspolagao verodostojnim ispravama iz člana 18. ZIO i mogao da započne postupak po predlogu za izvršenje na osnovu verodostojnih isprava. Ocena postojanja pravnog interesa za podnošenje tužbe ograničena je na postupak njenog prethodnog ispitivanja, te pobijana presuda nije doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka učinjenu od strane drugostepenog suda. Revizijski navodi u delu kojim se ukazuje na pogrešno ocenu pojedinih pisanih dokaza u spisima, iskaza svedoka i nalaza i mišljenja sudskog veštaka, po sadržini predstavljaju ukazivanje da je pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. Međutim, drugostepeni sud je odluku zasnovao na činjeničnom stanju koje je prvostepeni sud utvrdio ocenom dokaza, pa nema takve bitne povrede postupka pred drugostepenim sudom, jer dokazi nisu bili cenjeni u postupku donošenja odluke koja se pobija revizijom. Pored toga neosnovano se revizijom ukazuje da je pobijanom odlukom u pogledu zatezne kamate prekoračen tužbeni zahtev i time učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 393. Zakona o parničnom postupku. Pred drugostepenim sudom nije učinjena ovakva bitna povreda odredaba parničnog postupka. Potvrđena je prvostepena presuda u odluci o tužbenom zahtevu kako ga je tužilac postavio. Navodi revidenta u suštini se tiču primene materijalnog prava, jer ističe da tužiocu nije mogla biti dosuđena zakonska zatezna kamata jer je glavnica duga iskazana u evro valuti, u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS na dan isplate, kada se ne zna dan isplate. Ovi navodi revizije ne stoje, o čemu će dalje biti reči.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je bio angažovan kao podizvođač na objektu fabrike za tkanje, bojenje i doradu tkanine FLASH SRB u Apatinu, od strane glavnog izvođača Capellary construction doo Novi Sad, te je dalje angažovao tužioca radi izvođenja molerskih i gipsarskih radova. U vezi ovog posla dobio je ponudu tužioca za izvođenje suvomontažnih radova (gipsarskih radova), po kojoj je između parničnih stranaka zaključen Ugovor o ustupanju radova br. 09/14-KG-GA, kojim tuženi kao naručilac ustupa tužiocu kao izvođaču navedene radove. Ugovoren je ukupna vrednost radova od 9.268,49 EUR sa uračunatim PDV, ali tako da se cena radova ugovara prema stvarno izvedenim količinama, odnosno ne obuhvata vrednost nepredviđenih radova, viškova radova i iaknadnih radova, kao i da se svi ovi radovi obračunavaju dodatno. Za obračun naknade za izvedene radove je bilo ugovoreno da se vrši privremenim i okončanom situacijom, a koje se izdaju na osnovu overene građevinske knjige. Način plaćanja naknade je bio predviđen avansno i to 50% vrednosti ugovorenih radova, dok će se po privremenim situacijama plaćati 90% overenog iznosa, a da će se deo iznosa od 10% zadržavati kao depozit na ime garancije, koji će biti isplaćen 180 dana od primopredaje radova između naručioca i izvođača, koja treba da bude izvršena komisijski uz sastavljanje odgovarajućeg zapisnika. Taj ugovor je potpisan od ugovornih strana. U vezi angažovanja tužioca i za izvođenje molerskih radova sačinjena je isprava označena kao ugovor o ustupanju radova br. 04/14-KG-GA od 19.05.2014. godine za ukupnu vrednost u iznosu od 63.687,48 EUR sa opisanim i uslovima plaćanja na isti načina kao i u ugovoru od 04.11.2014. godine, pri čemu ovaj ugovor nije bio potpisan. Utvrđeno je da je u zavisnosti od stepena dovršenost radova, nakon usaglašavanja tužioca i tuženog, tužilac ispostavio tuženom osam privremenih situacija za izvedene gipsarske i molerske radove sa specifikacijom, pri čemu su overene od strane nadzornog organa samo V i VI, koju je tuženi primio 02.04.2015. godine. Tužilac je za tuženog obavio i naknadne molersko-gipsarske radove, na istom objektu, povodom kojih je sačinjen tekst aneksa ugovora koja nije bio potpisan od stranaka, na čemu je tužilac insistirao, a predstavnik tuđenog AA, koji je vršio nadzor nad izvođenjem radova i sa kojim je tužilac uglavnom i komunicirao, odgovorio putem mejla na način da će aneks biti dostavljen. Tužilac je za tuženog izveo molerske radove u vrednosti od 97.560,65 EUR, gipsarske radove u iznosu od 134.726,13 EUR i naknade radove u vrednosti od 5.038,66 EUR bez PDV, a do 15.10.2015. godine do kada se obračunavao PDV od 20% na građevinske radove tužilac je fakturisao tuženom vrednost od 179.881,35 EUR, što sa obračunatim PDV iznosi 215.857,63 EUR. Tužilac je tuženom izvršio radove i u vrednosti od 57.444,09 EUR, za koje nije fakturisao, zbog čega, ukoliko se uzme ukupan iznos duga tuženog i njegova plaćanja u iznosu od 85.974,39 EUR, preostaje dug u iznosu od 181.327,39 EUR. Svi radovi koje je izveo tužilac sadržani su u građevinski dnevnicima i knjigama tuženog koji su overeni od strane glavnog izvođača Capellary construction doo Novi Sad, a tuženi je svom naručiocu dao i izjavu o kvalitetu izvedenih radova, dok su tužilac i označeni glavni izvođač overili izjavu o usklađenosti izvedenih radova sa traženim normativima kvaliteta. U odnosu na objekat povodom koga je tužilac izvodio za tuženog sporne radove izdata je upotrebna dozvola Opštinske uprave Apatin dana 11.12.2015. godine.

Na temelju tako utvrđenih činjenica prvostepeni sud nalazi da je između parničnih stranaka postojao dogovor o izvođenju radova koje je tužilac fakturisao tuženom, kao i da je te radove tužilac izvršio. Nalazi da je između parničnih stranaka zaključen usmeni ugovor o građenju koji je punovažan, iako nije zaključen u pisanoj formi, s obzirom na to da je u potpunosti izvršen, shodno članu 73. Zakona o obligacionim odnosima. Kako postoji dug tuženog prema tužiocu za izvedene radove u iznosu od 187.327,39 EUR, prvostepeni sud je primenom člana 262. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženog na isplatu navedenog iznosa, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po srednjem kursu NBS. Iako između stranaka nije izvršena primopredaja radova, prvostepeni sud smatra da su danom izdavanja upotrebne dozvole za celokupan objekat svi radovi primljeni od strane tuženog, zbog čega mu od tog trenutka tužiocu priznaje pravo na zakonske zatezne kamate. Smatra da bi zahtev tužioca bio osnovan i ukoliko bi se na poslovni odnos parničnih stranaka primenila pravila o sticanju bez osnova.

Drugostepeni sud ne prihvata u potpunosti zaključak prvostepenog suda u primeni materijalnog prava. Smatra da se na poslovni odnos parničnih stranaka iz koga je nastalo sporno potraživanje primenjuju pravila ugovora o delu iz člana 600. Zakona o obligacionim odnosima, jer radovi koje tužilac treba da obavi nisu bili građevinski radovi, i da ugovor povodom radova čiju isplatu zahteva tužilac nije morao da bude zaključen u pisanoj formi. Uzimajući u obzir da je tuženi naplatio od glavnog izvođača sve radove koje je za njega prethodno izveo tužilac, kao i to da je investitor primio radove pribavljanjem upotrebne dozvole objekta u kojem su radovi izvedeni, drugostepeni sud nalazi da tužilac osnovano potražuje od tuženog naknadu za izvedene radove u iznosu od 187.327,39 EUR sa pripadajućom zateznom kamatom.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drguostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da u granicama utvrđenog činjeničnog stanja postoji potraživanje tužioca prema tuženom na ime izvršenih radova iz ugovora o delu iz člana 600. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijom tuženog osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po navodima revidenta, poslovni odnos parničnih stranaka nije predstavljao ugovor delu, već ugovor o građenju, što proizilazi iz ugovorene obaveze vođenja građevinskih dnevnika i ispostavljanja privremenih situacija, te da su ugovoreni radovi na građevinskom objektu. Ukazuje da su fakturisani radovi tužioca suštinski bili građevinski radovi, zbog čega je i ugovor između parničnih stranaka morao biti zaključen u pisanoj formi. Navodi da su tužiocu plaćeni svi radovi koji su bili ugovoreni, te da tuženi nije u obavezi da plati tužiocu radove koji su izvedeni bez njegovog naloga i saglasnosti.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

Prema članu 630. Zakona o obligacionim odnosima ugovor o građenju je dvostrano obavezni teretni ugovor kojim se izvođač obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na takvom zemljištu, odnosno na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, dok se naručilac obavezuje da mu za to isplati određenu naknadu. Predmet obaveze izvođača iz ugovora o građenju može biti raznovrstan, ali je uvek složen, odnosno obuhvata više pojedinačnih operacija čiji je krajnji rezultat nastanak građevinskog objekta, pa je to i pretežni element ovog ugovora. Ugovor o građenju je imenovani ugovor, ali je po svojoj prirodi specifična vrsta ugovora o delu, kako to proizlazi i iz same zakonske definicije, te zakonodavac proteže i primenu pravila ugovora o delu na odgovornost za nedostatke građevine iz ugovora o građenju. Razgraničenje ugovora o građenju i ugovora o delu, iz člana 600. Zakona o obligacionim odnosima, kojim ugovorom se poslenik, izvođač radova obavezuje da obavi određeni posao, kao što je izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada i sl., a naručilac se obavezuje da mu za to plati naknadu, suštinski se svodi na kvantitativnu distinkciju, a ne kvalitativnu. Građevinski radovi većeg obima su predmet ugovora o građenju, a zanatski poslovi, manjeg obima u odnosu na prethodne, mogu biti predmet ugovora o delu. Pretežni element ovog ugovora čine radovi, tj. obaveza činjenja, a ne nastanak objekta, odnosno građevine.

Poslovni odnos parničnih stranaka u konkretnom slučaju podrazumevao je angažovanje tužioca za izvođenje molerskih i gipsarskih radova na određenom objektu koji su mu povereni od strane tuženog. Vrsta ovih radova nije izraženo građevinska, već predstavlja uobičajene zanatske usluge, ne mogu se raščlaniti na prostije poslove, pa sve navedeno u celini ukazuje da ugovorni odnos u kojem su se nalazile parnične stranke odgovora ugovoru o delu iz člana 600. Zakona o obligacionim odnosima, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

Bez uticaja su revizijski navodi tuženog u delu kojim se priroda ugovornog odnosa sa tužiocem dovodi u vezi sa obavezom vođenja građevinskih dnevnika i ispostavljanja privremenih situacija. Način na koji je uređeno izvršavanje međusobnih obaveza povodom posla koji predstavlja uobičajene zanatske radove, ne može izmeniti pravnu kvalifikaciju konkretnog ugovornog odnosa parničnih stranaka kao ugovora o delu, u napred iznetom smislu. Sledi da za zaključenje predmetnih ugovora između parničnih stranaka nije bio neophodan uslov da su sačinjeni u pisanoj formi. Naprotiv, time što je tuženi uveo tužioca u posao i time što su svi ugovoreni i naknadni molerski i gipsarski radovi izvršeni, ukazuje da je između parničnih stranaka svakako postojao ugovor o delu, bez obzira na to da li su one o tome sačinile pisanu ispravu ili ne. Kako su radovi koje je tužilac izveo primljeni bez primedbi, a objekat u kojem su izvođeni dobio i upotrebnu dozvolu, to je tuženi u svojstvu naručioca posla obavezan da tužiocu isplati naknadu za izvršene usluge. Ovakav zaključak utemeljenje nalazi u tome što je upravo tuženi sve radove koje je tužilac za njega izveo po vrsti i količini dalje predao glavnom izvođaču. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tokom prvostepenog postupka u odnosu na ukupnu vrednost svih izvedenih radova i izvršena plaćanja, preostaje dug tuženog prema tužiocu upravo u iznosu od 187.327,39 EUR u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa pripadajućom zateznom kamatom, što pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. Nasuprot navodima revizije, na tako određenu novčanu obavezu za slučaj docnje u ispunjenju, poveriocu pripada zatezna kamata propisana u članu 4. i 5. Zakona o zateznoj kamati, pri čemu se isplata takve devizne obaveze u celini tužbom može tražiti samo u dinarskoj protivvrednosti na dan plaćanja.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća, sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić