Privredni apelacioni sud je doneo presudu 4Pž 5778/18 dana 13.12.2019. godine kojom je odbio žalbe i tuženog i potvrdio presudu Privednog suda u Novom Sadu P 989/2016 od 29.16.2018. godine (očiglednom omaškom napisano „od 29.16.2018. godine“).

Protiv pravnosnažne drugostepene presude su blagovremene i dozvoljene revizije izjavili i tužilac i tuženi. Tužilac pobija drugostepenu presudu u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u trećem stavu izreke, kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom.

Tuženi pobija drugostepenu presudu u delu u kojem je potvrđena prvostepena presuda u delu kojem je usvojen tužbeni zahtev, u drugom stavu izreke prvostepene presude, i u delu kojim je odbijen protivtužbeni zahtev, u četvrtom stavu izreke prvostepene presude, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 .... 18/2020, u daljem tekstu – ZPP) i našao da je revizija tužioca neosnovana, dok je revizija tuženog delimično osnovana.

Pobijana presuda doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U delu kojim je drugostepeni sud odlučio o žalbi tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u drugom stavu izreke, kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 18.175.577,66 dinara sa zakonskim zateznim kamatama i iznos od 616.839,00 dinara na ime naknade troškova postupka, drugostepena presuda je doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. i 2. ZPP, koja je od značaja za pravilnost odluke o tom tužbenom zahtevu. Na ovu bitnu povredu odredaba parničnog postupka osnovano u reviziji ukazuje tuženi.

Prema izreci pobijane presude, drugostepeni sud je odbio i žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio je presudu Privrednog suda u Novom Sadu P 989/2016 od 29.6.2018. godine, dakle u celosti. U obrazloženju presude drugostepeni sud navodi da je blagovremenom žalbom tuženi osporio prvostepenu presudu u drugom i četvrtom stavu izreke iz svih zakonskih razloga. Ipak, drugostepeni sud dalje u razlozima presude navodi da - kako tuženi nije izjavio žalbu protiv prvostepene odluke u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev za iznos od 18.175.577,66 dinara, to je u tom delu prvostepena presuda postala pravnosnažna. I pored ovako oprečnih navoda o sadržini žalbe tuženog u pogledu dela prvostepene presude koja se žalbom pobija, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u celosti, a nije dao nijedan razlog za neosnovanost žalbe tuženog i pravilnost prvostepene presude u usvajajućem delu za iznos od 18.175.577,66 dinara i kamate na taj iznos. Nije ocenio nijedan žalbeni navod kojim tuženi pobija prvostepenu presudu u navedenom delu, niti je dao razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, pa ni koje činjenično stanje prihvata, a da je od značaja za odluku u navedenom delu. Nema ni razloga drugostepenog suda o primeni materijalnog prava radi odlučivanja o pravilnosti prvostepene presude u navedenom delu. Zato je drugostepena presuda ukinuta u delu u kojem je odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu za tužbeni zahtev tužioca u drugom stavu izreke i posledično u delu odluke o troškovima parničnog postupka sadržane u istom stavu izreke prvostepene presude, po odredbi člana 415. stav 1. ZPP i predmet je u navedenom delu vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U odnosu na preostali deo drugostepene presude revizija tužioca i revizija tuženog nisu osnovane.

Tužilac u reviziji ne ukazuje određeno na bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom. Tuženi revizijskim navodima, osim u napred navedenom smislu, ukazuje na izostanak razloga u drugostepenoj presudi u pravcu ocene izvedenih dokaza od strane prvostepenog suda, konkretno pismenih dokaza – sporazuma od 18.02.2015. i 19.02.2015. godine. Međutim, takva bitna povreda odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP ne stoji, zato što ni iz revizijskih razloga, niti iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da bi izostanak ocene ovih žalbenih navoda od strane drugostepenog suda bio od značaja za pravilnost odluke o protivtužbenom zahtevu.

Prema činjeničnom stanju na kome je drugostepena presuda zasnovana, a koji se tiče tužbenog zahteva tužioca za isplatu iznosa od 8.567.507,14 dinara na ime troškova koje bi tuženi imao prema tužiocu na ime tehničkih usluga radi emitovanja analognog televizijskog programa u periodu od 14.02. do 15.04.2015. godine i iznosa od 19.772.427,32 dinara na ime troškova koje bi tuženi imao prema tužiocu na ime tehničkih usluga radi emitovanja radijskog programa u periodu od 14.02.2015. godine do 31.10.2015. godine, i u delu koji se tiče protivtužbenog zahteva tuženog, za iznos od 15.568.038,14 dinara na ime naknade štete zbog kašnjenja tužioca u preuzimanju zaposlenih i iznosa od 6.916.073,38 dinara na ime naknade štete zbog kašnjenja tužioca u preuzimanju nepokretnosti i sredstava, među parničnim stranakama je započet postupak preuzimanja nepokretnosti iz sredstava emisione infrastrukture i zaposlenih kod tuženog, od strane tužioca, u oktobru 2014. godine, a okončan je 31.10.2015. godine. Postupak preuzimanja je bio u vezi sa postupanjem Vlade Republike Srbije, koja je donela zaključak 24.09.2015. godine kojim tužiocu daje na korišćenje nepokretnosti i sredstva emisione infrastrukture koje koristi tuženi. Donošenju zaključka Vlade Republike Srbije prethodila je zajednička inicijativa parničnih stranaka iz oktobra 2014. godine, i inicijativa tužioca iz februara 2015. godine. Zaključak Vlade Republike Srbije donet je prema odredbama Zakona o javnim medijskim servisima („Službeni glasnik RS“ br. 83/2014) kojim je u članu 60. stav 1. propisano da će Vlada u roku od 6 meseci od dana stupanja na snagu tog zakona rešiti pitanje raspolaganja nepokretnostima i sredstvima emisione infrastrukture koje koristi RTV na osnovu deobnog bilansa sa RTS, a koja nisu obuhvaćena Odlukom Vlade o osnivanju Javnog preduzeća za upravljanje emisionom infrastrukturom („Službeni glasnik RS“ br. 84/09), a u stavu 2. da Javno preduzeće Emisiona tehnika i veze preuzima u roku iz prvog stava tog člana zaposlene Radio televizije Vojvodine koji obavljaju poslove upravljanja, organizovanja, održavanja i razvoja emisione tehnike i veza. Zaključak je nižestepenih sudova da je preuzimanje zaposlenih kod tuženog od strane tužioca zavisilo od postupanja Vlade Republike Srbije, da tužilac nije mogao preuzeti imovinu, niti zaposlene od tuženog pre donošenja odluke Vlade Republike Srbije i da nema odgovornosti ni tužioca ni tuženog u vezi sa preuzimanjem istih. Konkretno, nema njihove odgovornosti za tok i trenutak preuzimanja opreme i radnika od strane tužioca, pa zato nema osnova za naknadu štete koju traži tuženi protivtužbenim zahtevom.

Zaključak nižestepenih sudova je pravilan. Prema citiranoj odredbi Zakona o javnim medijskim servisima, donošenje odluka kojima će rešiti pitanja raspolaganja nepokretnostima i sredstvima emiosione infrastrukture koja je koristio tuženi je u nadležnosti Vlade Republike Srbije, a prema utvrđenim činjenicama ne proizilazi da je zaključak nižestepenih sudova o izostanku odgovornosti tužioca za trenutak donošenja odluke od strane Vlade pogrešan. Šta više, zaključci koje nižestepeni sudovi izvode iz utvrđenih činjenica u domenu su činjeničnog stanja, koje se ne može pobijati revizijom. Osim toga, revident, tuženi, u reviziji tužiocu prigovara pasivnost, koja bi se ogledala u tome što je inicirao donošenje Odluke Vlade 19.02.2015. godine. Međutim, prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su tokom dužeg perioda, počev od 07.10.2014. godine kada su podneli zajedničku inicijativu ministarstvima za pokretanje postupka pred Vladom Republike Srbije u smislu odredbe člana 60. Zakona o javnim medijskim servisima, radi rešavanja pitanja raspolaganja nepokretnostima i sredstvima emisione infrastrukture i preuzimanja zaposlenih kod tuženog, imali niz međusobnih aktivnosti. Bez obzira da li su o tome sporazumi od 18.02.2015. i 19.02.2015. godine potpisani, te validni pismeni dokazi, nema razloga da tuženi nije mogao dalje insistirati na donošenju odluke Vlade Republike Srbije, ukoliko je to bilo u domenu parničnih stranaka. Prema tome razlozi revizije ne stoje, i odluka kojom je odbijen protivtužbeni zahtev, kojim tuženi traži naknadu štete koja se ogleda u troškovima koje je imao za održavanje emisione infrastrukture i troškovima povodom rada zaposlenih u radnom odnosu kod tuženog, koja je po odluci Vlade potom preuzeo tužilac, jeste pravilna. Izostaje osnov za naknadu štete, u smislu člana 145. Zakona o obligacionim odnosima, pa bez obzira da li je zaključak nižestepenih sudova o nedokazanosti visine troškova koje je tuženi imao pravilan ili ne.

Sa druge strane, tužbenim zahtevom za isplatu iznosa od 19.772.427,32 dinara i iznosa od 8.567.507,14 dinara, sa zakonskim zateznim kamatama, tužilac traži da se tuženi obaveže na isplatu iznosa koje bi bio dužan tužiocu, da je odluka Vlade doneta ranije, na ime tehničkih usluga radi emitovanja radijskog programa u periodu od 14.02.2015. do 31.10.2015. godine i tehničkih usluga radi emitovanja analognog televizijskog programa u periodu od 14.02.2015. do 15.04.2015. godine. Nižestepeni sudovi pravilno procenjuju da je ovaj zahtev tužioca aproksimativan, postavljen radi naknade moguće štete koju bi tužilac eventualno trpeo, ukoliko bi se pokazalo da je on bio odgovoran za kašnjenje sa odlukama Vlade Repbulike Srbije. Kako štete nema, nema ni osnova za njenu naknadu. I u reviziji tužilac ponavlja da bi njegov tužbeni zahtev bio osnovan samo u situaciji da je do 13.02.2015. godine on preuzeo zaposlene tuženog, nepokretnosti i sredstva emisione infrastrukture, u kojoj situaciji bi tuženi bio u obavezi da tužiocu plaća određene usluge, koji se činjenični osnov nije ostvario. Prema tome, revizija tužioca je neosnovana.

Ovo su razlozi zbog kojih je revizijski sud odbio u navedenom delu reviziju tuženog i odbio reviziju tužioca, po odredbi člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija,

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić