U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Javno preduzeće za stambene usluge „Stan“ iz Šapca, koga zastupa Gradsko javno pravobranilaštvo Grada Šapca, protiv tuženog AA u stečaju iz ..., koju zastupa punomoćnik Radomir Lazarević, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3784/16 od 30.03.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 16.11.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 3784/16 od 30.03.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Privrednog suda u Beogradu P 405/14 od 07.03.2016. godine, u stavu I izreke usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno kao osnovano potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 30.700.000,00 dinara na ime oročenih novčanih sredstava po ugovorima ..., ..., ..., ... i ... kao i potraživanje po osnovu kamate na ovaj dug u iznosu od 4.960.051,73 dinara zaključno sa 30.04.2012. godine. Stavom II izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 1.940.000,00 dinara.

Privredni apelacioni sud presudom Pž 3784/16 od 30.03.2017. godine u stavu I izreke odbija žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrđuje navedenu prvostepenu presudu u stavu I izreke. Stavom II izreke preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu II izreke presude i odlučeno da se obavezuje tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.860.000,00 dinara.

Protiv drugostepene presude, tuženi izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove je tražio i opredelio.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija tuženog nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Privredni apelacioni sud u postupku po žalbi je pravilno primenio odredbe Zakona o parničnom postupku, ispitujući pobijanu odluku u delu u kome se ona žalbom osporava, ocenom relevantnih žalbenih navoda i davanjem jasnih razloga za donošenje pobijane odluke. Revizijski navodi u vezi utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza, ne mogu biti revizijski razlozi kod pobijanja drugostepene presude u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu pet ugovora o depozitu zaključenih između tužioca kao deponenta i tužene banke. Tužilac je po osnovu tih ugovora u periodu od 07.11.2008. godine do 21.08.2009. godine deponovao kod tuženog ukupan iznos od 30.700.000,00 dinara na određeno vreme. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Šapcu od 03.07.2014. godine oglašena je krivom direktorka filijale tuženog u ... - BB, jer je sporna sredstva oročenog depozita tužioca neovlašćenim transakcijama prenela na račune trećih pravnih lica na način bliže opisan u presudi. Nad tuženim je otvoren postupak stečaja dana 20.06.2012. godine i zaključkom od 28.03.2013. godine. Tužiocu je osporeno potraživanje u iznosu od 35.660.051,73 dinara po osnovu navedenih ugovora o depozitu jer su ustupljena VV ... . Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka i njegovih pisanih i usmenih izjašnjenja utvrđeno je visina duga i visina obračunate kamate.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su zaključili da je tuženi pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari i da postoji potraživanje tužioca prema tuženom u utuženom iznosu.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužioca u odnosu na glavni dug s kamatom. Razloge koji su navedeni u pobijanoj odluci kao pravilne prihvata i revizijski sud.

Članom 1035. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor o novačnom depozitu zaključen kada se banka obavezala da primi, a deponent da položi kod banke određeni novčani iznos. Stav dva istog člana propisuje da tim ugovorom banka stiče pravo da raspolaže deponovanim novcem uz obavezu da ga vrati prema uslovima predviđenim u ugovoru. Odredbom čl. 1042. istog Zakona propisano je da banka plaća kamatu na sredstva koja su kod nje deponovana, ukoliko zakonom nije drugačije određeno. Stav dva istog člana propisuje da se visina kamate utvrđuje ugovorom o deponovanju sredstva, a ako ugovorom ništa nije predviđeno plaća se zakonska kamata.

Tužilac i pravni prethodnik tužene su bili u dužničko-poverilačkom odnosu po osnovu pet ugovora o oročenom novčanom depozitu. Tužilac je ispunio obavezu iz predmetnih ugovora, dok tuženi nije ispunio ugovorom preuzete obaveze. Dug tuženog na dan otvaranja stečajnog postupka iznosi 30.700.000,00 dinara na ime glavnog duga i 4.960.051,73 dinara na ime obračunate kamate. Tuženi nije dostavio dokaze da je sporne iznose po osnovu glavnog duga i kamate isplatio tužiocu.

Neosnovan je revizijski navod tuženog da nižestepeni sudovi nisu pravilno cenili prigovor nedostatka pasivne legitimacije. Tačno je da je VV preuzela depozite AA u stečaju. Međutim, preuzimanje je izvršeno tako što je u odlukama nadležnih organa određeno i jasno precizirano koje depozite preuzima VV, od kojih lica i u kojim iznosima. Takođe iz spisa predmeta proizilazi da je „GG“ , ... od VV u stečaju preuzela samo dva dinarska računa ovde tužioca od kojih ni jedan po saldu ne odgovara visini spornih depozita. Iz navedenog proizilazi da ni VV ni „GG“ nisu preuzele obaveze tuženog iz spornih ugovora o depozitu. Stoga nema pravno valjanih dokaza iz kojih bi sudovi mogli zaključiti da su obaveze tuženog iz spornih ugovora prešle na neko treće lice i da stoga isti nije pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari.

Ne stoje revizijski navodi tuženog da postoji i odgovornost ovlašćenog lica tužioca za prenos spornih sredstava sa računa tužioca na račune trećih lica.

U parničnom postupku sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca u smislu člana 13. Zakona o parničnom postupku vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda.

Ovlašćeno lice tuženog je pravnosnažnom presudom oglašeno krivim za neovlašćen transfer novca sa računa tužioca u toku postupka. U smislu citirane odredbe nižestepeni sudovi su vezani za ovu krivičnu presudu. Osuđenu radnicu je zaposlio tuženi i ovlastio je da daje saglasnost na transfere novca. Ukoliko je radnica tuženog nešto proneverila u vršenju službenih ovlašćenja, posledice toga ne mogu trpeti treća lica, u ovom slučaju tužilac. Tužiocu nisu vraćeni deponovani iznosi. A ovlašćeno lice tužioca nije pravnosnažno krivično osuđeno za ovo delo, već samo ovlašćeno lice tuženog. Nasuprot revizijskim navodima sudovi su cenili i zaključili da u radnjama ovlašćenog lica tužioca nema ni osnova za građanskopravnu odgovornost ( davanje blanko naloga tuženom) u ovom slučaju. Zato nema ni odgovornosti tužioca što mu tuženi nije vratio novčana sredstva data na osnovu ugovora o depozitu. Osnov za utvrđivanje osnovanosti spornog potraživanja je ispunjenje ugovorne obaveze. Stoga su bez uticaja i revizijski navodi u pogledu obaveze suda da u konkretnom slučaju primeni odredbe Zakona o obligacionim odnosima koji se odnose na naknadu štete, jer sud nije vezan pravnim osnovom.

U reviziji se ponavljaju žalbeni navodi koje je drugostepeni sud pravilno cenio kao neosnovane, dajući za svoj pravni stav valjane razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje se pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je saglasno procesnom ovlašćenju iz člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić