Privredni apelacioni sud je doneo rešenje 4Pž 4714/19 dana 19.05.2022. godine, kojim je odbio žalbe tužioca kao neosnovane i potvrdio rešenja Privrednog suda u Beogradu P 7072/15 od 31.05.2019. godine i P 7072/15 od 05.07.2019. godine.

Tužilac je podneo dozvoljenu i blagovremenu reviziju protiv rešenja Privrednog apelacionog suda 4Pž 4714/19 od 19.05.2022. godine. Revizija je dozvoljena po odredbi člana 420. stav 1. i 2. u vezi člana 403. i člana 485. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011…10/23 - dr. zakon).

Vrhovni sud je ispitao pobijano rešenje po odredbama člana 408. i 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija osnovana u delu kojim se pobija rešenje o odbačaju tužbe u delu za tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti Ugovora o koncesiji zaključenog između parničnih stranaka dana 23.01.1992. godine, dok je u delu kojim se pobija rešenje o odbačaju tužbe u delu tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti presude Međunarodnog arbitražnog suda Međunarodne trgovačke komore u Parizu od 17.07.2002. godine revizija neosnovana.

Tužilac je 25.02.2010. godine podneo tužbu Privrednom sudu u Beogradu radi utvrđivanja ništavosti Ugovora o koncesiji zaključenog između parničnih stranaka dana 23.01.1992. godine i presude Međunarodnog arbitražnog suda Međunarodne trgovačke komore u Parizu broj 8568/HL/W/BWD/SPV/JNK od 17.07.2002. godine. Prema utvrđenom, Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem R 456/2003 od 12.10.2005. godine, donetim u postupku priznavanja ovde pobijane arbitražne odluke, utvrdio da ista ispunjava sve propisane uslove za priznanje, uključujući punovažnost arbitražnog sporazuma, arbitrabilnost spora i saglasnost odluke sa domaćim javnim poretkom. Pravnosnažnim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu R 456/ 03 od 12.10.2005. godine je predmetna arbitražna presuda priznata. Prvostepeni sud je ocenio da je presuda Međunarodnog arbitražnog suda za koju se tužbom traži utvrđenje ništavosti - strana, odredbom člana 97. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, te je isključena nadležnost domaćeg pravosuđa za suđenje po tužbi, koju smatra tužbom za poništaj odluke. Poziva se i na odredbe člana 468a, člana 484. i 475. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Sl. list SFRJ“, br. 4/77…35/91 i „Sl. list SRJ“, br. 27/92…3/02) koji je važio u vreme donošenja pobijane odluke. Obrazlaže da se i po odredbi člana 57. Zakona o arbitraži („Sl. glasnik RS“, br. 46/2006), mada smatra da se ne može primeniti u konkretnom slučaju zbog vremenskog važenja zakona, u parnici može zahtevati poništaj samo domaće arbitražne odluke. Punovažnost strane arbitražne odluke može se ceniti isključivo u postupku priznanja i izvršenja, kada je vanparnični sud ovlašćen da ceni ispunjenost uslova i eventualno odbije priznanje, a zatim navodi i to da je za ispitivanje presude po propisima o međunarodnoj sudskoj jurisdikciji isključivo nadležan sud mesta arbitraže.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 16. stav 3. Zakona o parničnom postupku kada se oglasio nenadležnim za postupanje, jer tužba za utvrđenje da je odluka spoljnotrgovinske arbitraže ništava – nije dozvoljena, pozivom na odredbu člana 57. Zakona o arbitraži prema kojoj tužba za poništaj arbitražne odluke može da se podnese samo protiv domaće arbitražne odluke, dok tužilac traži utvrđenje ništavosti strane arbitražne odluke, pa je to razlog za odbačaj tužbe u tom delu. Dalje, shodno odredbi člana 64. stav 3. Zakona o arbitraži, strana arbitražna odluka ima snagu domaće pravnosnažne sudske odluke, pošto ju je priznao nadležni sud, rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu R 456/03 od 12.10.2005. godine.

Revizijski sud ocenjuje da je priznanjem od strane suda u Republici Srbiji, u vanparničnom postupku, aribitražna odluka, presuda Međunarodnog arbitražnog suda Međunarodne trgovačke komore u Parizu broj 8568/HV/MW/AMW/BWVDSPV/JMK od 17.07.2002. godine, čije utvrđenje ništavosti se traži tužbom u ovoj parnici, stekla snagu domaće pravnosnažne sudske odluke. Takav status arbitražna odluka na koju se odnosi tužbeni zahtev ima u vreme podnošenja tužbe prema izričitoj odredbi člana 64. stav 2. Zakona o arbitraži („Sl. glasnik RS“, br. 46/2006). Zbog toga sud u parničnom postupku ne može odlučivati o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti takve odluke, jer se takva pravna zaštita ne pruža pred sudom u parničnom postupku, po odredbi člana 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 ... 10/23 – dr zakon). Prema tome, pravilno su se sudovi oglasili apsolutno nenadležnim za odlučivanje po tužbi tužioca sa tužbenim zahtevom za utvrđenje ništavosti presude Međunarodnog arbitražnog suda, Međunarodne trgovačke komore u Parizu broj 8568/HV/MW/AMW/BWVDSPV/JMK od 17.07.2002. godine, odbacili tužbu u tom delu i ukinuli sve sprovedene radnje u postupku.

U tom delu je revizija neosnovana, te je o njoj odlučeno u prvom stavu izreke, po odredbi člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

U delu kojim se revizijom pobija odluka kojom su se sudovi oglasili apsolutno nenadležnim za odlučivanje po tužbi za utvrđenje ništavosti ugovora zaključenog među parničnim strankama, odbacili tužbu i ukinuli sve sprovedene radnje u postupku, revizija je osnovana.

U bitnom, sudovi smatraju da se tužbom traži utvrđenje ništavosti ugovora zaključenog između parničnih stranaka o kome je već doneta odluka u arbitražnoj odluci, odnosno da predmet parničnog postupka ne može biti ispitivanje punovažnosti ugovora koji je već bio predmet ispitivanja pred arbitražom i koji je cenjen u vanparničnom postupku za priznanje izvršenje strane arbitražne odluke. Prvostepeni sud navodi i da je arbitražnom presudom pravnosnažno odlučeno o predmetu spora punovažnosti, dejstvu i raskidu Ugovora o koncesiji. Međutim, prema činjenicama iznetim u drugostepenom rešenju, spor među parničnim strankama, nastao iz predmetnog Ugovora o koncesiji, rešavan je shodno članu 18. Ugovora pred arbitražnim sudom u Parizu, koji je doneo presudu broj 8568/HV/MW/AMW/BWVDSPV/JMK od 17.07.2002. godine, kojom je konstatovao da je Ugovor o koncesiji na valjan način završen po isteku roka od 5 godina, odnosno 23.01.1997. godine, da je došlo do delimičnih neizvršenja obaveza stranaka i obostranih kašnjenja u izvršenju, da je zahtev za naknadu štete delom prihvaćen, pa su tuženi obavezani da tužiocu solidarno i zajednički plate sumu od 660.000 USD, zatim 10.189.985 eura i 5.936.382 eura na ime dela ukupnog prihoda od koncesije, kao i 4.253.603 eura na ime dela dodatnog prihoda, te iznos troškova od 880.000 USD. Sastavni deo presude čini arbitražna klauzula iz člana 18. Ugovora o koncesiji u kojoj je regulisano ko čini arbitražno veće, i koje pravo se primenjuju na suštinu spora - u konkretnom slučaju materijalno pravo Republike Srbije.

Prema ovako oskudnom utvrđenju o sadržini odluke arbitražnog suda, za sada proizlaze za osnovane navodi revizije kojima revident ističe da arbitražnom presudom nije odlučeno o punovažnosti Ugovora o koncesiji, već je predmet odluke bio obligacionopravni zahtev ovde prvotuženog Electronical & automation corp.inc.

Pre svega, izneti razlozi ne mogu biti od značaja za apsolutnu nenadležnost suda da odlučuje po tužbi u navedenom delu. Nadalje, prema shvatanju Vrhovnog suda, arbitražni sud je mogao o valjanosti ugovora među stranakama koje su iznele spor pred arbitražu odlučivati i kao o prethodnom pravnom pitanju. U tom slučaju se ne bi moglo smatrati da je o tom pitanju doneo odluku sud, već bi odluka arbitraže o prethodnom pitanju o valjanosti ugovora imala dejstvo samo u tom, arbitražnom postupku. Šta više, drugostepeni sud navodi da se prigovor o ništavosti ugovora nije ranije isticao, već se to prvi put čini u predmetnoj tužbi. To dalje znači da bi se o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora moglo odlučivati u drugom postupku, koji u konkretnom slučaju inicira tužilac tužbom. Radilo bi se o sporu iz imovinskopravnog odnosno drugog građanskopravnog odnosa u smislu odredbe člana 1. Zakona o parničnom postupku, za koji je nadležan sud i o kome nije pravnosnažno presuđeno. Zbog oskudno iznetih činjenica o sadržini odluke arbitraže, ne može se za sada prihvatiti za pravilan razlog drugostepenog suda za odbačaj tužbe da je o punovažnosti ugovora već odlučeno u arbitražnoj odluci i da stoga nema mesta ispitivanju predmetnog ugovora u parničnom postupku pred domaćim sudom.

Takođe, u razlozima drugostepene odluke iznet je stav koji je oprečan prethodnom, prema kome arbitražna klauzula predstavlja poseban ugovor koji je samostalan u odnosu na glavni ugovor, koji reguliše predmet ugovaranja u kome se (arbitražna klauzula) nalazi, pa se i njegova punovažnost i pravna valjanost procenjuje posebno u odnosu na valjanost glavnog ugovora. Prema takvom stavu upravo proizlazi da činjenica da je arbitražni sud prihvatio da postoji arbitražna klauzula i njenu valjanost, ne znači i da je odlukom arbitraže utvrđena valjanost ugovora, odnosno da je o prethodnom pravnom pitanju, ništavosti odnosno valjanosti ugovora i presuđeno. Takođe, ne znači ni da je punovažnost ugovora u celini, osim uslova iz člana 101. stav 2. tada važećeg Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, bila predmet preispitivanja u vanparničnom postupku za priznanje arbitražne odluke i da to sprečava vođenje parničnog postupka, kako to smatra drugostepeni sud.

Kod takvog stanja stvari, razlozi nižestepenih sudova se ne mogu prihvatiti, pa je bilo neophodno ukinuti drugostepeno i prvostepeno rešenje u delu u kome su se sudovi oglasili apsolutno nenadležnim za odlučivanje po tužbi tužioca u delu tužbenog zahteva za utvrđenje da je ništav Ugovor o koncesiji od 23.01.1992. godine. U ponovljenom postupku nižestepeni sudovi će o prigovoru na apsolutnu nenadležnost suda ponovo odlučiti, prema prigovoru tuženog i napred iznetim primedbama. O dopuštenosti tužbe odlučiće na temelju činjenice o tome da li je odluka o ništavosti ili valjanosti Ugovora o koncesiji obuhvaćena pravnosnažnim presuđenjem u arbitražnoj odluci koja je priznata od suda u Republici Srbiji, te ako nije, da li je to pitanje obuhvaćeno arbitražnom klauzulom, te da li s obzirom na to stoji nadležnost domaćeg suda, ili je osnovan prigovor prvotuženog na apsolutnu nenadležnost.

U ovom delu odlučeno je po odredbi člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić