Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4677/24 od 30.10.2024. godine, odbijene su žalbe tuženog i tužioca glavnog mešanja kao neosnovane i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima I, II, III i IV izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu u kom je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu, tužilac glavnog mešanja je izjavio blagovremenu reviziju sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse i razmatranja pravnog pitanja.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23–dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Drugostepenom presudom, u pobijanom delu, pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužioca glavnog mešanja kojim je tražio da se obaveže tuženi AA da u roku od 8 dana sačini pisanu ispravu, overenu kod nadležnog javnog beležnika u Novom Sadu kojom dozvoljava tužiocu za glavno mešanje da kod Republičkog geodetskog zavoda, Službe za katastar nepokretnosti, Novi Sad 1, upiše pravo svojine na preostalim nepokretnostima, koje su obuhvaćene tužbom za glavno mešanje, a koje su bliže navedene u stavu IV izreke prvostepene presude i odbijen je zahtev kojim je tužilac glavnog mešanja tražio da sud obaveže tuženog AA da tužiocu glavnog mešanja te nepokretnosti preda u posed. Prema obrazloženju nižestepenih sudova predmetni objekti označeni kao 5 i 6 (pomoćne zgrade) nisu obuhvaćeni ugovorom o zameni nekretnina zbog čega tužilac za glavno mešanje nema potraživanja prema tuženom povodom ovih objekata. Isti su mogli da budu navedeni kao predmet zamene, a nižestepeni sudovi su stava da se ne radi o pripatku, jer su sve pomoćne zgrade zasebne prostorije i označene posebnim brojevima.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Revident osporava pravilnost primene materijalnog prava, ali pogrešna primena materijalnog prava, sama po sebi, bez ispunjenosti ostalih uslova propisanih odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku, nije dovoljan razlog za odlučivanje o reviziji iz te zakonske odredbe. Nisu osnovani navodi revidenta da u konkretnom slučaju odluka o odbijanju tužbenog zahteva u pogledu objekata koji su uknjiženi kao pomoćni objekti, odstupa od dosadašnje sudske prakse prema kojoj se pomoćne zgrade smatraju pripacima i kao takvi dele pravnu sudbinu glavne stvari, iz razloga što su prema činjeničnom utvrđenju, navedeni objekti tretirani kao samostalne celine koje nisu obuhvaćene ugovorom o razmeni nepokretnosti, pa stoga ne mogu predstavljati pripadak glavnoj stvari. Imajući u vidu navedeno, neosnovani su navodi revidenta da postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse jer je pobijana odluka doneta na osnovu drugačijeg činjeničnog utvrđenja od odluka u parnicama koje revident prilaže uz reviziju.

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 18.10.2017. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 500.000,00 dinara.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 33. stav 2. istog zakona propisano je da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi.

Kako u konkretnom slučaju označena vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tuženih nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković