Privredni apelacioni sud presudom Pž br. 3261/14 od 23.04.2015. godine, u stavu prvom izreke, odbija žalbu drugo i treće tuženog kao neosnovanu i potvrđuje presudu Privrednog suda u Novom Sadu P broj 1936/10 od 23.01.2014. godine, ispravljenu rešenjem tog suda P 1936/10 od 10.03.2015. godine, u stavu 1. izreke. Stavom drugim izreke, ukida prvostepenu presudu u stavu drugom izreke i tužbu tužioca u delu u kojem je tražio da se naloži RGZ Službi za katastar nepokretnosti da uspostavi ranije zemljišno-knjižno stanje, odbacuje. Stavom trećim izreke, preinačuje prvostepenu presudu u stavu 3. izreke, kojim je odlučeno o troškovima postupka, tako što obavezuje drugo i treće tuženog da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 116.750,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbija zahtev tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude, drugo i treće tuženi izjavljuju blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Reviziju izjavljuju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tuženih nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, jer su u pobijanoj presudi dati razlozi o svim odlučnim činjenicama koje nisu međusobno nejasne ni protivrečne. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tuženih, nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 28.06.2007. godine, Agencija za privatizaciju je zaključila sa V.J. ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije – tuženog A.B. AD iz B.. Ugovor o prodaji društvenog kapitala raskinut je 31.08.2009. godine. Prvotuženi, kao prodavac je sporne ugovore o kupoprodaji nepokretnosti – poljoprivrednog zemljišta, upisanog kao društvena svojina sa aneksima zaključio u vreme trajanja ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije A.B. PPK, i to sa prvotuženim dana 10.08.2009. godine. Ovim ugovorom je prvotuženi kao prodavac drugotuženom kao kupcu prodao bespovratno i besteretno suvlasnički deo na spornim nepokretnostima i to 26713/346993 idealnih delova. Ugovorom od 10.08.2009. godine prvotuženi je trećetuženom prodao kao kupcu suvlasnički deo na nepokretnostima bliže navedenim u ugovoru. Trećetuženi je prema zapisniku od 11.08.2009. godine ušao u posed poljoprivrednog zemljišta. U vreme zaključenja navedenih ugovora, poljoprivredno zemljište koje je bilo predmet prodaje po spornim ugovorima ostalo je u režimu društvene svojine i u vreme važenja ugovora o prodaji društvenog kapitala. Nakon raskida ugovora od strane Agencije za privatizaciju kapital subjekta privatizacije je prenet akcijskom fondu. Tužilac nije dao saglasnost prvotuženom za prodaju suvlasničkog dela nepokretnosti po navedenim kupoprodajnim ugovorima od 10.08.2009. godine. Prvotuženi je priznao osnovanost tužbenog zahteva.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev sa pozivom na odredbu člana 11. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, kojom je propisano da se zemljište u društvenoj svojini može otuđiti pod tržišnim uslovima ako se prethodno ponudi na prodaju Ministarstvu nadležnom za poslove poljoprivrede, a Ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede u roku od 30 dana ne prihvati ovu ponudu. Prvotuženi nije postupio po citiranoj zakonskoj odredbi nego je prvo zaključio i overio predmetne kupoprodajne ugovore 10.08.2009. godine, a zatim dopisom od 12.08.2009. godine dostavio ponude Ministarstvu. Sud se poziva na odredbu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima i zaključuje da su predmetni ugovori ništavi.

Drugostepeni sud potvrđuje prvostepenu presudu, sa obrazloženjem da su predmetni ugovori protivni odredbi člana 11. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine i članovima 12. i 14. Zakona o prometu nepokretnosti, pa su ništavi saglasno članu 14.stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti i članu 103. Zakona o obligacionim odnosima.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti spornih ugovora o kupoprodaji predmetnih nepokretnosti. Ovo iz razloga što se poljoprivredno zemljište koje je bilo predmet kupoprodaje, nalazilo u režimu društvene svojine i u vreme zaključenja spornih ugovora o kupoprodaji. Promena vlasništva nije izvršena po osnovu ugovora o privatizaciji, jer je ugovor o privatizaciji raskinut. U takvoj situaciji svako otuđenje poljoprivrednog zemljišta u društvenoj svojini podleže obavezi postupanja prodavca saglasno članu 11. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, a zatim i članu 12. i 14. Zakona o prometu nepokretnosti. Odredba člana 11. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine u vezi sa članom 109. Zakona o obligacionim odnosima, daje legitimaciju tužiocu za podnošenje tužbe sa zahtevom za utvrđenje ništavosti spornih ugovora, a o razlozima ništavosti sud dalje vodi računa po službenoj dužnosti. Zaključenje ugovora suprotno navedenim zakonskim odredbama vodi ništavosti ugovora kako je to propisano članom 14. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti. Kako su navedeni ugovori zaključeni protivno citiranim imperativnim normama, isti su ništavi, te su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti predmetnih ugovora.

Pozivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava nije stoga osnovano.

Na osnovu izloženog primenom člana 405. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju drugo i treće tuženog i odlučio kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.