U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca: 1) AA iz ... – ..., ulica ... br....; 2) „BB“, ..., ..., ..., koga zastupa direktor AA, čiji je zajednički punomoćnik advokat Nebojša Anđelković iz ..., protiv tuženih: 1) Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije, kao pravni sledbenik Agencije za privatizaciju Republike Srbije; 2) VV iz ... kod ..., koga zastupa Milovan Đurić, advokat iz ..., radi raskida ugovora i naknade štete, vrednost predmeta spora 231.133.157,91 dinar, 1.179.457,00 eura i 869.390,77 USD, odlučujući o reviziji tužilaca koje su izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 1391/15 od 23.10.2015. godine, doneo je u sednici veća koja je održana dana 18.01.2017. godine, sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 1391/15 od 23.10.2015. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev prvotužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev drugotuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 8486/13 od 06.02.2015. godine, u stavu jedan izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca prvog reda AA iz ... kojim je tražio da se utvrdi da je raskinut ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije I … od 03.03.2006. godine overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod II Ov br ... od 03.03.2006. godine, zaključen između tužioca prvog reda i prvotužene Agencije, dok je stavom dva odbijen tužbeni zahtev tužioca prvog reda AA iz ... kojim je tražio da sud obaveže tužene da mu solidarno naknade stvarnu štetu i isplate iznos od 117.133.157,91 dinar, kao neosnovan. Stavom tri izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca drugog reda kojim je tražio da sud obaveže tužene da mu na ime naknade stvarne štete isplate iznos od 869.390,77 USD, sa pripadajućom kamatom za valutu USD, obračunatu na svaki pojedinačni iznos od dana dospeća pa do isplate i iznos od 1.179.457,10 eura, sa pripadajućom kamatom za valutu euro, obračunatu na svaki pojedinačni iznos od dana dospelosti do isplate, kao neosnovan. Stavom četiri izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca prvog reda kojim je tražio da sud obaveže tužene da mu solidarno naknade štetu zbog povrede ugleda i isplate po tom osnovu iznos od 114.000.000,00 dinara, kao neosnovan. Stavom pet izreke, obavezuje se tužilac da prvotuženom isplati 195.000,00 dinara na ime troškova parničnog postupka, a drugotuženom 960.400,00 dinara, takođe na ime troškova postupka, a sve navedeno u roku od osam dana po prijemu presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž broj 1391/15 od 23.10.2015. godine, odbijena je žalba tužilaca kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P broj 8486/13 od 06.02.2015. godine.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž broj 1391/15 od 23.10.2015. godine, tužioci preko punomoćnika iz reda advokata su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih poreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odgovor na reviziju su podneli oba tužena. Osporili su u celini navode iz revizije tužilaca i predložili Vrhovnom kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu. Troškove revizijskog postupka su tražili i opredelili.

U toku revizijskog postupka, stupanjem na snagu Zakona o izmenama Zakona o privatizaciji, (Sl. glasnik RS 112/2015) dana 01.02.2016. godine, prestala je da postoji prvotužena Agencija za privatizaciju Republike Srbije, zbog čega je postupak u ovoj pravnoj stvari bio prekinut rešenjem Privrednog suda u Beogradu P.br. 8486/2013 10.05.2016 godine. Postupak je nastavljen rešenjem istog suda od 25.07.2016 godine, kada su se ispunili uslovi za nastavak postupka i kada je postupak u ovoj pravnoj stvari preuzela Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije, koja je pravni sledbenik Agencije za privatizaciju a koja je upisana u registar kod Privrednog suda u Beogradu, rešenjem Fi 41/16 – rg.ul.5-1615-00.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14) i utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U sprovedenom postupku, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene druge bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku na koje se neosnovano u reviziji ukazuje. Privredni apelacioni sud u postupku po žalbi je pravilno primenio odredbe Zakona o parničnom postupku, ispitujući pobijanu odluku u delu u kome se žalbom osporavala, ocenom svih relevantnih žalbenih navoda i davanjem jasnih razloga za donošenje pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac prvog reda je dana 03.03.2006. godine, sa prethodnom Agencijom za privatizaciju, zaključio Ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije subjekta privatizacije „GG“ iz ... i na taj način postao vlasnik 70% kapitala subjekta privatizacije. Utvrđeno je da je ugovor izvršen u celini.

Rešenjem Privrednog suda u Valjevu St. 828/10 od 13.10.2010. godine, otvoren je stečajni postupak nad „GG“ iz ..., u kom postupku su priznata potraživanja drugotuženog, kao neobezbeđena potraživanja u trećem isplatnom redu a nakon prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, postupak stečaja je obustavljen rešenjem istog suda od 22.07.2013 godine i nastavljen prema stečajnoj masi.

Tužbom je traženo da se utvrdi da je navedeni ugovor o prodaji kapitala metodom javne aukcije raskinut, tražena je naknada stvarne štete i naknada štete zbog povrede poslovnog ugleda, sa obrazloženjem da je prvotužena svojim postupanjem prouzrokovala štetu tužiocima, jer nije ispunila sve obaveze iz ugovora o prodaji kapitala, pre prodaje kapitala nije izvršila kontrolu privatizacione dokumentacije i nije prikazala realno finansijsko stanje subjekta privatizacije, već je prikrila bitne činjenice, pa je takvo postupanje prvotužene imalo za posledicu otvaranje stečajnog postupka nad subjektom privatizacije ''GG''. U odnosu na tuženog drugog reda tužioci odgovornost za štetu zasnivaju na tome što je drugotuženi bio odgovorno lice u „GG“ u vreme objavljivanja programa privatizacije u kome su navedeni netačni podaci o završnom računu i bilansu ovog preduzeća, zbog čega su tužioci dovedeni u zabludu i pretrpeli štetu.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je zahtev tužilaca neosnovan u celini, sa obrazloženjem da je pre svega predmetni ugovor izvršen od strane obe ugovorene strane, te se zbog toga ne može više raskinuti, da je Agencija za privatizaciju sprovela postupak privatizacije subjekta privatizacije „GG“ iz ... u skladu sa Zakonom o privatizaciji i važećim Uredbama o prodaji kapitala, te stoga nema njene odgovornosti za naknadu štete prema tužiocu prvog reda kao ugovornoj strani. Sa tužiocem drugog reda Agencija za privatizaciju nije ni bila u ugovornom odnosu, tako da nema nikakave odgovornosti u pogledu naknade štete zbog eventualnih povreda ugovora, niti je ta odgovornost prema drugotužiocu dokazana po nekom drugom osnovu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižesetepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje, primenili materijalno pravo, kada su odbili zahtev tužilaca u odnosu na prvotuženu agenciju.

Neosnovani su navodi revidenata da je prvotužena pričinila štetu, na taj način što nije ispunila sve svoje zakonske obaveze i obaveze iz ugovora o prodaji društvenog kapitala i nije izvršila kontrolu privatizacione dokumentacije. Nižestepeni sudovi su na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, zaključili da je u konkretnom slučaju odgovornost Agencije za privatizaciju za tačnost podataka sadržanih u Programu privatizacije, ograničena saglasno odredbi člana 22. stav 4. tadašnjeg Zakona o privatizaciji („Sl. glasnik RS“ 38/02 i 18/03). Pomenutom odredbom Program privatizacije donosi nadležni organ subjekta privatizacije, pa je stavom 5. istog člana propisano da se uz program dostavlja izjava odgovornog lica u subjektu privatizacije o tačnosti podataka sadržanih u programu, te da odgovorno lice odgovara za štetu koju svojom izjavom prouzrokuje subjektu privatizacije ili kupcu kapitala, ako je izjava data grubom nepažnjom ili sa namerom da se šteta prouzrokuje. Program privatizacije je sastavni deo aukcijske dokumentacije, koju svako zainteresovano lice može kupiti ranije, odnosno pre održavanja javne aukcije a sastavni deo programa privatizacije u konkretnom slučaju je bilo i obaveštenje o ograničenju odgovornosti agencije za tačnost podataka u smislu da agencija ne preuzima odgovornost za istinitost i potpunost informacija i izjava sadržanih u programu niti za štetu nastalu usled neistinitosti ili nepotpunosti podataka. Navedenim obaveštenjem su istovremeno pozvani potencijalni kupci da lično izvrše proveru i analizu podataka sadržanih u programu privatizacije.

Tužilac prvog reda svojim potpisom na ugovoru o prodaji društvenog kapitala se saglasio da mu je bilo omogućeno da izvrši ispitivanje subjekta privatizacije, odnosno proveru kako njegove imovine, tako i finansijskog poslovanja, te da se u potpunosti oslanja na izvršena sopstvena ispitivanja i provere prilikom kupovine kapitala (član 5.1.5 ugovora). Dakle, na tužiocu prvog reda je postojala obaveza da postupa sa dužnom pažnjom, koja se od njega očekuje u pravnom prometu a posebno u ovom ugovornom odnosu koji je od posebnog značaja, jer se radi o procesu privatizacije koji je regulisan posebnim propisima i to Zakonom o privatizaciji i njegovim podzakonskim aktima. Stoga, čak i da su postojali propusti tužioca prvog reda u smislu da nije proučio sadržinu Programa privatizacije, i da nije iskoristio prava da izvrši ispitivanje i proveru subjekta privatizacije i njegovog finansijskog poslovanja, tužilac više ne može takvu vrstu propusta prenositi na agenciju i nju okrivljivati za štetu koju je eventualno pretrpeo, na način kako je to ovom tužbom učinio.

Kako tužioci zahtev za naknadu štete zasnivaju na tvrdnji da je šteta nastala kao posledica dovođenja u zabludu tužioca prvog reda zbog netačnosti podataka navedenih u privatizacionoj dokumentaciji i kako nije dokazano postojanje protivpravne radnje na strani tužene prvog reda, niti uzročne veze sa eventualno pretrpljenom štetom, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nema odgovrnosti tužene prvog reda za naknadu štete.

Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da tužena prvog reda nije bila u materijalnopravnom odnosu sa tužiocem drugog reda, tako da ni prema njemu nije dokazan osnov odgovornosti tužene prvog reda za naknadu štete. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova, da tužena prvog reda ne može odgovarati za štetu tužiocu drugog reda u visini pozajmica datih subjektu privatizacije nakon izvršene prodaje.

Pravilno je odbijen tužbeni zahtev tužilaca i u odnosu na drugotuženog, zato što je došlo do nastupanja zastarelosti prava tužilaca da od tuženog drugog reda potražuju naknadu stvarne štete i neimovinske štete zbog povrede ugleda, sve to usled proteka objektivnog roka za isticanje zahteva za naknadu štete u smislu člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Pozivanje revidenata na primenu instituta prekida roka zastarelosti, otvaranjem stečajnog postupka nad subjektom privatizacije i prijavom potraživanja i početka novog roka zastarelosti u odnosu na tuženog drugog reda je neosnovano i nepravilno, jer se početak objektivnog roka zastarelosti u konkretnom slučaju vezuje za prestanak statusa zakonskog zastupnika tuženog drugog reda, danom njegovog razrešenja dužnosti odlukom konstitutivne skupštine „GG“ od 12.04.2006. godine a tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 08.11.2013. godine, nakon proteka roka od 7 godina.

Pozivanje revidenata na opšti rok zastarelosti iz odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima se ne može prihvatiti, jer se iz sadržine tužbe i zahteva jasno vidi da se potražuje naknada stvarne štete kako imovinske, tako i neimovinske, za koju je objektivan rok od pet godina propisan u odredbi člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, istekao do dana podnošenja tužbe.

Navodi revidenta da drugostepeni sud kao i prvostepeni sud nisu doneli odluku u vezi prigovora nedostatka pasivne legitimacije koji je tokom postupka istaknut od tuženih, su bez značaja za odluku u ovoj pravnoj stvari, zato što je tužbeni zahtev tužilaca nakon utvrđenog činjeničnog stanja, pravilnom primenom materijalnog prava odbijen u celosti kao neosnovan.

Prema svemu izloženom, neosnovani su navodi revidenata da je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, pa je Vrhovni kasacioni sud na osnovu procesnih ovlašćenja na osnovu iz člana 414 stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu 1. izreke presude.

Odlučujući o zahtevima tuženih za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni kasacioni sud nalazi da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari, pa samim tim ni troškovi koji su nastupili povodom sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju nužne troškove koji bi se dosudili tuženima na teret tužioca, te je shodno odredbi člana 165. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu 2. i 3. izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić