Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca ne ukazuje se na postojanje drugih bitnih povreda koje bi mogle biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. ZPP. Međutim, osnovan je revizijski navod da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije pravilno ni potpuno utvrđeno, što je razlog za ukidanje nižestepenih presuda u delu odbijenog tužbenog zahteva.

Prema do sada utvrđenim činjenicama tužilac je sa privrednim društvom „VV“ iz ... zaključio ugovor o kratkoročnom revolving kreditu sa valutnom kalauzulom, kojim je stavio na raspolaganje korisniku kredita iznos od 1.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti uz obavezu upisa založnog prava u korist banke i da sa njom zaključi ugovor o zalozi na svim svojim potraživanjima koja proističu iz overenih situacija, koja su prihvatljiva za banku. Ugovor o zalozi sa kreditnim dužnikom tužilac je zaključio 02.04.2012.godine u kome je konstatovano da je založni dužnik investitoru „BB“ ... (ovde tuženom) izdao prvu i drugu privremenu situaciju u iznosima od 12.884.259,60 dinara sa pripadajućim PDV i 35.727.886,59 dinara sa pripadajućim PDV pri čemu nenaplaćeni iznos sa pripadajućim PDV ukupno iznosi 19.941.125,55 dinara. U APR je po prijavi od 03.04.2012.godine registrovano je ugovoreno založno pravo tužioca prema založnom dužniku, sa obavezom zalogodavca da prilive po osnovu ovih potraživanja usmerava na poseban namenski račun zalogodavca kod založnog poverioca. Obaveštenje o zalozi tuženi je primio 03.04.2012.godine. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da je 28.12.2011.godine izvršeno plaćanje iznosa od 26.427.886,59 dinara u korist računa „VV“ iz ..., te da je izjavom o kompenzaciji od 6.08.2012.godine između ostalih kompenzacijom izmirena obaveza prema „VV“ na iznos od 9.300.000,00 dinara i na iznos od 12.884.2589,60 dinara, te da je na prethodni način tuženi u celosti izmirio svoju obavezu po spornim privremenim situacijama na ukupan iznos od 48.612.146,19 dinara.

Kod ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi zaključuju da je od ukupnog iznosa potraživanja tužioca od 32.825.385,15 dinara po osnovu ugovora o zalozi tuženi po spornim privremenim situacijama platio „VV“ iznos od 26.427.886,59 dinara pre prijema obaveštenja o zalozi od strane tuženog, dok je preostali iznos od 6.397.498,56 dinara izmirio putem kompenzacije koja je sprovedena nakon prijema obaveštenja o zalozi, zbog čega su za navedeni iznos plaćen po prijemu obaveštenja usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužiocu taj iznos isplati dok su za iznos od 26.427.886,59 dinara tužbeni zahtev odbili, jer tuženi u momentu kada je izmirio taj iznos nije imao saznanje da je potraživanje u navedenom iznosu založeno ovde tužiocu.

Međutim, osnovan je revizijski navod da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, odredba člana 11. stav 3. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registru, kojim je propisano da od dana dostavljanja obaveštenja o postojanju založnog prava, dužnik založenog potraživanja može ispuniti dug samo založnom poveriocu, a ne zalogodavcu, osim ako je založni poverilac dao drugačija uputstva.

Ugovor o zalozi potraživanja založnog dužnika zaključen je sa tužiocem 02.04.2012.godine. Prijava za upis založnog prava podneta je 03.04.2012.godine. Navedeni datumi su relevantni radi utvrđenja koliko je tada bilo nenaplaćeno potraživanje „VV“ prema tuženom po osnovu dve privremene situacije, jer je samo iznos nenaplaćenog potraživanja mogao biti predmet ugovora o zalozi. Ovo imajući u vidu da je prema nalazu veštaka ukupno potraživanje po dve privremene situacije iznosilo 48.612.146,19 dinara od čega je prema nalazu veštaka pre zaključenja ugovora o zalozi plaćeno26.427.886,59 dinara, te nije utvrđeno kolika je razlika, odnosno koji iznos potraživanja je mogao biti predmet zaloge, te da li je taj iznos jednak, veći ili manji iznos u zaloge upisane u APR, što su sve relevantne činjenice za utvrđenje visine potraživanja tužioca prema tuženom po osnovu ugovora o zalozi potraživanja sa „VV“ imajući u vidu odredbu člana 11. stav 3. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar, te da tuženi posle prijema obaveštenja iznose koje je platio po osnovu založenih potraživanja morao isplatiti tužiocu.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će odlučujući o tužbenom zahtevu u preostalom delu ceniti primedbe iz ovog rešenja.

Kako je ukinuta odluka o glavnoj stvari, ukinuta je i odluka o troškovima postupka na koje je obavezan tužilac da plati tuženom prvostepenom presudom, koja je potvrđena drugostepenom presudom, jer visina troškova i kome će se isti i u kom iznosu dosuditi zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić