U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, dr Ilije Zindovića i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici po tužbi tužioca „AA“ DOO za poljoprivrednu proizvodnju ..., ..., čiji je punomoćnik Marina Resimić, advokat u ..., protiv tuženog „PROCREDIT BANK“ AD Beograd, čiji je punomoćnik Vesna Jovičić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova, vrednost predmeta spora 75.500,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2217/19 od 16.01.2020. godine, u sednici veća koja je održana dana 19.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

I DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca.

USVAJA SE revizija tužioca, PREINAČAVAJU se presuda Privrednog apelacionog suda Pž 2217/19 od 16.01.2020. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu P 6810/18 od 07.03.2019. godine i PRESUĐUJE:

UTVRĐUJE SE da je ništav član 2. Ugovora o kreditu br. 0141001557788 od 21.08.2014. godine koji je zaključen između tužioca i tuženog.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu plati iznos od 75.159,49 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.08.2014. godine do isplate u roku od 8 dana od dana prijema prepisa ove odluke.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka u iznosu od 48.360,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema prepisa ove odluke.

II OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema prepisa ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 6810/18 od 07.03.2019. godine stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je član 2. Ugovora o kreditu br. 0141001557788 od 21.08.2014. godine koji je zaključen između tužioca i tuženog, ništav. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu plati iznos od 75.159,49 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.08.2014. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 13.500,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2217/19 od 16.01.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 6810/18 od 07.03.2019. godine.

Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po članu 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji, jer su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi propisani odredbom čl 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao korisnik kredita i tuženi, kao davalac, su bili u ugovornom odnosu po osnovu Ugovora o kreditu od 21.08.2014. godine. Tuženi je odobrio tužiocu kredit u iznosu od 160.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti. Članom 2. ugovora predviđeno je da je tuženi ovlašćen da zadrži 0,4% od iznosa odobrenog kredita na ime troškova obrade kredita. Prema Planu otplate kredita, tuženi je zadržao iznos od 0,4% što iznosi 640,00 evra, a da je kredit pušten u iznosu od 159.360,00 evra. Prema pregledu bitnih elemenata otplate kredita ukupan iznos naknade i drugih troškova iznosi 75.159,49 dinara. Takođe je utvrđeno da prema osnovnim podacima o kreditu od 21.08.2014. godine ukupan iznos naknade i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora iznosi 75.159,49 dinara, kao i da su sva dokumenta potpisana od strane tužioca. I prema Pregledu bitnih elemenata otplate kredita i prema Osnovnim podacima o kreditu, u obračun efektivne kamatne stope uključeni su troškovi od 75.159,49 dinara, kao jedini trošak koji ulazi u obračun efektivne kamatne stope, dok nisu uključeni troškovi kreditnog biroa i ostali troškovi od 1.540,00 dinara.

U ovoj parnici predmet tužbenog zahteva je utvrđenje ništavosti i vraćanje datog kao posledice ništavosti člana 2. ugovora o kreditu kojom se uspostavlja pravo tuženog da zadrži 0,4% od iznosa odobrenog kredita na ime troškova obrade kredita, što ukupno iznosi 75.159,49 dinara.

Nižestepeni sudovi zaključuju da nije ništava odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove obrade kredita. Smatraju da banka ima pravo na naplatu troškova povodom bankarskih usluga, u uslovima kada je tužioca informisala o tome koji sve faktori utiču na ukupnu cenu kredita i da u momentu zaključenja ugovora ima jasne parametre koju cenu ugovora o kreditu plaća. Prema stanovištu nižestepenih sudova ne postoje razlozi ništavosti člana 2. ugovora o kreditu, s obzirom da se radi o odredivim troškovima koji su označeni u nominalnom iznosu u planu otplate kredita i pregledu bitnih elemenata otplate kredita, da takvo ugovaranje nije zabranjeno, pri čemu banka nije u obavezi da opredeljeno navede šta čini ove troškove.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata razloge nižestepenih sudova.

Po odredbi člana 103. stav 1. ZOO ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost se po odredbi člana 109. ZOO pazi po službenoj dužnosti.

Načelo savesnosti i poštenja je opšte pravilo koji treba da odredi pristup i ponašanje banke - davaoca kredita i predstavlja njenu zakonsku obavezu zasnovanu na odredbi člana 12. ZOO koji obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju principa poštenog prometa. Ni kod ugovora o kreditu sloboda pregovaranja i ugovaranja nije u potpunosti isključena, pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, sredstva obezbeđenja i drugo, rezultat pregovora i ugovaranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduživanja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz člana 12, 15. i 16. ZOO, isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovora.

Tumačenjem člana 1065. ZOO proizlazi da prilikom zaključenja ugovor o kreditu, nije isključena mogućnost banke da obračunava druge troškove povodom kreditnih usluga. Pravo banke da obračunava određene troškove povodom zaključenja ugovora o kreditu proizlazi i iz člana 43. Zakona o bankama („Sl. glasnik RS“, br.107/05 i 91/10) koji je važio u vreme zaključenja ugovora o kreditu sa spornom odredbom, a kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga. Ovo pravo banke je propisano i podzakonskim aktima i to Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS broj 65/11). Tako je u tački 12. navedene odluke propisano da je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu koji obuhvata troškove kredita i visinu efektivne kamatne stope, a u tački 13. je predviđena obaveza banke da se korisniku kredita uz zaključeni ugovor uruči pregled obaveznih elemenata ugovora na odgovarajućem obrascu koji sadrži troškove kredita i visinu efektivne kamatne stope. Efektivna kamatna stopa izračunava se na osnovu propisane formule iz tačke 3. Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS broj 65/11), a obuhvata sadašnju vrednost svih novčanih tokova po osnovu korišćenja finansijskih usluga. Ista obuhvata nominalnu kamatnu stopu i iznos naknade troškova koje banka obračunava klijentu koji su poznati na dan zaključenja ugovora i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o kreditu. Stoga, kada je korisnik kredita upoznat sa visinom efektivne kamatne stope tada je upoznat sa stvarnim troškovima zaključenja i realizacije konkretnog ugovora o kreditu. Efektivna kamatna stopa time postaje pokazatelj koliko će tačno iznositi troškovi jednog ugovora o kreditu i izražava se u ponudi i u planu otplate kredita. Troškovi obrade kredita i puštanja u tečaj, kao i drugi troškovi banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope. Proizlazi da banka ima pravo na naplatu troškova i naplatu bankarskih usluga, pa tako odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove obrade kredita može biti pravno valjana, ali samo pod uslovom da je ponuda banke, odnosno plan otplate kredita sadržao jasne i nedvosmislene podatke o troškovima puštanja kredita u tečaj, a njihova naplata vršena kroz obračun efektivne kamate stope.

Iz prethodno navedenog sledi da odredba ugovora o kreditu koja predviđa troškove obrade kredita sama po sebi nije protivna prinudnim propisima, jer ona ima osnov u članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim troškovi obrade kredita u odnosu na mehanizam njihovog obračuna i naplate podrazumevaju da se oni iskazuju u efektivnoj kamatnoj stopi. Banka obračunom i naplatom efektivne kamatne stope vrši naplatu troškova obrade kredita. Stoga ugovaranje naplate troškova obrade kredita u jednokratnom iznosu i to zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita, a ujedno i njihovo uključivanje u efektivnu kamatnu stopu, dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke. Ukoliko je banka saopštila korisniku kredita iznos troškova obrade kredita i koliko iznosi efektivna kamatna stopa, tada ne može posebno naplatiti iste troškove izvan obračuna efektine kamatne stope, odnosno u trenutku puštanja kredita u tečaj i to kroz zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita.

Imajući u vidu prethodno navedeno svi prihodi banke iz ugovora o kreditu moraju naplaćivati kroz efektivnu kamatnu stopu, dok je suprotno postupanje protivno načelu savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja.

Predmetni ugovor o kreditu sadrži jasne i precizne odredbe o troškovima predmetnog ugovora o kreditu, a tužilac je potpisao pregled bitnih elementa otplate kredita i osnovne podatke o kreditu koji uz plan otplate kredita, čine sastavni deo ugovora o kreditu. Sledi da je tužilac upoznao tuženog sa visinom njegovih obaveza, a što u tom delu pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi. Međutim, iako je sam specifikovao način obračuna troškova obrade kredita, i da je u obračun efektivne kamatne stope uključena i naknada za obradu zahteva za korišćenje sredstava kredita u visini od 0,4% od iznosa kredita, odnosno u iznosu od 75.159,49 dinara, tuženi je zadržao u spornom ugovoru o kreditu ovlašćenje da u vezi sa ovakvom naknadom umanji i kreditna sredstva koja je tužiocu odobrio, odnosno da izvrši naplatu troškova obrade kredita u integralnom iznosu, suprotno uslovima otplate kredita i bitnim elementima ugovora o kreditu koje je sam sačinio i prezentovao tužiocu. Takvo postupanje ne može uživati pravnu zaštitu, a odredba član 2. Ugovora o kreditu od 21.08.2014. godine, koja tim povodom vezuje parnične stranke izložena je posledicama ništavosti, nasuprot pogrešnom zaključku nižestepenih sudova u ovom delu. Usled posledica ništavosti, prema članu 104. Zakona o obligaciom odnosima, tuženi je u obavezi da vrati tužiocu ono što je primio po ništavoj odredbi spornog ugovora o kreditu. Sledi da tužilac osnovano potražuje od tuženog iznos od 75.159,49 dinara, kao sredstava koje je tuženi zadržao iz odobrenog kredita tužiocu u skladu sa odredbom koja se odnosila na naknadu troškova obrade kredita, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu da su nižestepeni sudovi pogrešno zasnovali odluku o neosnovanosti tužbenog zahteva, preinačena je i odluka o troškovima postupka. U odnosu na ostvareni uspeh u sporu tužiocu primenom člana 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku pripadaju ukupni troškovi u iznosu od 48.360,00 dinara i to: na ime sastava tužbe i jednog podneska iznos od po 6.000,00 dinara, na ime pristupa na jedno održano ročište iznos od 7.500,00 dinara, na ime sastava žalbe iznos od 12.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi, na ime sudske takse na tužbu iznos od 8.430,00 dinara i na ime sudske takse na prvostepenu presudu iznos od 8.430,00 dinara, prema važećem Zakonu o sudskim taksama u vreme nastanka taksene obaveze. Tužilac nije opredelio troškove nastale u drugostepenom postupku na ime sudske takse u skladu sa članom 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku, te mu naknada ovih troškova nije dosuđena.

Shodno tome, stekli su se uslovi za preinačenje nižestepenih odluka od strane Vrhovnog kasacionog suda primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužiocu pripada i pravo na naknadu troškova nastalih u revizijskom postupku, primenom člana 165. Zakona o parničnom postupku, pa mu u skladu sa opredeljenim zahtevom po tom osnovu pripadaju troškovi u iznosu od 12.000,00 dinara na ime sastava revizije, prema važećoj Advokatskoj tarifi. Tužilac nije opredelio troškove nastale u revizijskom postupku na ime sudske takse u skladu sa članom 163. stav 2. Zakona o o parničnom postupku, te mu naknada ovih troškova nije dosuđena.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić