Presudom Privrednog apelacionog suda 3Pž 1790/23 od 15.11.2023. godine, odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 345/22 od 18.01.2023. godine u stavu II i III izreke, i odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Revident neosnovano ukazuje da je drugostepeni sud povredio odredbu člana 315. Zakona o parničnom postupku iz razloga što je prihvatio kao pravilno činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda, koji je odbio da izvede dokaze koje je tuženi predlagao na okolnost da mu je tužilac isporučio manje količine robe od fakturisanih, te na okolnost da jeste reklamirao robu bez odlaganja. Navedena odredba nije mogla da bude predmet povrede pred drugostepenim sudom, s obzirom da je dokazni postupak sproveo prvostepeni sud, a drugostepeni sud je činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda prihvatio uz obrazloženje zašto isto smatra pravilno utvrđenim. Suštinski, ovi razlozi revizije tiču se pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega revizija u ovoj parnici ne može da se izjavi, po odredbi člana 407. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile Ugovor o nabavci 01.06.2020. godine, prema kome je tužilac dobavljač, prodavac a tuženi naručilac, kupac robe - rebrastog betonskog čelika, koji se dobavljač obavezao da isporuči naručiocu na određenu lokaciju, u ugovorenim količinama i ugovorenim jediničnim cenama. Članom 3. ugovora određeno je da je dokaz o svakoj pojedinačnoj isporuci materijala CMR izdat od strane prevoznika dobavljača, koji CMR se overava potpisom i pečatom od strane naručioca, što predstavlja kvantitativan dokaz isporučenog materijala, i osnov je za fakturisanje. Stavom 3. istog člana ugovora određeno je da naručilac ima pravo da podnese dobavljaču reklamaciju na kvalitet materijala u roku od 30 dana od datuma isporuke robe, a na kvantitet odmah po prijemu i detaljnom merenju količina isporučenih materijala, a stavom 6. je određeno da ukoliko u tim rokovima naručilac ne podnese reklamaciju, gubi pravo na istu. Aneksima ugovora parnične stranke su promenile količine i cene robe. Iz Međunarodnih tovarnih listova, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac isporučio rebrasti betonski čelik, da je tuženi svojim potpisom i pečatom potvrdio da mu je roba isporučena, te je na osnovu njih tužilac tuženom izdao račune-otpremnice počev od 23.01.2021. godine do 24.04.2021. godine, a iz Izvoda otvorenih stavki na dan 30.11.2021. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi svojim potpisom i pečatom dana 18.01.2022. godine potvrdio dug iznosu od 124.319.491,50 dinara.

Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka prvostepeni sud je utvrdio je da je visina potraživanja tužioca prema tuženom po utuženim računima 124.319.491,50 dinara. Prvostepeni sud je cenio i istaknuti prigovor neispunjenja ugovora i navode tuženog da nije primio sav materijal koji se navodi u predmetnim računima, da mu je umesto kupljenog betona isporučen pesak u vrećama, te je našao da su isti neosnovani, nalazeći da iz overenih računa-otpremnica CMR-ova i IOS-a koje je tuženi potpisao proizilazi da je tuženom isporučena fakturisana količina robe. Pri tome, prvostepeni sud je utvrdio i da tuženi nije u ugovorenom roku reklamirao primljenu robu u pogledu količine i kvaliteta. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja su sudovi zaključili da je tuženi u obavezi da tužiocu za isporučenu robu plati kupoprodajnu cenu, primenom odredaba člana 122, 454 i 324. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni sud nalazi da revizija tuženog nije osnovana.

Neosnovani su navodi revidenta kojim ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, isticanjem prigovora neispunjenja obaveze na strani tužioca. Razloge o pogrešnoj primeni materijalnog prava iz člana 122. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima tuženi zasniva na tvrdnji da tužilac nije ispunio svoju ugovornu obavezu, protivno utvrđenom činjeničnom stanju. Revident obrazlaže da je tužilac odgovoran za gubitak robe do isporuke tuženom, ili za prevaru ili namerno neispunjenje, ili neispunjenje zbog krajnje nepažnje, koji su navodi zasnovani na tvrdnji da tužilac nije isporučio količine ugovorene robe po potpisanim međunarodnim tovarnim listovima (CMR), suprotno utvrđenom činjeničnom stanju, koje se revizijom ne može pobijati. To su isti razlozi kojima tuženi osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i u vezi sa tim i povrede odredaba parničnog postupka. Revident ostaje kod prigovora o manje isporučenim količinama robe od strane tužioca, koji su prema zaključku nižestepenih sudova, utemeljenom na utvrđenom činjeničnom stanju - neosnovani. Upravo prema utvrđenom činjeničnom stanju proizilazi zaključak da revizija nije osnovana i da je odluka o usvajanju tužbenog zahteva doneta pravilnom primenom odredaba člana 262. stav 1. i člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako ne stoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao niti razlozi za usvajanje revizije o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbio reviziju kao neosnovanu.

Odluku o zahtevima stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni sud je doneo primenom odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, tako što je odbio zahtev tuženog za nakandu troškova povodom odgovora na reviziju jer to nisu troškovi koji su neophodni radi vođenja parnice, dok tuženi nema pravo na naknadu troškova jer nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković