Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije izjavljene na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Pobijanom drugostepenom odlukom pravnosnažno je odlučeno o zahtevu tužioca za predaju nepokretnosti u ... koja je bliže opisana u izreci prvostepene presude.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije. O primeni Zakona o potvrđivanju sporazuma o pitanjima sukcesije iz 2002. godine na koji se revident poziva u reviziji, Vrhovni kasacioni sud je dao tumačenje u većem broju odluka povodom zahteva pravnih lica sa teritorija bivših država članica SFRJ za utvrđenje prava svojine na nepokretnostima koji se nalaze na teritoriji Republike Srbije, pa i u vezi neposredne primene Sporazuma o pitanjima sukcesije. Međutim, nižestepene odluke nisu zasnovane na navedenom Sporazumu, niti je od značaja strano pravo o svojinskoj transformaciji, ili Zakon o pretvaranju društvene svojine u druge oblike svojine, kako to revident smatra, već je odluka doneta primenom Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, o pravu titulara prava svojine na nepokretnosti, ovde tužioca, upisanog u javne knjige o nepokretnostima i pravima na nepokretnostima na osnovu pravnosnažne sudske presude domaćeg suda, da od držaoca zahteva povraćaj individualno određene stvari (član 37). Za razliku od sudskih odluka na koje se poziva tuženi u reviziji, a u kojim situacijama pravo svojine tužioca nije bilo upisano u javne evidencije o pravima na nepokretnostima, u konkretnom slučaju tužilac svoje pravo vlasništva dokazivao je upisom prava svojine u katastru nepokretnosti, na osnovu kog dokaza su nižestepeni sudovi utvrdili da je tužilac vlasnik sporne nepokretnosti čiju predaju traži, te da po osnovu Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa uživa pravnu zaštitu. Prema iznetom, u konkretnom slučaju nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, niti za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti za novim tumačenjem prava u kontekstu na koji revident ukazuje.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, doneo odluku kao u stavu prvom izreke ovog rešenja, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao posebnoj.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20) i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 485. Zakona o parničnom postupku revizija nije dozvoljena u privrednim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je tužbu podneo 24.09.2010. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne odluke je 100.000,00 dinara (vrednost spora koju je tužilac označio), što na dan podnošenja tužbe iznosi 947,31 evro. Taj iznos je ispod zakonom propisanog cenzusa za dozvoljenost revizije u privrednom sporu, pa iz tog razloga izjavljena revizija nije dozvoljena.

Primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić